Iz tamnog vilajeta

60

као за пакост, не шта, је мој отац полазећи поручио, него на коју је страну био накривио шубару, из које шољице попио последњу кафу, којом ногом закорачио преко прага (а да је левом, то се зна) и све тако нешто. »тугаљивих и за плакање речи« што их том згодом каза о мени, за Бога не може да се сети.

Ко зна колико година иза тога, уздахну моја тетка: »Убледело си ми, дете, једе те нека, изнутрица, морам у недељу да ти зготовим сарму и гурабије умесим, да ми се развеселиш« Али недеља прође, сарму и гурабије поједосмо, а ја не да се развеселих, него ме све више хваташе. Ево овако: Будем, рецимо, овде, па ме не држи место, све ми бедно и ништавно, а као тамо и тамо, негде, припрема се нешто драгосно, и све чека да се појавим ја, јер без мене не може да се збуде; све ми као упире прстом на ту страну, показује ми. Ја без душе одјурим тамо, кад оно нема ништа, и као померило се. И зачудо, у круг се помера, да ме напослетку мртва уморна домами у моју момачку собу, где се баш ништа не дешава, осим што на зиду, везена сопственом руком тетке, за мене, главата девојка вечито изговара речи (исписане иглом и вуницом): »Лаку ноћ, Бог ти био у помоћ«. Држи ме то а ја венем. Наиђем тако на кућу, значајна ми се учини, и као неко ко би да ми саопшти нешто, па не може. На црној таблици пише златним словима ко је унутра: »Тај и тај, лечи све«. Врло добро, ако је ово у мени болест, онда баш њега и тражим! Па уђем. Тамо човек, дивно увијен у своју рођену сланину. — »Знам ти бољку, Качо, и знам јој лек!« — Е, а зар то може2 — »Дабоме, само се плати!ј« — Лепо, казујти само! А он казује: »Ти си, Качо, небатли руком пресађена, биљка. Ако ти се не вене, да идеш где си проклијао, тамо је твоје цветање! Сад плати, и готово!«

Тачно. Али где сам ја то проклијаог Можда