Književne novine

–

Su / * SMRT YAŠTZMU — SLOBODA NARODU! ·

KNJ

BROJ 8 GODINA I

Ađresa uredništva i administracije:

PFrancuska 7 — Telefon: 28098

IŽEVNE.

ORGAN SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE

Pred novim radnim pobedama

Dok huškači rata iz imperijalističkog tabora priviđaju vojske i plaše ratom, dok snivači svetske vladavine gaze prava naroda zavisnih zemalja, — u našoj zemlji se ovih dana vršila veličanstvena smotra radnih brigada Narodnog fron= fa i Narodne omladine. „Ponosna vojska rada, koja je već odnela pobede u slavnim bitkama za izgradnju zemlje i stvaranje uslova za njen neuporedivi procvat, ponovo pristupa velikim podvizima. Na gradilišta se sležu ljudi ponosni, svesni svoje veličine, svesni smisla svoga rada, ispunjeni već rezul-

tatima koji će biti ostvareni.

Tu gde su se slegle radne brigade uskoro će biti temelji. Nije to obična gradnja, gradnji koje su u naš0j zemlji već postale obične. Gradi se Novi Beograd, „proširuje se, raste glavni grad naše zemlje, otadžbine slobodnih radnih ljudi, nezavisne države ravnopravnih naroda. Na tekovinama oslobodilačke borbe ' iz dana u dan niču čudesni plodovi. Svesni san i naučna mašta, ostvarivani nadahnutim rukama, dobijaju oblike od čelika i mramora. Kao što je kroz šume i brda probilo već

jedna od onih

nekoliko naših novih modernih pruga, tako će kroz ravnice i šume poteći moderni autoput Beograd—Zagreb kao jedna od mnogih vidnih konkretizacija bratstva i jedinstva naših naroda, kao jedan od puteva u privredni napredak i u blagostanje naših naroda. Počinju nove radne bitke, pripremaju se nove radne pobede, pobede svesti i snage naših naroda, pobede naše narodne države. To su i pobede prijateljskih naroda antiimperijalističkog tabora. ja Nek nam je srećan početak.

Maistor reportaže — Egon Ervin Kiš

MHgon Ervin Išiš

U Pragu, gde se rodio u aprilu 1885, ·

umro je ovih dana u šezdeset trećoj godini života, od srčane kapi, Egon Ervin Kiš, strasni reporter, koji je, istražujući istinu o društvenim odnosima našeg veka, obišao celi svet, Počeo je da rađi kao smeli levi publicista u Pragu, dok je Prag još bio provincija Austrougarske Monarhije. Pošto se preko tri decenije svim svojim publicističkim darom obračuna= vao 8 reakcijom, raskrinkavao imperi= jalizam i upozoravao na fašizam, vra= tio se, posle rata iz Meksika u Čehoslovačku, gde se rađala narodna demokratija, i umro je upravo u trenutku kada je svojim očima video jednu od presudnih pobeda naprednih snaga Čehoslovačke nad povampirenim ostacima fašizma. Umro je ponosan što je građanin nove Čehoslovačke, a nova Čehoslovačka ponosi 6e ovim publicistom međunarodnog značaja.

Jedna od prvih knjiga E. E. Kiša, »Zapiši to, Kiš«, vezana je za našu zemlju. Kao mobilisani vojnik austrougarske vojske, Kiš se nalazio u zemljama koje danas sačinjavaju Jugoslaviju i, sred užasa rata, kao svedok nasilja okupacione vojske, kao sveđok tragikomične Poćorekove ofanzive, a upoznavši naše narođe koji su bili žrtva najezđe, došao je do mnogih saznanja koja su uticala na njegov antimilitaristički i antikapitalistički stav. Kao publicista međunarodnog značaja, prevođen na mnoge jezike sveta, on je 1933, posle inscenirane paljevine Rajhstaga i u jeku hajke na sve napredne elemente u Nemačkoj, bio uhapšen, ali je izmakao smrti zahvaljujući samo tome što je bio čehosšlovački državljanin i što ga je čehoslovačka vlađa tražila. Deporto= van u Čehoslovačku, on je nasfavio svoju jetku i nađahnutu borbu protiv fašizma, napuštajući čehoslovačku posle Minhena dok nije emigrirao u Meksiko u doba kađa je hitlerizam porobio Evropu.

