Istočnik

Бр. 24.

ИСТОЧ ТТИК

Стр. 579

испуштање тиче имена Јоакима сина Јосијина и оца Јехонијина. Но треба рећи, да се ово име сачувало у многим рукописпма источних рецензија, који се одликују већом исправношћЈ у сравњењу са западним рукоппсима. Стога из старина с основом примјећују, да је испуштање имена Јоакимова у многим старим списима произашло по свој вјероватногти ушљед преписивача, који је бпо обманут сличношћу имена Јоакимова и Јехонијина. Правим дакле текстом јеванђеља Матејева с правом сматрају и овај уметак, који је примљен већ и у руском преводу: „Јосија роди Јоакима и браћу његову". 1олкидп1 ж( роди к^онмо кђ прнмжн клк1'.1шн!ко:, т. ј. при наступању или пред сеобом (око 588. год. прије Христа П. Дневнпка XXXVI.). — Сеоба назива се вавплонском по имену главнога у царству града Вавилона*). Ст. 12.—16. „По ПјШмшТн Ж! кдку-лОЈнп-блп^ 1(^он1Л роди Олллешлл. ОлллвТилк ж( роди Зој)ОКЛК(ЛЛ. ЗорОК,1К(,1К Ж( родИ Лк'ГЈ5ДЛ. ЛкТУд-ћ Ж( роди блТлкТлМ, блТлКТ/И-К Ж( ј)ОДИ Лзшри. Дзшр-К Ж( роди Слдшкл. Сддок-Б. Ж( родн Л ^'['Л1Л. Л^Т /11'6, Ж( роди 6л№дд. блТ^ДЂ ж: роди блмздрд. 6л(лздр-к ж( родн Жатвана. /Идтеднг ж( родн 1лкшкл. 1нкшкт> ж( роди 1ш»1фл, ,-иб'жл /ИлрТинл, ИЗ Н(АЖ( рОДИГА 1и[Нсћ Г-1ДГО/П/1ШИ ХрТ ['ГО ['ћ. Пошто је св. Матеј писао своје јеванђеље у првом реду за Хришћане из Јудеја, чије је невјеровање у И. Христа као у Месију имао у виду, то }е у свој родослов ујнео Јосифа, кога су Јудеји сматрали за природнога оца И. Христа (Мат. XX. 55. Лука IV. 22. ; Јов. VI. 42.), ттш више, што је у Јудеј.а био обичај рачунати родо^е само по мушкој линији. Што се Јосиф назива овдје .у.ужем Маријиним објашњава се с једне стране тиме, што се код Јудеја младожења и невјеста одмах нослије обручења називали мужем и женом (сравни Пост. XXIX. 21.; Поновљ. закони XXII. 23. 24.), а с друге стране и тимз, што је Јоспф по заповијести анђеоској прнмио пресв. Дјеву у своју кућу, као жену своју (I. 20.). Напошљетку најдивнији је у овом стиху сам израз јеванђелистов о рођењу И. Христа. Није рекао тако, као што је горе говорио о рођењу Нзегових предака о човјештву: Аврам роди Исака, Исак — Јакова, — Јаков — Јуду и др., није рекао: А Јаков роди Јосифа, а Јоспф Христа, него: „А Јаков роди Јосифа мужа Маријина, од које / *) Вавилон (збрка, забуна, пометња) (Пост. X. 10. И. Днев. ХХХП. 31. и др ). Био је отолицом Халдеје и једним од најетаријих и најбогатијих градова у свијету. Исти град основао је Нимврод. син Хушов или Кушов, потомак Хамов, који га ]'е учинио пријестоницом свога царства. По Иродоту, Вавилон распрострт на оба бријега ријеке Еуфрата, својим обликом пресгавл»ао је савршеау слику четврроЈтолника или квадрата, начињенога на огромној равнини; у округу је град износио 60 инглеских миља, по 15 мил>а на свакој страни. Дебљина зидова била 86 стопа тако, да 1*е по површини њиховој могло ићи по 6 кола упоредо, а висина њихова подизала се до 334 стопе. На зидовима је билј) 250 кула са стотином врата од бакра. Зидови су били састављени од већих цигаља заливени цев/ентом. Изван градских зидова, град је био окружен са свих страна дубоким ровом. Средином града еа/сјевера на југ протицао је Еуфрат, дијелећи га на два дијела. С обје стране ријеко налазио се, бр^говит и виеок обронак. Усред града пресјецајући ријеку протезао се грдан мост, на чијој се источној страни уздизао царски дворац и незнабошки храм Бела (Баала) ; чије је богатство по евједочанству 1^родотовом досизало до 28 милијуна Фуната штерлинга „ ВисеЛи вртови" Вавилона убрајали се некад ј број седам свјетских чуда. У осталози слава Вавилона није се дуго распросгирала. Ушљед навала разних завојевача изложен је био крајњој запуштености. Кир га је освојио, послије тога гаје Дарије Iразорио; Ксеркс му је оплијенио храмове, а Александар Маћедонски је умро баш у оно вријеме, кад је мислио и покушавао да обнови његову стару величину. Што од евега силније поражава ужасом савремене путнике при разгледању вавилонских развалина (сада сиромашно арапско село Хилох), то Ј е грдна маса развалина на мјесту некад у цијелом свијету славнога града. (Иллкотр. полн. поп ^лдр, киклжгк €нциклошд1А архим. НикиФора I. изд. 1890. Москва. Стр. 100—101).