Istočnik

Стр. 292

ИСТОЧНИК

Бр. 19

знатнијих апологета Запада, говори: „У једном погледу може нам се учинити као да налазимо недостатака у лицу Христовом, наиме ЕБему не достаје оно, што је особина других људи, мислим, — одре^ена индивидуалност у опште узетом смислу те ријечи. И заиста Његова духовна слика, као што је престављен у јеванђељима, не носи на себи печата некога времена и неке народности; на против открива у себи вјечну красоту онога, што је универзално морално и свеопште човјечанско, у најпотпунијем смислу ријечи, отисак свакога узраста и сваке друштвене класе, свакога стољећа; она јако весели и у исто доба преклања пред собом и узвисује свакога, пред ким стоји. Оваково је преимућство свега што је класично, а исто тако и класички морално^ јер у њему дише дух вјечности и неувеле идеалности, Слика Христова, која је насликана у јеванђељима савршенством неизвјештачене љепоте, која се не да имитирати, сила која лежи у љезпној истини, преставља свакоме, који има нормалне осјећаје, историчку појаву у свему сјају моралне идеалности и моралну идеју у свој пуноћи реалности. Гледајући ову слику сваки, који је рад да види у живој слици људско добро, налази потпуно задовољеше; јер и савјест свакога осјећа унутрашњу насладу и мир, кад видц у одређеној појави међу нашим родом у опште универзалнога или идеалнога човјека у живој објективној фактичности. Но шта јо при томе особито дивно, то је то, да рпјеч и дјело Христово не кажу нам се у јевав^ељима у некој неодређености или апстрактности. Најкаректеристичније је, да слика Христова не чини на нас утиска блиједила и мртвила; на против, у колико се под индивидуалним карактером треба схваћати противност нечему безличном, неодређеноме, она открива у самој својој универзалности беспримјерно прецизну и необично рељефно оцртану индивидуалну олику". Успоредимо сад са раскрнвене стране јеванђеоску слику Христову са највећим преставннцима људскога рода, познатим нам из историје и иогледајмо, како изгледају, кад, се сравне са Христом! Историја нам је сачувала на својим листовима успомене о многим мужевима, који су стајали на челу свога времена и свога народа и својим трудом дали правац развићу читавих покољења и периода, док нијесу дошлп други (нови) велики људи, који су својим радом отгсрили нову епоху развића. — Аврам, отац вијерних, Мојсеј законодавац јеврејске теокрације, Илија међу пророцима, Петар, Павао и Јован међу апостолима, Атанасије и Златоусти међу источним, Августин и Јероним ме^у западним црквеним оцима, Анзелм и Тома Аквински међу схоластицима, папа Лав I. и Григорије VII., Лутер и Калвин ме^у реформаторима,

$