Iz tamnog vilajeta

81

име ми Кача, а прућих се, јер ми дошло да умрем! — »Јок, нема од тог посла ништај« Па ме као пуну торбу однесе колима и убаци. Лепо, сме ли се то да он мене овако нађе на путуи узме, кад нисам ствар Него срећом не возимо се одкуд побегох, па свеједно. Која ли је ово напаст» Кад ли погледах, пакуштрила се коса за добру кудељу, а леђа као брдо, а бокови као два! Пош Врло добро: кад припече, у његову широку сенку склонићу се. А зими дивота: на три корака око њега топло је! Вози!

— Нејачак си ми, Качо! Да се у колевци затекло дете, ето посла за тебе. Овако Стојана ми стасала, што кажу, — гуске ми чува, мој брајко, а знаш ли ти шта је печена гуска! Ту добри састави три прста, као прекрстиће се, али не учини, већ их слатко цмокне. »Него ето ти ширине, па базај, Качо, базај кад ти је Бог поклонио |«

Па базам, браћо, по изобиљу: овамо грокће и опала крушка врушти у свињској чељусти; онамо пловке трапаве шећу до баре да заплове; а кресле црвене су, па је ракољење, да петао кривошија високо диже главу, и мало мало па зна се шта. Онда треснув крилима запева гласовито: »Гај сам!« А гуске, другарице Стојанине, одскитале заједно с њом, и гачу однекуд. А са лове као вимена висе гроздови, и додирнути буду ли, сласт из њих потече лепљиво. А из подрума бије воњ ракије мученице у вучијама, и вина. То живи, то се приуготовљава да је поједено и попијено. Дивота !

(С вечери тек дојаше добри; пуне му бисате плећки, и поскурица, и марама шарених, и чарапа с цветићима, и дуња. Волим тај воњ, и помажући повадити удишем, јер на то увек воњи он, па као њега да примам у себе. »Овога, ми крста, Качо, није по прошњи, него им тако лудиња давати, па, прости ме Боже, више им до мојих бисага до ли до мене!« Истину говори

из ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА 6