Istorija jednog francuskog seljaka

196

шуму и пођосмо даље. Ишли смо тако читав сат кроз шуму и једва изађосмо на један иропланак. Погледамо — а пред нама тече велика река. На другој страни обале видело се неко сиромашно село, с малом цр квом, која је била покривена лимом. По селу, божегмижу Вандејци као мрави, кад рашчепркаш мравињак. Много их се било скупило у то село. А село се звало Сен-пер. Наше старешине издаду нам наредбу, да ово село освојимо на јуриш и да растерамо Вандејце. Ми се полако почнемо приближавати реци, а Вандејци окупе пуцати на нас. Но обично су мало кога погађали, све су претурали и погађали у страну; били су лоше нишанџије. Дођемо до реке, наместимо наше топове на једно брдашце и почнемо палити село. Од ове се паљбе подигне такав дим, да смо једва кроз облак видели како су наши топови попалили многе куће по селу, како људи трче по улицама као суманути. Дуне поветарац, те мало прореди и разагна дим; а ми тек онда видимо, како наша ђулад одскачу по улицама, руше ограде и плотове, убијају људе и пале куће. Али опет никако се нисмо могли доватити с Вандејцима; пут нам је била препречила река. Једва ти ми тек у зло доба опазисмо, да на реци стоје скеле, а у скелама Вандејци. Мити. сад јуришимо на воду и почнемо од Вандејаца отимати скеле. Вандејци су се добро бранили, дугачким копљима били су и млатили наше људе. Толико се много крви ту проли, да сесва река замути и обоји од ње. Ототинама рањеника однео је брзи ток воде. Поред све невоље, ми ти опет отмемо пет скела, брзо начинимо од њих мост и прејуримо на другу страну.