Iz nove srpske istorije

102 МИХ. ГАВРИЛОВИЋ

и упућивала ју је на преговарање и споразумевање с њима. У својој суштини, тај члан значио је један компромис између правног положаја Србије и положаја створеног устанком. (тање ствари које је засновао у Србији први уставак, само по себи, није имало никакве правне основе, Пре Букурешког Уговора, Србија је била једна отоманска област у стању побуне. Тим уговором, и поред свега поштовања према султановим правима, Србија је била одвојена од Отоманске Царевине, и постала је једна територија са засебним повластицама, једно политичко биће, —- и некадашња раја (робови) постала је у својим границама скуп грађана са признатим правима, Јер иако Србија није била стављена под руску заштиту, опет према целокупној садржини уговора Порта је, у будуће, била одговорна Русији за верно испуњавања обавеза које су на њој лежале према одредбама уговора.

Али макакав био значај тих резултата спогледом ва политичке околности под којима је уговор био закључен, његова вредност за оновремене Србе не може се меркти са чисто историскога гледишта на име, према његовом дејству на историска права султанова над Србијом. Његова стварна вредност лежала је не у правном стању које је на оснозу њега задобила Србија, него у оној нади и ишчекивању које је уговор пробудио у народу, да ће њиме бити освештано стање створено устанком.

У ствари, Букурешки Уговор био је укинуо стање ствари створено устанком. Чак ни под вајповољнијим околностима не би се могло обезбедити оно што је било засновано лод Карађорђем, нити би се народу могли зајемчити сви они добици које је он у то време држао у својим рукама. Срби су сматрали себе као фактички слободне, — и допустити сада Турцима да поново уђу у земљу, предати им. сва своја утврђења, те бедеме народне слободе и безбедности, значило је за устанике предати се Турцима на милост, — а да ће се ови, после свих пораза и унижења која су претрпели, показати мило-