Istočnik

Стр 130

И С Т 0 Ч Н И К

Бр. 9. и 10.

Год. 1897. јануара 1. прешао је у Восну као члан сарајевске конзисторије, а на св. Саву произвео га је митрополит Никола Мандић за архимандрита. 29. апр. исте године изабрао га је св. Синод цариградске патријаршије за митрополита зворничко-тузланског, за кога је и посвећен 27, јула 1907. год. Одликован је био комтурним крстом Франца Јосифа са звијездом.

Р и ј е ч, коју је говорио митроиолит бањалучки и бихаЛки Василије Поповић 2 8. аирила 1909. год. у горњо-карловачкој цркви на оиијелу благоупокојеног митроиолита зворпичко-тузланског Григорија ЖивковиЛа. Многопоштовани и тужни зборе! Црна застава, гласиља смрти, тужно се данас вије на саборној цркви доњо-тузланској. Тужни одјек светих звона са те цркве објављује данас жалосне гласе на све четири стране зворничко тузланске епархије, и тај тужни одјек ево и овде, у посестрими, горњо-карловачкој епархији, срце нам пара и тугу нам јавља —јавља нам, да нема више ме^у живима доброга старца и узоритога архипастира, зворничкотузланскога митрополита Григорија Живковића. Српско-православна црква, свештенство и народ зворничкотузланске епархије плачу и јадикују данас, јер је црква изгубила поглавара, свештеници првосвештеника а народ архипастира свога. Српско-православни босанско-херцеговнчки архијереји жале и тугују данас за изгубљеним својим у Христу братом премилим. Многобројни пријатељи и поштоваоци, а нарочито рођена дјеца и сродници кукају и прси своје бију данас за добрим пријатељем, односно за њежним оцем својим. Па у тој нашој превеликој тузи до^ох и ја срца ојађеног, да се испред своје старије браће, босанско-херцеговачких архијереја, опростим и поздравим са својим и њиховии блаженоупокојеним братом, митрополитом Григоријем Живковићем; дођох да му у име српскоправославне цркве босанско херцеговачке, коју је он својим честитим срцем жарко љубио и вјерно служио, до^ох велим да му у име те цркве одам и укажем дужну и заслужену последњу му пошту; дођох да му и ја од своје стране речем моје тужно и последње: збогом блаженоупокојени у Христу брате мој Григорије. Но нијесам дошао, тужни зборе, да овоме великом покојнику за његове велике заслуге и за његов многогодишњи труд и рад у