Istorija jednog francuskog seljaka

01

Ке

Но у Џаризу је било све горе. Тамо је народ дуго гладовао, дуго је чекао да старешине помогну његовој невољи. А старешине то нису ни зарезивале. С тога се народ и озлоједи, скочи и полети у скупштину. Прогура се унутра и стане викати: „дајте леба!“ Депутирци се поплаше и рекну народу, да ће све чинити онако како он оће. Народ им каже какве законе жели он да добије. Посланици почну писати, но сутра дан сва та писанија стрпају у пећи сатору. Народ није имао вођу. Ни Дантон ни Робеспијер не устадоше из гроба. Да су могли устати они би проговорили народу добру реч, научили би га шта и како да ради, куда да пође, шта да тражи, какве људе да узме за поглавице, а којима да заврне шију. Ове би, све би они то разјаснили народу! Народ је могао и умео да преплаши депутирце, али није умео опет ништа да изради за се. Одма после другог дана власт искупи војску, разагна народ, многе поапси, мноте побије... После тота париски народ није више устајао: изломио је већ био све своје силе. Најбољи су људи били побијени, поапшени и прогнани. Оним чашкунима, који нису хтели нов поредак, који се; опет хтели цара и господу, сад је опет пала секира у мед. Они од устаничких чета одузму топове, од народа отму оружје; сву силу, сву власт пограбе своје руке. Наши погани депутирци сњуше се с господом и почну с њима дувати у један рог. Али какви су ми то сад и били депутирциг То су просто били гадови !

А ја сам с :6 Марнатоме живио не може бити боље; радња нам је лепо напредовала. Кад прође година, нама се роди синчић; билб је милина погледати га, тако је то било пуно и здраво дете. Убрзо нам МЕ