Istorija jednog francuskog seljaka

54

гове, па се после никад не искобеља. А ти стигне рана, а каишар удари, па све за дуг узме; после опет иди те се задужуј, а каишар ти опет, кад ерадиш летину, дође те одвуче; па тако довека. Ето, браћо, за што каишари нити ору, нити сеју, а по варошима тек отварају дућан за дућаном, зидају конаке и прекупљују земљу. Наше су, болан, оно цркавице, што носе њине жене по читаве низове око врата; од наших пара они и оне конаке зидају.

Није ми, вала, стало да вас лажем, но вам је баш ка' свето истина: да ми не радимо ни за се, ни за своју децу, већ све за чиновнике и каишаре. Варају, вере ми, нас сељаке куд год се макнемо; а нема никога да нас бајаги пожали и одбрани. Но, вала, кад нас нико не брани, онда треба да се сами бранимо, треба сву господу и све глобаџије тако да сургунишемо, да нас се не сете:; треба њих тако даривати, да после ником више не падне на ум да отима од нас мученика. Не помаже ту да деремо грло вичући и псујући, или да кога измлатимо песницама, па после да иструнемо за то у тавницама. Јок, брате, тако! Друкчије то треба. Шрво и прво треба добро да се договоримо, да дамо један другом тврду веру, па онда сваки да набави оружија и друге опреме. Кад је залудан нека се учи пуцати; гађајте веверице, гађајте вране, а, богме, и децу учите да бију у нишан. Ето кад тако будемо спремни и сигурни, онда треба просто да скочимо на господу и каишаре. Кад ми тако будемо готови, наћи ће се добрих људи који ће нам казати, где прво треба да ударимо и чиме да почнемо.

Но не смећите с ума, браћо, да ми сељаци и мајстори по варошима треба да будемо заједно. Сви поштени радници треба да буду на једној страни;