Kiš je pisao i romane i drame, no ono po čemu je stekao svetski glas, to su reportaže. Upravo u njima on je ispoljio svoj osobeni književni talenat. Po jednoj njegovoj knjizi »Mahnitt reporter« i njemu je samom đat taj naziv. Sa strašću novinara koji hoće svojim očima. đa viđi i svojim ušima đa čuje sve što je interesantno i znaČajno u epohi, on je jurio kao mahnit, ali trezvene glave, iz zemlje u zemlju. U Ameriku se takoreći prokrljumčario, U Australiju, gđe su upravo tađa radnici vodili snažnu akciju, stigao je skačući s palube broda na kej, jer su mu vlasti bile zabranile iskrcavanje. Kao pedesetogođišnjak, ležeći s uganutom nogom i pod smotrom u bolnici, Kiš je pisao svoje svedočan= stvo o Australiji.

Ali nije ta »mahnifost«, ta žurnalistička strast najbitnije u njegovom delu. Nije on tražio šenzacije, nego istinu. Za svoje reportaže unapred Be pripremao studijama, za svoja poentirana, neobično rečena tvrđenja on se dokumentovao, a kroz 8voj izrazito individualni stil o neposredno viđenom | doživljenom težio je da otkrije ono bitno, da baci oštru svetlost na društvene odnose, na političke prilike,

na stvarnošt. Sa usijanošću uverenja on je kapitalističkom svetu suprotstavljao Sovjetski Savez, dajući nadahnuta svedočanstva o izgradnji socijalizma, a u Aziji je tražio i nalazio pojave koje svedoče o »menjanju iz osnove«. Govoreći o novom svetu ili o izmenama iz osnove, tražio je frapantne dokaze, nalazio sugestivne činjenice. Njegov publicistički stil bio je visoko Kknjiževan, bogat iznenađenjima, figurama, nalazima, obrtima i igrama reči koje nisu bile igra, nego rečite poente.

Iz niza njegovih Knjiga (»Praški motivi«, »Zapiši to, Kiš!«, »Mahniti reporter«, Hajka kroz epohe«, »Carevi, popovi, boljševici«, »Raj Amerika«, »Azija izmenjena iz osnova«, »Tajna

Kina«, »Doživljaji u Australiji«, »Hit-"

lerov zarobljenik« itd.), neke će, iako u izvesnoj meri zastarele, ostati kao lepi primeri visoke reportaže.

Egon Ervin Kiš, koji je jedno vreme boravio u Sovjetskom Savezu, počasni je profesor žurnalistike na Harkovskom univerzitetu. Uzimao je aktivnog učešća u svim naprednim demokratskim i antifašističkim akcija-

ma u Evropi, a po ubeđenju bio je komunista.

Kod nas su poznate njegove knjige »Zapiši to, Kiš!« i »Raj Amerika«, kao i poglavlja iz drugih njegovih knjiga, koje su u staroj Jugoslaviji bile iz= ložene napadima cenzure. 1946 godine on je pošetio novu Jugoslaviju kao član delegacije čehoslovačkih književnika. Kiš je jedan od onih publicista u svetu od koga današnji napredni publicista može dosta da nauči. U njemu samom stekle su se pozitivne tradicije revolucionarne građanske publicistike od Voltera do Zole. Glavni njegov rad odnosi se na period do antifašističkog rata. Pred najnovijom stvarnošću u svetu on je već stajao

donekle umoran, ali mnoge njegove duhovite ocene i osude važe i danas u donekle izmenjenim odnosima, jer je u prikazivanju aktuelnoga umeo da vidi razvojne tendencije. S njime je nestao jedan istaknuti majstor napredne reportaže.

