Istorija jednog francuskog seljaka

68

равно стотину лета, био је слеп и сасвим изнемогао, па је и он пошао на изборе. „Давно ли ја живим, давно... . и много сам мука видео у мом веку, ал' опет, све ће прећи само кад доживех овај славни дан, кад народ устаје да тражи своја права.“ Тако је слабим гласом говорио наш слепи деда.

„Тако је, тако, дедо,“ викну му кум на уво, „кад човек почне жети он заборавља и на кишу, која га је тукла, и на блато, по коме је глибао док је сејао шеницу ....“

Накупи се ту још много народа, те онда у гомилама кренусмо се у варош. Свудг се орила свирка, ударали су у звона, а путањама је врвио народ из села у варош. Разлегала се вика, песме и смеј. Никад, ваљда, веселијег данка нисмо имали. Дођемо до вароши, а оно преко ћуприје куља народ као војска. Морали смо да причекамо док се мало отаља налога. Стигосмо најпосле у варош, света је било тма божија, мислиш земљи је тешко под њим, баш као што се оно у песми пева: |

Да из неба росна киша падне, Нигде не би на земљицу пала, Већ на коња или на јунака.

Гурао се свет, боже!. . мислиш подавиће се. Да бог поможе куму, он нас одведе код неког његовог познаника у мејану. Ту ми поседисмо и одморисмо се, па се после дигнемо на биралиште, а биралиште је било код среске куће у авлији. Дођемо ми тамо и тек од један пут чусмо познати глас Маргите Шовељеве, где виче по улицама и продаје књиге. Кум ме прати да разберем код ње где је Шовељ.

Маргита беше у празничном руву, а мене једва познаде! . . . Много ми се онда допаде. Њено, од