Istočnik

Стр. 246

И С Т 0 ч н и к

Бр. 15. и 16.

бићу тада оруђем оне тајаиствене силе, коју хрншћаии нааивају промислом, а ми — судбом. п Та неогриничена слобода, којом се користио Исус, раздражнла је вшне класе јудејскога народа. Истина. да вншим класама јудејскога народа није Исус ни мало (ласкао — а то ми је дало новода, да му дадем нотнуну слободу. Књижевници и Фарисеји, говорио је он њима, ви сте нород аспидин, ви сте слични окреченим гробовима! — Други пуг је опггро иорицао богату милостињу гордога Фарисеја тврдећи, да је лепта, коју тајно од срца жртвује удовица, пред Богом већа од богате милостиње гордога Фарисеја. Сваки дан стизаху нове тужбе у претор па тога смјелога порицатеља порока. ц предрасуда, ја сам примао депутације, које доношаху тужбе на мој суд убјеђујући ме у томе, да Исус хоће да све уништи. Није први случај, да су у Јерусалиму засули камењем 'оне, који се називаху пророцима, и кад претори не угађају њима, они се обраћају на ћесара. Сад сам ја то предупредио: ја сам о томе писао ћесару и своја писма за помоћ послах у Рим. Моје иодузеће похвали сенат, али ми је војничка помоћ отказана, премда ме је сенат увјеравао, да ће, кад се рат са Парћанима сврши, гарнизон Јерусалимски бнти појачан. Слаба је то била нада, нарочито с тога, што нам рат с Парћапима не ће имати никада краја. Пошто ја нисам имао снаге да спријечим устанак, одлучих се, да сам нреториј поврати граду мир. Отишавши у преториј, позвах к себи Исуса. Он послуша и дође. „Сада, кад сам већ у сгаријим годинама, не чудим се, што ме спопадне дрхтавица, но онда сам био млад и храбар, а крв шпанска, помијешана с римском, није ми дозвољавала да будем снисходљнвим; ипак, кад уђе Назарећанин у базилику, гдје сам се шетао, чинило ми се, да је оружана рука задржавала моје кораке и златни, посвећени ћесару, повјешагш по зиду портрети као да уздахнуше. Он стаде преда ме као невин, и једносгавним својим одијелом учини ми се као да говори: „Ево ме!" Са страхом и чуђењем поематрах га неколико часака, најпослије, прекидох ћутање гласом, који одаваше моју узрујаност, и рекох: „Исусе из Назарета! Већ је три године, како сам ти дао слободу да говориш народу без запреке и не жалим на то, јер си ти говорио увијек мудро. Не знам, да ли си читао Сократа или Платона, иа твоје учење одише величанственом простотом, која Те уздиже над све философе. Зна за то ћесар, а ја његов намјесник у Јерусалиму радујем се, да Ти је дао слободу учења, којега си достојан. По без обзира на то, ја не могу затајати пред тобом, да твоја наука побуђује против Тебе силну и ужасну мржњу, не чуди се, што имаш толико пепријатеља, и Сократ је имао непријатеља, који су га довели до смрти. Непријатељи твоји излијевају свој гњев на Тебе и мене, Тебе мрзе за Твоју науку, а мене што Ти дајем слободу, а још окривљују мене у том, да сам ја с Тобом у договору, да уништим и ово мало слободе, што остави Јеврејима Рим. Не забрањујем Ти проповиједати, не мислим давати Теби налога, већ желим, да Ти само колико год узможеш што више штедиш гордост Твојих непријатеља за то, да се не дигну против Тебе, а ја да не будем приморан употребити сјекиру и шибе, које се палазе овдје више ради ознаке власти моје, него ради казне«. На то ми одговори Назарећанин«: »Ријечи твоје долазе од лажне мудрости. Реци потоку, што тече с брда, да застане у свом току, јер ће се уништити с кореном дрво у долини, па које он иада. Поток ће ти одговорити, да ја вршим наредбу Божју; он најбоље зна, камо се