Iz tamnog vilajeta

Пи ла та

дрљан у андрак цео се опипам доле, па гурај узбрдо. А горе зјапи ништа. Чек' чек', напунићу ја то собом, макар празан остао, па као повичи, као запевај: Јаој, пусто ли пусто!

Тек у неко доба ту близу жубори извор вода кроз травицу, па мирише. А пао жари јењало у мени, и бије јара као оно из фуруне кад леб има да се баци на плочу. Б'о велим није згорег да се то погаси, па бауљ, бауљ, мој Качо, и напиј се лађане, и остани онако четвороножно, Бог ме у шуму окренуо. Оно се мути на пупку, и завија, и у клупче као склупча се па иде навише. Кад ли отуд, опет четвороножно, тапће. То је: ово се у мени пење, оно надолази да се сретну. Привула се па застане и гледамо се у мраку: пас ли је, вук ли, поган ли нека ноћнаг Ја да се прекрстим, кад ли провали моје весеље и риг на њега. А оно, мој Качо, јади га знали шта му би, тек да је већи грех мени, наду се, прште п црчеј«

Ту замукне добри, па тек далеким гласом као у сну кад се говори: »Кажу, слаба на срцу била, а крвљу изобилна, па је морало. Много ми они знају, јер откуд с њом да буде овако, кад са мном онако; То само питам, откудаг Бевјаци, не виде плаћање у томе! Још наопако плаћање, јер крај мене дужног, што на њу недужну да падне А твоја ли је рука, роже, умешана, недокучан си милошћу, али ту сам

ја, и треба ли само, удри по мени, удри по-

светила ти сеј« За даље немадне реч, и смирује се добри, и: »Де, Качо, благо мени, де још ме жмари. А зором сутра завија у марамче свећу, па се изгуби знам где. Добри мој, ти си ми отац, а онај што ме семеном зачеди, далеко му лепа кућа!

(— »А не помињеш нешто попову Стојануг Мора бити ту си грдно засвињио, па те мрзи