J. PP.

USA

Ti kažeš »Amerika«, i vidim grči se lice,

'i setim se nekadašnjeg čoveka iz našeg kraja, povratnika iz dalekih rudnika, 6 očima bolesnog sjaja, njegovih frzaja, bespomoćnog kašlja i groznice.

Ti kažeš »Amerika«, i vidim grči se lice, i čujem pucnje i kako se diže hajka, hrtovi na čoveka u dane velikog štrajka, i kako škripe teška vrata od tamnice.

Ti kažeš, i ja čujem vrevu ođ povorke,

od hučnog talasa mezaposlenih lica,

i pod snopom svetlosnih reklama vidim lica gladnih porodica, i čujem reči 8 ukusom sukrvice i pokliče gorke.

Ti kažeš, i ja vidim čvor opkoljenih ulica, | u šenci nebodera, i izgubljenog čoveka puti tamne,

i kapuljače u noći, nazmahane senke pomamne, bešsramne,

8 konopcem, 6a omčomni u ruci ozakonjenih ubica.

I vidim i čujem grdosije-lađe i njihovu huku

pri polasku 8 tovarom mumicije, zamki i kleveta,

u gusarske pustolovine u četiri strane &veta, o kada traže na mapi beđe najistakmutiju luku.

Mapa beđe, kompas razdora i pregršt lepljivog novca... a narodi su zid čvršći od čelika i cementa,

8 procentom volje i svesti iznad svakog procenta

iz računa poslovnog čoveka, vlasnika fabrike i trgovca.

Ta kažeš »Amerika«, i đok se grči tvoje lice,

ipak vidim i čujem i onu drugu koja se već rađa

na ruševinama današnje, u spletovima predgrađa,

8 korenom u narodu, umesto ove na ruci s kandžom grabljivice.

Gvido TARTALJA

Moli Aili ide stopama velikih uzora

Karikatura V. Čerića

BEOGRAD, UTORAK, 6 APRILA 1948

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO"

UTORKOM

LIKOVI NOVIH LJUDI

DIREKTOR MIRKACČA

Od separacije, koja je zahuktana primala drugu smjenu i djevojačke poklike, peli smo se uzbrdo, do rudnika, prekim putem. Sa nama je išao direktor siverićkog bazena Mirkača Lončar, hramljući malo, a na njegovom mršavom duguljastom licu činilo se da pulsira i da se odražava sav onaj rad oko nas i pođ nama, u rudničkim oknima. Duboke bore oko ustiju i preko čela govorile su o odricanjima, naporima i borbama, a sjajne crme oči o vatri koja hrani u svakoj minuti njegova oduševljenja. Za njim, njegov štab: još nedavno sve sami obični radnici, a sada Mirkača ih pretstavlja:

— Šef električne radione i novator Tomić, poslovođa jame Jelić, nadzornik Paklar..

Pridružuje nam se nekoliko starih rudara, ugljena prašina kao da je impregnirala njihova lica, ba im i koža sjaji tamnosmeđa.

Uz brdo, na kome leži Siverić, na= raslo je novo brdo jalovine, s površinom od sivog &ilmog pjeska. Na platou, pred seoskom školom, rasula se dječja cika, a nekoliko đaka skratilo je put do kuće na svoj način: doletili' su na brdo jalovine, pritisii knjige na grudi, sjeli, zagrabili nogama kao veslima da dobiju zamah i učas klisnuli dolje.

