Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 57

устеже се да постане оно што се зове АТрћопге, према једној комедији Александра Диме сина, то јест да га за љубавне услуге плећа једна госпа у годинама. Не треба губити из вида да писац себе црта у своме јунаку, и да је епизода са „Милостивом“ аутентична, и да су је забележили његови биографи. „Милостива«“ ставља на пробу свога деликатног

« пријатеља. Она по њему шаље педесет Форината. ухаузмајстору“, на име капаре за нови стан. И на њено превелико чудо и дивљење, Бранко показује пуно душевне крепости: уплати и донесе квиту“! „Сад видим, рече она, као из шале [!] да сте добар младић, јер сте могли то и задржати, па не доћи“. И као што то обично бива у романима, добротељ је примила своју заслужену награду. Ваља. прочитати са каквом добродушношћу и безазле-

мла,

ношћу прича се та ствар: „Бранко сваки дан је ишао тамо. Био је већ онде као код куће. Она је била зјело богата. Казала му је, ако ће је слушати неће му ништа Фалити; живеће као гроф. И доиста покаже на једаред хиљаду форината... Сваки дан је ишао тамо на ручак и вечеру...“ Једнога дана, када му се стара досадила, пошто је извукао од ње сваке користи, и када се хтео да ожени младом девојком, преда, или боље рећи подведе он „Милостиву“ своме другу Милану Наранџићу, који је лакомо и жудно чекао да на њега дође ред! Ово је једна од многих сличних епизода из живота Игњатовићева, којима овде није место, али које бацају пуну светлост на његов особити морал.

И у животу и у делу његову јасно се опажа да је његово морално осећање било врло слабо, да није јасно обећао шта је добро а шта рђаво,