Istočnik

Стр. 244

И С Т 0 Ч (I II К

Бр. 15. и 16.

— Познадоше ме! рече Пилат, угледавши Албииа, дјеца на улици показују прстом на ме. — 0 Албине! сјети се, како смо ми још у младим. годиеама склопили међусобно пријатељство, кад смо се као дјеца играли. — Сјети се како смо заједио ишли у рат и заједно приносили жртве боговима — ејети се, кажем т и прошлости, које нас тако спајаше, и дај у твојој кући заклона прогнапику!" Албин, тронут том молбом, једва могаше изрећи неколико неразумљивих ријечи, узе руку Пилатову и стисну је. — Као што видим, има и у Вијени Хришћана? — Кршећи над својом главом руке рече Пилат. — 0, они су сад свугдје, рече Албин — изузимајући наше храмове, Зар се ти бојиш тих људи?" „Да, бојим их се! ја се бојим цијелога свијета: Јудеја, Римљана, Хришћана — сви су ми они страшни и мрски. Римљани виде у мени престушшка, на коме почива гњев императоров, Јудеји — суровога проконзула, који ихје гонио, Хришћани — убијцу свога Бога. „—• Њихова Бога? ниткови! „Албине, завежи свој језик! Зар ти још незнаш, да се они клањају Пазарејцу, који се родио у вертепу и уМронакрсту? — Не би они њега поштовали, да се родио у златним дворима на пурпурним ћилимима. Албине! мој поступак предајем теби да га пријатељски расудиш, на суду, јесам ли дсстојан твојега гостољубља! Пилат сједе на узвишени наслоњач и рече: „Нареди, Албине, да се закључају врата ове собе, и да робови стоје на страни пред вратима, јер се ухо императора налази свуда. — А сад ме послушај, Албине. Сва моја несрећа долази од тога Назарећанина; ради Њега проклео је Тиверије мене, ради Њега је прогиао Калигула мене; јунаштво хришћанско, које сада пријети држави, води свој почетак са горе Голготе. Да није Исус осуђен на смрт, не би његови ученици никада препливали мора и ријеку Јордан. Једино Његова смрт донесе толике мученике! Но да ли сам ја могао спријечити ту смрт? ! — Кад сам одлучио да оставим Рим, да заузмем мјесто иза Валерија Гракха, зовну ме Сејан и даде ми инштрукцију. Знаш, рече он, римску политику, а од мене је довољпо да ти кажем двије ријечи. Јудеја је земља родпа, покорена оружјем и сад се господство наше отаџбине мора завршити потпуним њезиним покорењем. Управљај њоме тако, да се име Рима слави. Ми смо дали Јудејима цара из њихова рода, остависмо им храм, њихове законе, њихову религију. То је горд и храбар народ; њихови се љетописи исписани јуначким дјелима и он их позна добро. Владај паметно, да ти Јудеји приме, као страцца, који је дошао к њима у госте, а не као деснота, који их држи под јармом". „Ја сам отишао са женом и својим слугама; дошавши: у Трастаберну, сретох Тиверија, који се враћаше из Папоније. Како спазих царску кочију, сиђох са своје кочије, да поздравим цара. Оп је у Бриндизу дозпао, да сам одређен за Јудеју, и похваливши тај избор милостиво ми пружи руку и рече: „Понтије! дивпо ти је намјесништво у дио пало, управљај њиме -енергичпо и кротко. Старај се за опће добро, руководећи се својим здравим разумом и сјећај се политике римске: дати слободу побјеђеиима и покорити горде, — иди и буди сретан!" „Видиги, Албине, да ме је унапријед очекивало само добро и срећа/