Jakov Ignjatović : književna studija

20 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

је „суграђанин оних што ће доћи“, како вели Шилер о Маркизу Пози у Дон-Карлосу.

Бранко Орлић, у Милану Наранџићу трећа је слика. Јакова Игњатовића. Као и он, Бранко је у првој младости патио од строгог тутора, који је _ био у Пешти, „у већем неком званију и у великој чести,“ и који му је давао шпартанско васпитање. Као и он, Бранко одлази у војску, полаже испите за друге, бива несрећан у љубави, путује у далеке земље, да га „туђе сунце пали,“ и тако даље. И каква је идеална природа тај Бранко! „Међу нижима био је снисходителан, попушћао им је више нег обично; међу већима од себе показивао је, канда неће ништа од свог човечанског права да попусти. Зато су га једни држали за попустљивог, који се са сваким, себи неравним дружи; други опет — за бесног, високоученог. Који су га познавали, ти су сви били на два логора раздељени: једни су га јако мрзели, други би га на рукама носили. Није било који би га као мимогред споменули, Многи су га мрзели, а управо нису знали казати зашто. Млоги, којима је он на руку ишао и потпомагао ји, оговарали су га да је предобар, за себе рђав итд. Шта више нашло се и такови, које је он један пут из блата вадио, па су се на њега блатом бацали. У хатар веће ствари и истине или у помоћ угњетене невиности, увек је био готов и живот и имање жертвовати.“ Његове душевне потребе су велике, његова осећања јака, његови идеали широки, и он се осећа као голуб у јату врана, по сред овог ситног, себичног, вулгарног света. Као какав модеран јунак Максима Горког, он добацује Фантомима од људи, ситним душама