JUS standardizacija

doprinos standardizacije

u rešavanju problema zaštite čovekove životne sredine

Slavoljub Đorđević, dipl. ing.

Poslednjih godina gotovo kompletna životna sredina čovekova ugrožena je do te mere da se, uprkos kolosalnom napretku medicine i tehnike, čoveku ne mogu više obezbediti onakvi uslovi u kojima je živeo samo tridesetak godina ranije. Ovo je istinski paradoks savremenog čovekovog bitisanja. Jer kako se drukčije može shvatiti vanredan razvoj upravo nebrojenih pozitivnih faktora koji utiču na stalno poboljšavanje čovekovih životnih uslova s Jedne strane, kada taj isti čovek, sa druge strane, postaje i ne samo da postaje, nego je i stalni pravi razarač i uništitelj prirode uopšte, svoje životne sredine posebno i to na taj način, što svesno ili nesvesno potencira baš one faktore koji u negativnom smislu menjaju uslove za njegov opstanak. Ostaje utisak da su institucije koje se intenzivno bave proučavanjem i rešavanjem problema zaštite čovekove Životne sredine ı pored maksimalnih duhovnih i materijalnih napora do sada i u najrazvijenijim ekonomsko-tehničko-medicinskim sredinama, uspevale samo da manje ili više ublaže uticaje negativnih faktora, ali ne i da ih eliminišu.

Objašnjenje za ovako skromne rezultate na polju zaštite, čini se, treba tražiti u uslovima nejednake ekonomsko-tehničke razvijenosti pojedinih ugroženih područja, regiona, zemalja, pa i kontinenata, s jedne strane, ı u nedovoljno razvijenom čovekovom poimanju opasnosti od ugroženosti sopstvene sredine, s druge strane. Ova dva faktora izgleda da su odlučno uticala na formiranje i ostvarivanje koncepcije tzv. »parcijalne zaštiteć, zbog čega se dugo nije moglo sprovesti objedinjavanje materijalnih i duhovnih potencijala na međunarodnom planu zaštite.

Poslednjih godina, međutim, došlo se do realnijih zaključaka u vezi sa načinom ostvarivanja zaštite čovekove sredine. Izmenjena je sama koncepcija zaštite, Jer se shvatilo da je borba za održavanje i zaštitu prirodnih uslova u sredini u kojoj čovek treba da živi, prevazilazila po svojoj suštini granice regiona, zemalja ı kontinenata. Upravo internacionalni karakter problema zaštite čovekove životne sredine uslovio je nove forme materijalne i duhovne čovekove angažovanosti na ovom polju. Na „ostvarivanju ovakve koncepcije zaštite danas su, preko svojih posebnih programa, anagažovane, mnogobrojne čovekove institucije koje postižu značajne rezultate.

Posebno mesto među takvim institucijama zauzima Međunarodna organizacija za standardizaciju (TSO) koja svoju široku aktivnost ostvaruje preko 1200

radnih grupa u kojima na rešavanju najraznovrsnijih problema iz svih oblasti tehničko-ekonomskog razvoja aktivno sarađuje preko 50.000 eksperata svih struka iz oko 70 zemalja članica ove organizacije.

Međunarodni propisi — standardi — razne preporuke, predlozi, uputstva ı drugi dokumenti koje ISO svojim članicama prezentira svakodnevno preko njihovih nacionalnih organizacija za standardizaciju, sadrže za sve sredine, regione, zemlje, pa ı kontinente, koji ekonomski ili tehnički ili zdravstveno stoje na najrazličitijim nivoima, takva rešenja koja su proizašla iz prethodne stroge naučne teorijske i praktične provere i obrade.

Nema, prema tome, razloga da zemlje korisnice ovakvih dokumenata posebno, ili ponovo, ulažu materijalna sredstva ili angažuju stručne snage na skupim istraživanjima i praktičnim proveravanjima svega onoga, što je ISO putem svojih međunarodnih standarda predložila ili preporučila. Jednostavno izlaganje materije kroz ISO-dokumente, lakoća reprodukcije sadržaja ovih dokumenata na praktičnom planu, njihova najjednostavnija distribucija na jezicima zemalja sa najrazvijenijim tehničkim kulturama, omogućuje idealnu vezu ove međunarodne organizacije sa svakom nacionalnom organizacijom za standardizaciju koja za izradu i usavršavanje svojih standardnih propisa u ISO dokumentima ima zaista sigurnu stručnu i Pproverenu teorijsku i praktičnu osnovu.

Kada je reč o zaštiti čovekove životne sredine, upravo je ISO kao jedinstvena. međunarodna organizacija za standardizaciju uspela da objedini najeminentnije duhovne snage čovečanstva i da ih preko svojih dokumenata uključi u razradu i ostvarivanje međunarodne koncepcije zaštite.

U periodu 1959—1971. godine Međunarodna organizacija za standardizaciju izradila je veći broj međunarodnih standarda koji se danas koriste za izradu raznih ekonomsko-tehničko-medicinskih propisa u celom svetu.

Poslednjih godina čovekovu životnu sredinu izgleda da najviše ugrožavaju buka, radijacije, zagađenost vazduha i zagađenost voda. ISO organizacija je rešavanju problema zaštite prišla tako, što je izradu svojih dokumenata poverila svojim kompetentnim tehničkim komitetima oko kojih je okupila najveći deo eminentnih stručnjaka koji se bave proučavanjem uticaja upravo napred pomenutih negativnih faktora.