Istorija jednog francuskog seljaka

205.

Већ знате, да су ме много запиткивали и ја сам им и без запиткивања много којешта причао... Кад сам се мало поправио, ја с Маргитом напишем писмо Шровељу; велимо: тако и тако, добри старино наш, ми смо намерни да учинимо свадбу. Он нам убрзо одговори на то писмо и обоје нас благослови. После тога наскоро ми и учинимо свадбу. Пили смо ичастили се; мед нам је по уснама текао, па је бога ми: и у грло доспео. И тако и ја и Маргита почнемо да живимо заједнички. Отворисмо у вароши дућан, напунисмо га еспапом и радња нам је ишла добро. Тако по цео дан радимо у дућану, а народа увек пупо код нас, а увече прегледамо колико смо задан пазарили, затворимо дућан, па седнемо те читамо лепе књиге. и ваљане новине.

У то се баш време у Паризу деси велика несрећа. Наши посланици били су наредили да се увате Робеспијер, Кутон и Сен-Жист и да се затворе у кулу. А та тројица су и били наши најбољи посланици; били су добри, разборити, учевни и волели су народ више свега на свету. На скоро после тога били су погубљени. Париски народ није их више бранио. Преварили су га и ућуткали подлаци. Кад нестаде Робеспијера народ изгуби главу. Нико није умео онако здраво да мисли, нико није умео онако разборито и дивно да брани народ, као што га је бранио Робеспијер. Истина, и Робеспијер је га свога века много људи казнио, али он је казнио оне, против којих је и народ устајао, који су у свом срцу зло носили. Цареве и господу он је крвнички мрзио, па је мрзио и оне, који су са господом устајали против народа. Таке људе, као што је Робеспијер, треба чувати као очи у глави. Таки људи увек имају непри-