Jakov Ignjatović : književna studija

68 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

у српском пароду. У то доба, али када више није био уредник, 1857, бацио је, у 96 свесци Летописа, један трезвен Поглед на кжњижевство. МИ сво какав је био биланс српске књижевности на крају педесетих година, бар како се њему чинио, ево шта је мислио да се може и да треба радити.

Доба латинских имитација било је прошло, када је у српској књижевности било толико муза и богиња да је човек морао помислити уда сву Кампанији или бар у салустијанским баштама налави.< Не пева се више: „Поп, Музо ! метрумомђ алкаическимљ !<, нестале су песме „сложене у дугачким хексеметрима и скакуцајућим пентраметрима, «“ све то „поетично књижевство србско у латинској Форми.« Тај правац био је и штетан и неплодан. Подражавао се Хорације, нарочито, али се заборављало да је он био велики песник за то што је опевао своје доба, осећања својих сувременика. „Алп ко хоће да остане Хорац, тај мора имати свој Рим и Тибар.“ То је све нестало, али ништа боље није настало. Промењени су само узори, а подражавање се и на даље продужило. Као каква бујица, надошла је немачка поезија, немачка Филозофија, немачка критика; нови идоли су постали Гете, Шилер, Лесинг, Виланд, Гелерт. Њихова „сентиментална или Филозофишућа поезија“ исто је тако страна српском духу као и латинска : Немци се могу дивити Ленау или Симроку, а Србима ће њихова дела изгледати као, изражај болесног чуветва, или да рекнем болестне боље, која здравим људима не приличи.“ Србин хоће „објективну поезију,“ његова љубавна страст је и јаче и другојаче исказана. „Србски јунак, који своју љубу има, тај не јади-