— Deru gaće, — nasmijao se Mirkača pa se radosno zagledao za djecom, — U njihovim godinama, na tom istom brdu jalovine, onda nešto nižem, ja sam krao otpatke od ugljena — kiš, trpao u vreću i nosio u Drniš. Tri dinara plaćalo se po vreći.. A kađ mi je bilo dvanaest godina, sjećam se kao da je juče bilo, ležim kod ovaca i slušam: ona Mdjeca što idu u školu čitaju pjesme o Kraljeviću Marku i Milošu Obiliću. Lijepe pjesme! I rekoh u sebi: moram i ja učiti. »Ali šta ću s blagom!« mislim i domislim: pofjeram rano ovce, dam drugaru pastiru da pričuva i moje, pa u školu. A poslije, svršila godina i učitelji pozvali mog oca, vele, sin fi je odlikaš. Ćaća se postidio pa ćuti. Ja mislim svršiću i drugi, a tek on: »Ne može, — Veli, više. Treba kupiti kiš, čuvati blago«. I ne dade mi više.

— Pa ti si, moj sinko došao u jamu, nije te bilo šta vidjeti — opoml1nje ga stari rudar.

— Eh, nije, — buni se Mirkača. — Bilo mi brate šesnaest onda. Ali školu nikako da zaboravim. Utovarujem, vozim, kopam, radim na vitlovima i na pumpama i na kompre= sorima, a sve mislim: učiću i položiću četiri razreda osnovne, pa ću u rudarsku. I kad mi je bilo devetnaest — to sam i učinio,

Vratio se iz škole mršav, živahan, đug. Nisu ga postavili za nadglednika nego je opet kopao u jami. Rudnik je u to vrijeme već bio izdržao stoljetnu pljačku italijanskih bogataša, Vađenje ugljena. nadohvat raubovanje, jevtino izvući rudu i Visoke profite, to je bio sistem rada »Monte Promine«. Polovina rudače ostavljena je da propadne.

Rudari nam pričaju kako je Mirkača pokušao da ubijedi inženjere i direktora kako to sve ne valja, kako ljudi ginu...

— A tek on zine — veli jedan a oni prekrate razgovor: šta se to tebe tiče!? A Mirkača onda k nama: »Ne smije se tako raditi!« Vidimo i sami, ne smije se, vodi zlu. Jer Vidiš, drugarice: kad raubuješ, vadiš ugljen iznad glave, praviš veliku rupu, ne možeš osigurati a ideš naprijed. Iza tebe lako može da se sruši. I rušilo se... Koliko je ljudi potrpa1o! I koliko uglja propalo!

Uspomene naviru:

— Mirkača misli, dobro, ja ću po zakonu. I tuži upravu Ministarstvu, direktor Wonko, pasji sin, udesio sve, pa cili-mili s njima, napunio im džepove i — nikom ništa.

Stajali smo na čistini pred školom. Pod nama — šeparacija, čuje se zveket spojnica na vagonima, Petrovo Polje, stješnjeno Svilajom, Mosećom i Prominom; pred nama — krš i planina, crni ugljeni otvori kao budne oči i crvemi boksitni dnevni kopovi kao goleme razvijene zastave,

— Jest, Jovo, brate, — odgovara Mirkača starom rudaru. — Ali tad sam ja shvatio: zakona za nas nema ni u Wonkovom rudniku ni u onoj đavoljoj državi. Sjećaš li se, čim sam vama progovorio da treba izboriti druge zakone, Wonko me je izbacio s posla.

freba izboriti druge zakone! Ugljene žile povezale su Mirkaču s rudarima jače od krvnih žila. On je otkopavao zatrpane drugove, a jednom su iz jame rudari iznijeli njega. Desna noga bila je slomljena na četveTO. Ali Mirkača već je naučio šta znači ljubav i kako kucaju živa srca pod zemljom, povezana zajedničkim mukama, druželjubljen* kome je trebalo dati svijest o snazi. Treba izboriti druge zakone!

Otjeran s rudnika, Mirkača poštaje još bliži ruđarima. 1 direktor Wonko odlučuje: primiti Mirkaču opet na posao, kao nadzornika, napraviti od mjega goniča, odijeliti ga od rudara, upotrebiti još jednom oprobanu prakBu: postaviti Mirkaču, Srbina, za nadglednika rudarima — ·3Hrvatima.

