Jakov Ignjatović : književna studija

16 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

њихове више сталеже; у то доба они стварају п своје позориште, и академију, и музеј и касине по свима местима. Мађарски језик признаје се за званични 1837. Илирство се јавља; Гајеве Нотраћзће Мосте појављују те у Загребу !. јануара 1835.

Међу Србима се почињу будити и други интереси а не само за голе препирке о правописној реФорми. Из „славјано-сербства“ иде се правце у „Србство,“ објашњује се на велико шта је боље: Србљин, Србин или Срб. Српски народ, притешњен с једне стране провинцијалним Феудализмом, а са друге граничарским апсолутизмом и војничким заптом, има само нешто мало слобода у слободним и повлашћеним варошима и у „размилитареним диштриктима.“ У Хрватској и Славонији, Срби, као „шизматици“, не уживају ни верску ни грађанску равноправност: они не смеју куповати племићска имања и непрестано су изложени верским гоњењима и насилном покатоличавању. Само више свештенство ужива нешто права: владике имају право гласа у Горњем Дому. Код српског грађанства и интелегенције јавља се национални покрет у виду култа историјске прошлости и жеље за грађанским слободама, у сељачком сталежу у виду аграрног питања, мржње на спахије у селима, на војне команданте у Граници. У Сербском Народном Листу, опрезно, из далека, почињу се помињати зајемчена права српског народа, наводе се царске привилегије, тражи се „српски конгрес“ у Карловцима. Врење духова настало је; пошло се путем 1848..

Пешта стоји на челу српскога покрета, јер је у њој велики број богатих трговаца српских, до-