Književne novine

SMRT PAŠIZMU = SLOBODA NARODU!

BROJ 5 GODINA TI

PREŠERNOV(

Donosimo odlomak iz četvrte glave imjige Edvarda Kardelja — Speransa »Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja«. Odđiomak je uzet iz rukopisa druEOg prerađenog izdanja ovog dela, koje autor priprema za štampu.

Pad Napoleona I spasao je, doduše, feudalno-apsolutističku reakciju u Evropi od jedne opasnosti, ali se zato odmah pojavila druga, koja je još mnogo više nego bonapartizam ugrožavala opstanak trulog sistema. Taj aovi neprijatelji bio je revolucionar= ni građansko-demokratski pokret. Nacionalno-oslobodilačke težnje i težnje za ujedinjenjem stapale suse s opštim

demokratskim tendencijama, tako da su ·

nacionalni pokreti kao takvi postali neposredna opasnost za feudalni sistem. Demokratsko nacionalno-oslobodilačio vrenje i težnje za ujedinjenjem zahvatili su celu Evropu od Irske da Italije, od Italije i Balgana do sred· nje i istočne Evrope. Taj talas je

pretio da skrši u protiv-napoleonsikim

ratovima oslabljenj i jedva spaseni sistem feudalnog „apsolutizma, tim

pre, što je zajednička demokratska sadržina sve te pokrete povezivala u · neku celinu, te je revolucionarna erupcija u kom bilo kraju Evrope odmah nalazila odjeka po celom kontinenfu. Kao brana protiv tog revolucionar~– nog talasa bila je' septembra 1815 godine u Parizu osnovana takozvana »Sveta aliarnsa«. Njeno jezgro sačinjavale su Austrija, Rusija i Pruska, a pridružile im se, sem Engleske i Papske države, sve evropske monarhije. »Sveta aliarnsa« je dakle postala. središte evropske reakcije, perma-

nentna Kontrarevolucija.

Ali ni »Sveta aliarsa« nije mogla ugušiti duhovne struje koje su izbijale iz živih izvora movih društvemoekonomskih tendencija. Istina, ona ih je bacila ı duboko podzemlje i stvorila policiski aparat besprimeran u dotadašnjoj istoriji, al; pobedonosni hod revolucionarno-dđemokratske i nacionalne misli mije mogla zaustaviti. Celo to razdoblje »Svete alianse«, kad je izgledalo da reakcija stalno odnosi pobede, bilo je ustvari samo predvečerje i priprema za revoluciju 1848 godime,

Godine 1815 novi srpski ustanak protiv Turaka izazvao je opštu aktiv·ı nost na Balkanu. Odmah posle toga nastali &u veliki revolucionarni pokreti u Italiji, Portugaliji i u južnim italijanskim državicama. Godine 1815 italijanska revolucionarno-đemokratska organizacija „karbonara. pored - opštih demokratskih deviza. unela je u svoj program zahtev za ujedinjenje Italije, koji je naišao na snažan odjek u Italiji i izvan nje. Pređ kraj dvadesetih godina XIX <·stoleća razvio se široki demokratski pokret po svim nemačkim· zemljama za ujedinjenje Nemačke, praćen stalnim „nemirima, krvavim sukobima i terorističkim akcijama. Slične pojave manifestovale 8šu se i u poljskim pokrajinama svih triju zemalja (Rusije, Austrije i Pruske) i izazivale snažan odjek srodnih pojava u Austriji, „naročito kod Mađara i nemačke liberalne buržoazije.

Ovi nemiri uplašili su »Svetu aliansu« i ona je zato 1819 godine sazvala konferenciju u Karlovim Varima, čiji je rezultat bio opšte pojačanje terora u Evropi. Izgledalo je da »Sveti Savez« slavi novu pobedu nad napretkom. Ali već iduće godine iz” bila je revolucija u Italiji, Portuga– liji, u Napulju i na Siciliji. Svugde je glavni zahtev bio: demokratski ustav. Taj revolucionarni pokret počeo se širiti i u Papskoj državi i po severnoj Italiji, gđe je bila ugrožena naročito austriska Venecija.

