Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

РЈЕ 2

јербо је она, са женама оданде из села, кућу уредила и припремила, момак с ловачким рогом попе се на брежуљак изнад куће у вобњаку и поче из рога трубити на сазив. Међу првима је дошао Којадин Гвозденовић са соколом и хртовима, за тим се двориште почело пунити сељацима хајкачима, ловцима и госполом. Били су међу позванима и два Турчина из двора царице Маре из Беле Цркве.

Гости су се разговарали о лову, о курјацима по лисицама, који су се били намножили и ради којих је лов и наређен. Млађи људи су се питали неће ли где наићи на медведа и питали су се међу собом како би се ко држао и којим би оружјем најпробитачније било дочекати напад његов. Једни се уздаху у копље. а други говораху да је у том сукобу главно оружје смелост, и да медведу треба просто сјурити мач у срце. Али је ту стајало као најглавније, да треба добро погодити и тога ради да треба блти присебан и хладнокрван. Како би, управо, било у ствари, мало је ко знао. Један старији човек приповедаше, ако је истина, да је он тако, мачем, расправио сукоб са медведом, неких година, и прошао срећно, и како се и сад од умора најлепше одмара на оној медведовој кожи. Али сви нису веровали, као што се, обично, мало верује ловачким причама.

Од новости говорило се тога дана много 0 опсади Цариграда. Султан Мехмед се окомио на главни град грчке царевине, који је још једини и остао био Грцима. Знало се да је од султана била дошла порука деспоту Ђурђу да пошље помоћну војску по уговору.

— Ето, говораше Драгош, једноме старијем =0веку, шта сад, опет, морамо да подносимо! Ми Срби, православни, идемо с Турцима, непријатељима хришБанства, проитв цара православног, против места у ком је васељенски патријарх, против Цариграда! За