Iz tamnog vilajeta

46

Небо тога дана капаше неким немиром, врхови дрвета њијаху се а ветра не бејаше, и срце госпођино зебљаше. Иначе све бејаше у реду. Само што капија годинама замандаљена, и забрављена, би тога дана одшкринута. Мало. Колико да се измршавели човек провуче, и ништа, више.

Да завара зебњу, госпођа бискаше уковрчени јабуков лист од зелених вашица. Бискаше цело поподне. А кроз одшкринуту капију увуче се измршавели човек: глава труп и удови; споља дроњци; изнутра глад и неколико њоме искиданих и ускомешалих мисли. Све у свему обичан прегладнели човек.

Видев га, она опусти дуге руке низ тело и заљуља се као кад ветар истављује подривено стабло.

Ниједна реч најпре не би казана. Њена. уста годинама беху забрављена, а «сада још више вилица уз вилицу осташе приљубљене. А њему грч глади и страх везиваху језик.

Па штар

Они беху предалеко једно од другог, да се ћутањем могаху споразумети.

Човек се напослетку напреже и каза:

— Госпо, не бој ме се, обичан сам гладан човек. Ако ти се видим крадљивцем или злочинцем, глад ме чини таквим. Згрчени желудац ремети ме. Зајазим ли га, опет ћу бити безопасан створ и питомо корачати друмовима од града до града. Мени у муци казано је, скрени с друма и наићићеш где се гаји врт племенита воћа. Забрављена врата отвориће ти се. Ја дођох, госпо, а торбе ми ево на леђима.

Она, држећи се за стабло да не падне, очајно махаше другом руком и одбијаше га.

— Незван ти дођох, а гониш ме. Али нека те. Нећу ни гостопримство ни милостињу од "тебе, а што заслужим узећу сам.

Па се маши метле и зашушта њоме по