Istorija jednog francuskog seljaka

59

све од брезове коре. Калућере онда нигде ниси могао видети, бојали су се, лонције, да их народ не помлати.

И тако ти је код нас било када се обзнани народу да бирадепутирце. Чиновнициједнако су крили од. народа ту обзнану, док тек један пут чусмо, да ће се кроз недељу дана објавити о томе свом народу. Говорило са; да ће се те објаве по дрквама читати, и говорили су, да ће нас после позвати у варош, да изберемо депутирце и да им кажемо наше тужбе и жалбе на господу и калуђере, и све лепо да их упутимо, како ће нас заступати у скушштиними шта, ће тражити да нам се олакша. Џа после, да сеу екушштини онако по души пресуди ко има право, ми или господа. Лепо — чекамо ти ми. Онда ти ми тек чусмо и научисмо, да су нас господа још одавно требала питати шта раде, а не да терају онако. насумце.

У почетку великога поста Шовељ мал што није главом платио. Тек се он беше вратио са далеког пута, па сео тако те нам показује нове књиге, кад од један пут у нашу мејану бануше господа, а 3% њима жандари, па ти ома они седоше уз Шовеља и веле му: „Какве су то у тебе књиге, голубе г дај дер да их видимо“. Па му стадоше преметати по. котарици, преврћу, премећу, боже. Од један пут један тек погледа на једну књигу, па кад викну на Шовеља : „Ах, гаду и бунтовниче! А на што мириши ова књига, ова више Мирише на батине и робију! да ову књигу треба тебе испребијати као мачку. Разумеш ли г Еј ти усијана главо.“ Па онда окупи још жешће да га грди: бунтовник си, па такав си, па овакав си; е начини га горег од пачавре,