Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

36

МЕ Сем Павловићевих листова, који су жичетрдесетих вели прилично дуго, од 1835—1836 до 1849,

(94. ми у том периоду немамо важнијих и трајнијих листова, У колико их је било, и у Србији и у Угарској, сви су били ефемерни покушаји и без већега и дужега утицаја. Лештанско - Будимски СКоротеча, који је почео изилазити у Пешти у јулу 1842 и престао 1844, био је више књижеван и забаван, но политички лист. Од 1843, такође у Београду почео је изилазити, на српском и немачком Србсктш Улакљ (Зегбрзсћег Сопгпеег), чији је „учредник и издаватељ“ био Максим Симоновић. Лист је изилазио недељно једанпут, са упоредним српским и немачким текстом, и био нека врста полузваничног органа, кренутог нарочито ради иностранства. Престао је изилазити у половини маја 1844, јер је „учредник“, „редовни професор грађанског закона и поступка судејског у Лицеуму“, био одвећ „обтерећен извршенијем дужности професорски“. Павле А. Поповић почео је у 1847 издавати у Београду Новине Читалишта Београдскољ. Лист је доносио : „све оне важније вести и ствари које се у страним повременим списанијама налазе, каои из други ствари односеће се на обшти државограђански живот, добре уредбе и законе, полезна заведенија, науке и вештине, радње и рукодјелије, једним словом такве вести и ствари које могу за Србина полезне и нравучителне бити“. Од 1848 уредништво је прешло на Петра Радовановића, управитеља основних школа. У први мах, лист је имао успеха, и дотерао до 1300 примерака, што за оно доба није значило мало, али тај одзив није дуго трајао и Новине Читалишта Беотрадскољ престале су изилазити крајем 1848. Исто тако кратка века је биом Државо-народнљ прапшоцљ, који је, као додатак уз Просвешне Новине, изилазио 1848 године у Београду, под уредништвом Сергија Николића.

У доба покрета од 1848 изилазило је неколико кратковремених, али интересантних листова. Један од најбољих и најобразованијих публициста српских онога доба, Коста Богдановић, француски ђак, сав у идејама