Trebalo je poskidđati stare grede koje su ošsiguravale jedan rov. Nalog je bio jasan Mirkači: ako po nje-

Roksanda NJEGUŠ

mu postupi, stradaće ljudi. On je doveo rudare, objasnio im slučaj i od· bio da izvrši nalog. Napustio je rov zajedno s drugovima. Otpustili su ga ponovo. Mirkača je otišao u boksitni rudnik kod Ervenika, zatim se opet vratio u Siverić, dobio posao, upro sve sile da stvori sindikat i — još jedanput bio izbačen.

Izboriti nove zakone!... Otišao je u prominske rudnike »Adriabauxita«, ali je Wonko naredio da ga otpuste — jer će u protivnom zabraniti »Adriabauxitu« upotrebu njegove industriske pruge. I Mirkača je otpušten,

Izboriti nove zakone!... Kroz štrajkačke zahtjeve progovorila je nova snaga: smjenjivanje Wonka, povećanje nadnica i sigurnosti. I Wonko je bio smjenjen.

Onda je došao rat, pa kapitulacija. Rudnički hodnici i boksitne jame bili su puni zaklanih Srba. Glas komu– niste Jove Cvjetkovića-Grka probija slojeve ugljena i kamena siverićkog rudnika i odjekuje po Promini, po zagorskom kršu, po Petrovu Polju: »Borite se, živila Partija!«

Mirkača pronosi taj glas po kršu Dalmatinske Zagore, koji stalno zvoni čist i prodoran. Izboriti slobodu i nove zakone! Hrvafski radnici čuvaju Mirkaču, skrivaju ga i spasavaju od ustaša i izdajnika koji bi htjeli da ga potajno ubiju. No, jednog dana, Mirkaču su uhvatili i poveli u drniški tabor. -

—MPusti me da ti to ja ispričam, drugarice — opet se javlja stari rudar. — Saznali mi da je naš Mirko uhvaćen: u tren oka skupilo se nas više stotina. Vode oni Mirkaču a mi za njima, pristižu i drugi, sve nove stotine, sve sami rudari — Hrvati. Uveli Mirkaču u tabor a mi vičemo. Odjednom čujemo jauk, tuku Mirka= ču. Krvavo nam pred očima. Šaljemo delegaciju a čujemo, ne prestaju da ga muče. A u nama rastu bijes i muka, rastu. Čini mi se cijelu vječnost tamo smo stajali.i iražili našeg Mirkaču. Morali su da ga puste, da nisu — bilo bi đavla i po! Dadoše nam ga crna, izmrcvarena, kičmu mu ozlijedili, pretukli ga. Odveli ga mi kući i vidim: treba se spremati za ustanak!

Seljačkim kolima Mirkača je prevozio oružje, municiju i odjeću iz skrovišta u Drnišu do svoje kuće, poređ ustaša, Italijana i četnika, a onda prebacivao u Svilaju. Jedne večeri došao obavještajac »Bugarin« i veli: »Bjež!« Mirkača odlazi u Svilajski odred, Ustrebalo je hrane i oružja. Slaba obavještajna služba, nema eksploziva. Mirkača dolazi opet na teren, četiri kilometra od «ĆSiverića, rađi u tepljuškom rudniku i liferuje eksploziv partizanima. »Svaki dan četrdeset do pedeset kila eksploziva. »Nemo'š prinit, čoeče!« Kad su ga nanjušili Đuićevi četnici, on s radnicima ruši rudnik i opet bježi, ovoga puta u Srednjedalmatinski odred, a poslije dva mjeseca opet je na terenu Kninskog okruga. Ustanici obrazuju narodnu vlast, kroz borbu se stvaraju novi zakoni. Mirkača je član Okružnog odbora, Dižu se mostovi kud prolaze partizani, ruše se tamo kud hoće da prođe neprijatelj. Mirka= ča upravlja radom na obnovi i sabo= tažama, rastu mostovi, skuplja se hrana — nestaju kajiši s mašina, plamte vatre u rovovima, kvare se mostovi, ruše električne lokomotive, vodovi, vagoni.

