Jakov Ignjatović : književna studija

2 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

пијанку, полагао испите за друге, њега ништа не буни што на тај начин даје диплому неспособнима, што вара државу, и, што је најгоре, сироте парничаре који ће тражити помоћи од једнога од таквих дипломованих незналица што своју адвокатску кариеру почињу преваром.

1848, када је цео српски народ крв пролевао да му се обезбеде људска и грађанска права, он прилази на страну непријатеља свога. рођенога. народа, и док српска села у пламену горе, он се спокојно шета по улицама београдским, правећи интересантна познанства. Многи и многи родољубиви српски књижевник из онога доба, Бранко Радичевић — који је у Гајевој Папјс! певао Јуриш, Србе, уна. Мађаре, на злотворе! — и Богобој Атанацковић, међу осталима, у тим тешким данима, нису чинили своју дужност, склањали се на страну и били само посматрачи народне агоније. Али Игњатовић је радио много горе: не само да је скрштених руку гледао ту страшну борбу, но је дигао руку на свој рођени народ. До 1867 године, чак до почетка седамдесетих година, његово мађаронство се још и даје правдати. Алп после помирења Мађара са Аустријом, после прекршених обећања која су Мађари давали својим савезницима Србима, после свег тога вероломства, после закона противу народности, после насилничке делатности мађарских културних друштава, натурања мађарскога језика по српским школама, после велике парнице Светозара Милетића и његових гоњења и страдања, после подношења почасне. сабље КеримПаши, одушевљених чок-јаша када су турске софте долазиле у Пешту, и оних узвика „на вешала о вама!“ добациваних српским народним посланицима у пар.