Istočnik

Стр. 180

ИСТОЧнИК

Бр. 11. и 12.

А г р а ф е ИЈ1И незаписане у јеванђељима изреке Христа Спаситеља — А. ЛонухинБ. — иревео Александар ЖивановиА [Осијек.] Нема сумње, да у четверојеванђељу нијесу записане све изреке и бесједе Исуса Христа. Св. јеванђ. Јован на крају свога јеванђеља говори, да »још и много друго учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свијет не би могле стати написане књиге«, и то се свједочанство његово не односи само на дјела, већ и на бесједе или изреке божанственог Учнтеља и судећи по контексту дотичног мјеста, више се још односи на бесједе, јер је нред тим ријеч баш о изрекама Христа Снаситеља у пошљедњој Му бесједи с ученицима. А и осим тога, кад судимо по здравом човјечанском разуму, не може се претпоставити, да је божанствени учитељ учећи и васпитавајући сваки дан толико, да је некад заборављао и на јело и ииће, оне масе народа, које су за Њим непрестано хрлиле, за три и по године Своје службе на земљи, изговорио само оие изреке, које су јеванђелисти записали и које се уз то још не једанпут понављају у четверојеванђељу. Није Му више требало, до само неколико недјеља, да изговори само оне бесједе. На тај начин се мора претпоставити, да је осим оних изрека, које су нам саопћили и записали јеванђелисти »много још друго говорио Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свијет не би могле стати написане књиге«. Ту претпоставку није св. црква одбацивала, већ је напротив, побожно чувајући иовјерену јој залогу записаних изрека свога божанствеиог Оснивача, чувала уједно по предању спомен и на друге — пезаписане у јенаиђелиста изреке Његове, које се налазе у учитеља и старих писаца њених, а то је чинила тим прије, што је чување таквога предања освештано највећим проповједником хришћаиства, самим апостОлом Павлом. Он на једном мј'есгу навађа као изреку Христову такву изреку, које нема у јеванђелиста и која се по томе сачувала само у памети Његових ученика и пошљедника. 'Гако у својој знаменитој бесједи са ефеским ирезвитерима ан. Павле рече: »Све вам иоказах, да се тако ваља трудити и иомагати немоћнима и: опомињати се ријечи Господа Исуса, коју Ои рече: много је блаженије давагаи, него ли узимати* (Дј. ап. 20, 35). Ову пошљедњу изреку ћемо бадава тражити у тетрајеваиђељу: ње тамо пема, већ је њу јамачно позајмио апастол из оног обилатог извора прича, које су се још нрије него што су била састављена каноничка јеванђеља, чувале у нобожиој памети хришћана, као неносредних слушаоца бож. Учитеља, а од којих је прича тек један дио ушао у четверојеванђеље. Зато се не треба чудити томе, игго су и потоња хришћанска времена покушавала, да саберу оне изреке Христа Спаситеља, које нијесу ушле у четверојеванђеље и што се на концу XVIII. вијека почеле шта випте појављивати и учене расправе о њима. Први нешто онширпији покушај у том правцу учинио је Кернер, који је нрви увео у употребу и термин за означење тих изрека, назвавши их »аграфима«, т. ј. »незаписаним изрекама«, а то је учинио у свом дјелу »о незаписаним изрекама Христовим«, изданом на латинском језику 1776. године. '