Mirkača grli rudare do šebe:

— Svi su pomagali, — tiho govori on. — I muško i žensko, svom dušom. Kad se primakla oslobodilačka vojska, rudnik nije radio: pruge su šsrušili partizani. Nijemci se spremaju da odvuku i unište postrojenja, dignu u vazduh rudnik. A Mirkača obukao domobransku uniformu, pa ravno zamjeniku direktora 6iverićkog ugljenokopa koji je simpatisao narodnooslobodilačkoj borbi:

— Slušajte, naši se primiču. Izborili smo nove zakone! Sve motore

treba demontirati i bunkerisati u u-

nutrašnjosti rudnika, Nijemci ne smiju to primjetiti.

I motori su bili bunkerisani, a rudnik su zauzeli radnici.

I bilo je sasvim prirodno što je u našem rudniku postavljen za direktora naš Mirkača. Doletili ruđari, niko ne pita za plaću. I dok su jedni pripremali rovove za eksploataciju, drugi su stavili u pogon briketarnu, \treći otvorili krečanu, a jedna ekipa otišla za linijom fronta i skupljala razbijene kamione, mašine, staro gvožđe. Druga armija poklonila je rudniku prvi kamion. Tri su ošposobili sami. A onda je išlo lakše, nikle su nove prostrane” garaže, nove velike radionice, zazujao je drebank, hobl-mašina i tokarski sto. Iz redova radniDe niklo je nadzorno i &tručno osobje. U novim rudničkim hodnicima rad teče po novim zakonima. Kroz stare obrušene »mrtve« jame, kroz ugalj.i kamen starih radova, ponovno buše siverićki ruđari i spasavaju svoje bogatstvo. Izborili smo nove zakone!..,

A jedan od tih zakona glasi: trudbenici imaju prava na plaćeni godišnji odmor. Zbunili su se od slova

POŠTARINA PLAĆENA U GOTOVU,

3 DINARA PRIMERAK

tog zakona siverićki rudđari, staro nepovjerenje zakopkalo u njihovom srcu pred ovom, za njih, nečuvenom činjenicom. Opet neka »funcutarija«, pomislili su neki i došli Mirkači:

— Reci ti, nama odmah o čemu se radi! Ćaći ti svom možeš pričati da ću ja Đetnaest-dvaest dana sjediti kod kuće, a ti ćeš mi plaćati. Nas, vala, nećeš prevariti.

Mirkača, potresen, sjeo s njima i objasnio im: to je vaše pravo! Vlast, to ste vi! — Njihove su oči postale ljepše, svjetlije. Dostojanstvo klase zasijalo je u njima.

Sada se herojski bore s vatrom u starim jamama. Čim se njen najsitniji znak javi, a oni se odmah bace na posao da se vatra zađavi.

Mirkača je uvijek tamo gdje je potrebna pomoć.

— Vidiš, to ti i nije njegov pošao. Ali on je u jami uvijek kad treba, prvi da juriša — kao partizanski komandiri.

Na fe riječi Mirkača crveni, uzbuđen i radostan:

— Ali evidencija, muka, brate, muka! Statistika, dobra stvar, ne može niko da vrda, ali dok čovjek nauči... Sada već klapa. i

Zatim nastavlja:

