Istorija jednog francuskog seljaka

у руке, па нек пуца дрво и камен, они иду, све једно је њима. Много су књига они онда распродали. И ми смо онда почешће читали. У њих су биле све ваљане књиге. Како су нас оне лепо поучавале! Сећам се у једној стајаше овако: „Народе, вели, до сад је било тако, да су на скупштини ишли онаки љ уди какве господа оће. Народ нити је слао, нити је могао да шаље своје заступнике на секупштону. Тамо су до сад господа жарила и палила; они су нама капу кројили, они су нама порезе и прирезе разрезивали. Па видите, браћо, до чега нас је дотерало тако газдовање господег Ми смо се у дуг увалили, ми смо се са стоком испустили, почела је да нас бије свака рђа. Не треба да се сазива скупштина тек онако, од спрдње, не треба да се сазива скупштина за то, да гради таке законе, од којих господи и каишарима бива све лакше и лакше, а нама све црње и горе. До сад је тако бивало, али то, браћо, не ваља тако да буде, и то од сад не треба тако да буде. Сад народ оће да прати своје депутирце у скупштину. Скупштина можо нама да донесе свако добро, да нас опрости од дугова, да укине ове силне чинове и званије, за што се ми огулисма плаћајући, а никакве вајде од њих немамо. Скупштина, може да смањи порез, да нам да већу слободу и бољу срећу. То све може екушштина, и то баш треба да ради скупштина. Ако то не ради, она не држи закон. Ло сад су нас варали, да је посао скупштине само то, да пристаје на којекакве господске јудурме. Али ми од сад не ћемо више тако. Окупштина треба да се брине о нашим невољама, да се стара да нама буде лакше. Ето шта треба и шта од сад мора да ради скушштина. Али да би скупштина била така, треба