Iz tamnog vilajeta

58

ски као да га се ништа не тиче ово доле. Алп ко би то тврдио, а не био неправедан; Добар је он ноћницима, драги фењер, да се главом не лупи о зид.

Обично светлуца. Кача иза чаше вина. Вино је ту да му одреши реч за уши жељне чути је; којих ако нема, да ли све оде у ветар Рекао бих не, јер, чини ми се, и сам тај ветар с вечери дошаптава нам улудо казане речи.

И онда намигне Кача. (То као неко отварање славине, да потече). Само треба имати на, уму ово: Он грозно лаже; ништа од оног што казује није се десило у ствари. Али то опет не мора значити да се није десило у њему. Зато увек их има који му лудо верују. А ви, који сте роб истине, боље, капу на главу, па проспавајте своју драгу ноћ, да сутра не грешите на рачунаљци !

О жени једној казује Кача, али не онако у опште, већ опипљиво, да се од прве речи њено невидљиво присуство осети ту. Само та, пајстрожије гледано, није именом уведена у протоколе на капијама живота. Она, нити се родила, нити је умрла. Њено име почиње свим словима азбуке. Она се ни у сну не јавља одједном, него кроз све ноћи делимично, ако би се до века било младим.

— Засвира ми, браћо, лево уво, а на Женском Друштву пребројим осам прозора с лица. Затворим се и на опрези сам. Калдрмом замке су ми запете, капије разјапљена уста да ме прогутају; гране, пружене руке да ме удаве. На крају збрчкана кућица затвара ми пролаз. Таква изгледа јефтичава баба. Из ње су, с једно на друго, износили по мртваца годишње, опруженог, као сарага, у комотном сандуку. Одмах у лево води низбрдо узан пролаз. Осетим, вешто се запела замка: ни напред ни назад не смејући, туда морам. И знам, сва чула да ми је у моћи обуставити, опет би допрло до мене.