, — Imamo mii grijeha, drugarice. Sad ću ti ja ispričati kad drugi neće. Navukli mi starog gvožđa, čudo! Dva puna magazina. A navukli i stvari za koje nismo znali čemu zapravo služe: vojničke topovske dalekovođe i eksplozivni štapin. A ko bi znao taj štapin, šarena neka uzica, Došli druBovi iz Kontrolne pa kažu: »Šta ovo sve držite?« — A mi dotjerali, velim, pa trebaće za nešto, »A znate li vi da naša industrija treba gvožđa?« Some đavolji, mislim ja u sebi, kako se to nisi sjetio! »A znate li vi šta

imate ovdje, znate li kakva opasnost prijeti..« — govore opet oni iz Kontroine i pokazuju šarenu uzicu. Ne znamo! — Oksjekli oni komađić, odnijeli u krš, zapalili... Diže sve oko sebe! MBh, što nas postidiše drugovi! Idem. tako. s njima porudniku,v.,dim,

za jame ne zamjeraju ništa, osigurano dobro, uredno. Pa ih poveo u menzu i pred menzom, vidim, drugovi stali i oči im se prosto raširile od čuđenja. Stao i ja i odjednom pro= gledao, vjeruj mi, prosto tek u taj čas vidio: pred menzom pakao, stare ražzlupane autine, drva, smeće, blato, otpaci. Gledaju drugovi, a meni sinu: ljudi tako ne smiju živjeti, mi smo izborili nove zakone i cio život freba urediti po novim zakonima.

U Mirkačinoj kancelariji veliki sat —grafikon pokazuje kako se kreće produkcija svakog dana. Kazaljke

sata — grafikona podrhtavaju u po= ·

kretu kao da je i na njih prešlo uzbuđenje bitke za Plan. Slika druga Tita gleda Mirkači pravo u lice: Treba, druže, stvoriti novi život! Na drugoj stijeni dvije umjetničke slike Frana Šimunovića: motivi iz Siverića.

Ulazi snažan rudar, nadzornik. Ju-

če je kažnjen zato što je pustio rad--

nika da prolazi kuda ne smije, a, zajedno s njim, kažnjen je i radnik što je tuda prolazio. Nadzornik je aktivista, hoće da se približi ljudima, ali Mirkača je mišljenja da se popularnost ne stiče, niti ljubav izražava na ovaj način. Radnik je razmislio i primio kaznu kao. pravednu, a nadzornik se uzrujao, »kazna je nepravedna« zapisao u raport i ljutio se, Mirkača mu se zagledao u oči i mirno riješio: »Dođi sutra k meni, razmisli, porazgovorićemo, pa ako je kazna nepravedna — skinućemo je.«

Sada nadzornik stoji pred Mirkačinim stolom, obrve su mu saštavljene u crnu nakostrešenu liniju, oči ozbiljne, oštre.

— Slušaj, druže direktore, nemoj skiđati kaznu! — rekao je glasno i odlučno, stegao Mirkači ruku i izišao čvrstim korakom.

Drugi je u raportnoj knjizi napisao: »Kaznu primam, nisam pazio na daske, bor-mašina je ležala u prašini. Časti mi rudarske, greška se neće ponoviti!« — Mnogo kažnjavate? — pitala sam

Mirkaču. — Ne mnogo, nego kad treba. Pri je su radnika kažnjavali ako je trošio da osigura glavu. Mi ga kažnjavamo ako dobro ne osigura glavu.

U Radničkom domu razgovaraju o nedavnoj posjeti »Ssvog „ministra«. Prije nekoliko đana drug Bane Andrejev bio je u Siveriću, i Mirkača ga je pretstavio sakupljenim ruđarima: — Evo vam ministar, naš čovjek, iz naroda. Govorite sve što vas boli, sve što želite,

I ljudi su govorili. Ispalo je tako da ih najviše boli što moraju da buše po starim jamama, što svi ne mogu da rađe u nevinim slojevima pa da »pokažu šta umiju siverićki rudari«.

Drug ministar slušao je radnike,

nije mogao sakriti svoju ganutost. A Mirkača se opet obratio ljudima: — Mvo, teško je raditi u starim jamama, ali moramo spasiti sve što se može spasti. I Plan ispuniti. Ako vi obećate meni, ja ću obećati našem ministru.

—Obećaj, Mirkača! — zaorilo se

Domom. — Obećaj, ispunićemo! — Jest, ispunićemo, — završio je cača — jer treba živjeti, urediti život po novim. zakonima, '

a

INE