Istočnik

6р. 20.

источник

Стр. 507

на разумни принцип који у њему влада, религијска свест нема*никакве потребе, да на основу телеолошког доказа изводи личност и потпуну трансценденцију Вожију, она у опште нема разлога да на основу наведених доказа изведе овај закључак, јер се на основу њих може доћи само дотле, да су моЛ и мудрост основни предикати духовног бића Вожијег, а ближе одређење овога бића није више на основу њиховом могуће, већ се за тај циљ морају тражити нови докази. Досад наведена три доказа потицала су из посматрања Божанства као момента који уништава зависност нашу од света, докази, које ћемо сад навести, потичу из посматрања Божанства као момента који место релативне зависности човекове од света ставља апсолутну зависност човекову од Бога. Ова нам се зависност иставља у двојакој форми: као објективно посредована и као субјективно непосредна, и према томе се деле и одговарајући докази. Њих има опет три и то су : гнозеолошки-идеалистички (егкепп^швзЉеогеиасћ-ШеаИз^асћ) или идеалистички, психолошки и идентитетно-филозофски (ШепШаУрћПоворћЈзсћ). Идеалистички доказ одговара објективној закисности човека од Вога, онако како је та зависност стављена посреством идеалних утицаја света. Психолошки доказ одговара субјективној зависности човека од Бога, која се јавља у религијском односу. Идентитетно-филозофски доказ одговара схватању обе ове посебне зависности, и објективне и субјективне, као грана једне јединствене апсолутне зависности човекове од Бога. Ми ћемо најпре изложити сва три доказа, па ћемо онда прећи на одредбе Божанског бића које из њих произлазе. Да је свет пре свега само моја субјективна појава, т. ј. садржај моје свести и да сам ја самом конституцијом моје моћи сазнања инстинктивно нагнан на то да том мом субјективном свету придам трансценденталии значај т. ј. да претпоставим да ван мене постоји трансцендентно стварни свет, који својом садржином одговара и ако не потпуно садржини мога субјективног света, то су први ставови теорије сазнања, који су по себи јасни. Кад би спољни свет био чулноматеријалан, као што га ја себи у своме опажању репродуцирам, онда би нам било несхватљиво, како он у нама може произвести и ;еалне преставе. Да би ово иоследње било могуће ми морамо претпоставити^ да је сам тај свет идеалне природе и да је тај његов идеалаи садржај реализиран вољном снагом. Објекгивно реални свет мора се дакле схватити као објективно идеални (несвесни) садржај који се непрестано реализира вољним актима, као свемир, он је дакле акгуелна апсолутна идеја у своме тоталитету реализирана апсолутном вољом, а вечни, у себи егзистирајући, иматеријални субјект ове радње је Бог,