Iz doba Karađorđa i sina mu kneza Aleksandra
2!
утврда пред Брзом Паланком и наложи да за одбрану његовог залеђа јачи српски одели непрекидно крстаре Крајином до Тимока. _ Јуришем од 28. јуна заузе Цукато шанчеве пред Брзом Паланком. При јуришу је опасно рањен војвода Вујица те га идући дан однеше кући у Смедерево на лечење, а команду над његовим четама преузе његов брат Никола Вулићевић. 3. јула предала се Брза Паланка. Посада њена од 732 војника добила је слободан пролаз за Видин и Оршаву уз погодбу, да годину дана неће војевати против Руса. У тврђави запленише хришћани три заставе, четири топа и келику количину муниције и провијанта.
После ових успеха улогорише се Цукатове чете код Праова, а Миленкове чете, које су стајале код Пореча, поделише се почетком јула те се један део сједини. са Цукатом, а други део поседне Гургусовац, кланац Вратарницу и сву леву обалу Тимока до подножја брегова у пределу Јеленице. У исто доба поседну руско-српске чете Неготин и Кладово.
Миленково десно крило било је у вези са главном српском војском код Сврљига, а лево крило са четама Цукатовим и Вељковим.
У Влашкој је руски пуковник Нико Никић саставио један козачки пук од 10 ескадрона те се из Букурешта кренуо 22. маја према Србији и суделовао је при прелазу преко Дунава. Првобитно је козачка чета Никићева бројала 1270 коњаника, али кад је Никић почетком јула приспео у околину Гургусовца и сјединио се са четама Миленка Стојковића, износила му је чета свега 700 војника.
Међутим је Куршид-паша напао 13. и 14. јула код Сврљига и Бање главну српску војску, којом је управљао Карађорђе и нанео је пораз Србима те се они повукоше према Параћину и Алексинцу. У борби је учествовало око 20.000 Срба, од којих је мртвих и рањених било на 1500 момака. Поражена српска војска заузе позиције код Алексинца, Ћуприје и Делиграда. После ове победе Турци нису даље напредовали, шта више, један део њихове нишке армије напусти ово бојиште и оде у правцу према Видину.
Пораз код Сврљига и Бање као и опасност, која је од Босне и Албаније претила западној граници Србије, принудише Карађорђа, да 20. августа замоли руског генерала грофа Цуката, да му пошље руске помоћне чете и оних 4000