Istočnik

ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЈЕТНЕ ИОТРЕБЕ СРПСКО-ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

Год. XX. Сарајево, 31. октобра 1906. Бр. 17. УРЕДНИК: протосинђел ИЛАРИОН РАДОНИЋ, професор богословије.

Хартманова филозофија религије од 1)га Вранислава Нетронијевића. (Наставак.) Од покушаја Есејаца одликује се покушај Исусов паропито тиме, што он, наглашујући као и Есејци близину краја света и небесног царства, уноси религију закона у масу народну, за коју досада у јеврејству нико није имао срца. Христова* доктрина није по Хартману никаква нова доктрина, која би се битно разликовала од већ постојеће јеврејске религије, у првом реду Христова доктрина није идентична са хришћанском универзалпом религијом, јер ову последњу није основао Христос него апостол Павле; Христова доктрина само је небитно наглашавање једне од догми јеврејске религије закона, које потпуно остаје у оквиру ове последње и зато ју он за разлику од Павловог хришћанства као универзалне религије назива јеврејским "кришћанством или јеврејо хришћанством (ЈиЈепсћтЂеШћит). Јеврејо-хришћанство само је једна међу јеврејским сектама и она би остала то што је, она би била само једна епизода без значаја у историји развитка религијске свести, да није случајно постала повод апостолу Павлу да полазећи од личности Исуса Христа оснује своју нову религију, која негира саи основ религије закона. По Хартману Исус Христос не само што није оснивалац хришћанстка него он у опште није оснивалац никакве знатније и оригиналније доктрине у области јеврејске вере закона. Исус Христос по њему није никакви геније, и ако је, сумње нема вели он, човек необичног дара, и у сваком случају личност од извесног чара, јер би иначе било немогуће објаснити тако велику и дубоку оданост љегових присталица према њему. Од четири јевавђеља у којпма