Iz moga ratnoga dnevnika : (zabeleške iz ratova 1912.-1918.)

више грање и мешкољи се његова рука!... Прошао је моменат размишљања, кад је он морао, хтео не хтео, да мисли о опасности, дошав довде ћутећи. Сад је на коњу!

Бугарске комите од Новог села и са Штипског градића откриле су наше присуство. Њихове пушке биле су сигнал свима бугарским топовима око нас, да изору коту 256. да је прошарају избацив масу мупнипије, да једва нађу кога од нас или наших коља. Кота је била као рапаљена, она је врила од пушке и топова, и у моменту, када је Бугарин мислио да је сагорена и у темељу, и покушао да јој загледа и у дно. његове прве избачене редове поздравила, је на 200 метара картечна паљба наших брђана. Кота је данас наша! у

Најређи моменат за топџију и преставка уобразиљи то је картечна паљба, нарочито под оваковим околностима извршена, Живи огањ, хиљаде куглица и паклени пуцањ, који као бујица носи све што је пред топом. То су моменти, када се већ упада у батерију и када се само мисли на смрт! Живи сведок грозоте овога тренутка биће оно неколико памећу поремећених јадних брђана, из чијих се уста можда и данас разлеже једини узвик »картеч«!.,.