Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

40

према свом народу и према правом умном напретку“, вели Ђорђе Малетић, „чрезвичајна апатија“, тужи се Јаков Игњатовић.

Срби У таквим политичким и духовним прилиДневник кама настали су тешки дани за српску штампу. (9522) Нарочито су биле мучне прилике у Аустрији. Човек који се у тим приликама умео наћи, који је не само основао но и учврстио и развио један утицајан српски орган, био је Др. Данило Медаковић.)

Личанин родом, секретар кнеза Милоша, доктор философије берлинског универзитета, Др. Данило Медаковић јавио се у српском јавном животу пред 1848. Новцем узајмљеним од Јована Обреновића купио је у Новом Саду стару Јанковићеву штампарију, са намером да крене политички лист. Прво сарадник Вљетника Косте Богдановића, затим уредник Напрешка, он је био стожер око којега су се окупљали напреднији елементи ондашње српске омладине, они који су се борили у исти мах и против „црног кабинета“ бечког, и против мађарског шовинизма, и против неодлучности и претеране лојалности српске јерархије која се ставила на чело народнога покрета. После 1848 Медаковић не иде у државну службу, нити се склања из јавнога живота, но се настањује у Нови Сад, који педесетих година постаје главно средиште угарских Срба, и ту отпочиње смишљен и систематски рад. Он постаје издавач српских књига, организује српске читаонице и дружине, пише једну популарну историју српску, и, на место забрањене Јужне Пчеле свога брата, креће 21 јуна 1852 политички лист Србски Дневник.

Своје схватање листа Медаковић је казао у уводном чланку 1. броја: „Новине су једна важнија струка књижевна; оне су, кад се вешто и приљежно обделавају, кадре бити народу од онолике користи, од колико

1) Ђорђе Поповић: Др. Данило Медаковић. Отаџбина, 1832, књ. 1Х.