Istorija jednog francuskog seljaka

114

боја и да иде на нас војсковођа Брауншвајеки, да нас пали и коље, онда он скочи и поубија поватану тосподу и попове, јер су они били криви што је сад земља запала у таку беду и невољу, они су подболи Немце да на нас ударе.

Овде у Спиру нађем се ја са мојом сестром Јелисаветом. Она је била удата за војником Мареском._ Ту ми она исприча како она с мужем крчми пиће војницима и чини тако добар пазар. Кад се састанем с њеним мужем, он ми исприча све како је било у Паризу. Немци су се страшно препали и пренеравили, кад ву чули да смо им отели варош, у којој су имали највеће матацине. То их толико оторчи, да су и они по нашој земљи починили триста чуда.

Тако су Немци беснили по нашој земљи, а ми опет по њиној. То је баш некако било у јесен. Путови су се били испроваљивали; куд год се макнеш затлибаш се до колена, а војници су по том кијамсту тако и грцали. Ником није било ласно. Но Немпи су опет горе запамтили но ми. Како је била јесен, то је било приспело свако воће. Немци ти навалише на јабуке и на друго воће, те им од еилног јела све поостичу трбуси и почне их грозница жестоко давити, па се још сад наврзу на них и многе друге којекакве болести. Кад видоше Немци како пропадају у нашој земљи, а они ти се дигну и безобзирце се одломе у своје крајеве, а уз пут су остављали и топове, и лубарде, и пра пушчани, и своју муницију. Наши се сељаци онда пусте за њима у погону и млатили су их чим су год стигли, и кољем, и секирима, и ви лама. Немци су ту попадали као муве у јесен. И саме бу их наше жене преслицама убијале... Ви се сећате, браћо, ја сам вам прпчао, како смо ми из Ландау

ИСТОРИЈА СЕЉАКА. 12,