Istočnik

— 49 —

7

24. 0 крађи. Лична својина јесте подлога независном и слободном исиуњавашу наших дужности. Зато тековина имања има моралне основе и оправдања у хришћанској науци. Сваки је дужан марљивошћу својом привредити себи онолико, колико му треба, да обезбиједи себе и своје, да не би спао на туђу милост, јер ко је на другога упућен, тај не може имати ни своје слободне воље, већ је зависан од другога, а тако му је теже извршавати и дужности своје. Старање око материјалног обезбјеђиваша има само онда хришћански карактер и моралну цијену, ако се човјек служи закокитим и дозвољеним средствима. Као што поштујемо свој иметак, тако смо дужни поштовати и својину својих ближњих. Свако непс^штење је забрањено, а особито крађа. Крађа може бити разноврсна. Њени су облици: пријевара, кра^а у обичном смислу, грабеж, закидање, кајишарство, подмићивање, разне врсте штеточинства, јаташтво и т. д. Гријеси ти свједоче о ниском моралном нивоу код човјека, јер морално развијен човјек далеко је и од помисли, да закине ма којим начином свога ближњег. Гријеси ти наносе велику штету човјеку, јер ма да се он тренутно помогао туђим, неправо стеченим, отетим добром, у ствари је много себи одмогао, јер све је „отето проклето". Отимачина није на благослов човјеку, већ од њега прави зликовца, опасног за друштво људско, а уједно га морално квари, јер га навлачи и на друге гријехе. Лопов је увијек спреман и на тучу и убијство и лажио свједочанство и т. д. Повод овом гријеху јесте незадовољство са својим стањем 5 лакомство за туђим и нерад. Он се развија особито у младости, па што је човјек старији, тим све већма отима маха у њему. Обично лопов почиње са ситницама, а завршује са великим крађама и разбојаиштвом. Лијек гријеху јесте поштен рад и навикавање на своје стање. То се мора почети још из малена. Ваљано и брижљиво васпитавање стаје такође на пут томе гријеху. Кад је човјек већ на неки од тих начина оштетио имање свог ближњег, ако је у њему још трунка добра, ваља да поправи, што је згријешио. ЈЈажан стид га не смије од тог задржавати. Штету учињену ваља вакнадити, ствар украдену ваља повратити, или ако више није могуће, платити онолико, колико је вриједила и сву ону корист, коју би украдена ствар или учињена штета донијела правом власнику, поштено намирити. Уопће ваља потпуно изгладити и гријех и штету, да законити власник или његови нагаљедници не претрпе тптете ни у ком погледу.