Posle toga je došao kongres »triju careva« u Opavi 1820 godine, koji je zatim, januara 1821 godine naštavljen u Ljubljani, Rezultat opavsko-ljubljanskog kongresa bio ie taj da je, istina, pomoću austriske intervencije napravljen »ređ« u Italiji. ali je još iste godine izbio revolucionarni požar na Balkanu, gde su se digli Rumuni i Grci. Iđućih godina zavladalo je Mratkotranjo zatišje, «li jie već 1850 to zatišje srušio pariski ustanak, koji je na presto doveo »građanskog kralja« Luja Filipa. Godine 1831 stvorena je »Mlada Italija«. koja je svojim ilegalnim radom, naročito među au-– striskim Italijanima. i svojim vezama 5 austriskim, demokratskim pokretom jako uznemirila austrisku reakciju. Tako je s mukom uspostavljeni »mir i red« »Svele aliarse« pao u vođu,

i) dakle, očigledno da je reuje je, pomoću unutrašnie kontrarevolucije, koja je slavila svoju pobedu termidorskim pučem — uspela, istina, da slomi revolucionarnu Francusku ida za izvesno vreme restaurira na njenim ruševinama francusku monarhiju, ali sam revolucionarno-demokratski proces, čija je pobeda u ovom ili onom obliku postajala sada već neposredna društvena CO) »Sveti savez« nije uspevao 2_ o ·

tku je u tom uzburdanom ostala relativno PRO DEO e Austrija. Meternih je spretno krma nio austriskim brođom i AAA; 09 nutrašnje suprotnosti Austrile 1ISKO'

T išća vao tako da je deis tvo jednog paralizov e st vom dr ugoga. kla su ao d e

klas aciju nacii | i: tika, Beduflbi, imala je svojih 0 nica, a do tih granica ju·je bezo! nost reakcije naglo gurala.

Adresa uredništva i Francuska ? — Telefon: 28-09

. Ti

Tai iko“BRR ı

:: i arkoviŠ E

administracije:

(TIPA

Meternihov režim oslaniao se, kao što je karakteristično za apsolutističke režime, na feudalno plemstvo i na krupne finansijere. Plemstvo ga je podupiralo zato što ga je još jedino ta) režim mogao odbraniti od agrarne revoluoije, koja bi likvidirala njegovo feudalno vlasništvo zemlje. Pinansijeri su pak imali ekonomsku korist od svojih mešetarenja sa režimom. Treći oslonac režima bila je birokratija, koja se u Austriji razvila. u naročitu kastu, kakve. sem u Rusiji, nije bilo nigde u Evropi. Ova biro kratija znala je samo za jedan cilj: predana služba apsolutizmu. od koga je zavisio i njen položaj. Tako se birokratija pojavila kao važan poli-

vibliotok

e —-.

ORGAN SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOS

BEOGRAD, UTORAK, i FEBRUAR 1949

MESTO U POLITIČKOJ IST

Edvard RARDEL'!J

su bili jedinstvena masa. Glavni problem je bila zemlja. i na tome se vršila diferencijacija seljaka. „Deo bogatijih seljaka, koji su uspeli đa se još u doba prosvećenosti ili za vreme francuske okupacije više ili manje osamostale i otkupe, naginjao je Više opreznoj buržoaskoj politici, dok su u isto vreme sitniji seljaci-kmetovi, koji su bili svesni da otkupnina znači njihovu propast, naginjalj radikalnoj revolucionarnoi akciji, pa su ovu i 6provodili sporadičnim pobunama. Tako su i u Austriji istrajno sazrevale revolucionarne snage, i car

France Prešern

tički faktor, koji je zauzeo izvanredno važno mesto u borbi protiv nacjonalnih i demokratskih tendencija. Četvrti faktor na koji se oslanjao režim bila je crkva. U vezi s porastom „demokratskih “revolucionarnih pokreta visoki kler osetio se pogođen ne samo kao feudalni elemenat, nego još više zbog položaja crkve u društvu

i MORE pozicija visokog klera u hije-

rarhiskoji lestvici u okviru same crkve. Bile su ugrožene sve materijalne i đuhovne privilegije crkve i zato je ona bila potpuno u službi apsolutizma. BRE

Takva je bila podela reakcionarnih snaga. Na drugoj pak strani neprekidno su rasle, napredne snage.

U toku dvadesetih i tridesetih go- .

dina XIX stoleća počelo se u, austriskoj proizvodnji sa uvođeniem parne mašine, čime je bio položen temelj industriskoj proip.vodnji. Moć industriske buržoazije je rasla. ali je kapitalistički razvoj svuda' bio ometan starim cehovskim uredbama i ograničenjima. Reakcija je gledala s nepoverenjem na bogaćenje neplemićkog i s apsolutističkim sistemom nepovezanog elemenfa. Uvođenie novih mašina smatrala ie za štefnu novotariju, zato mu je činila svakojake smetnje.. Reslova sudbina kod nas je tipičan primer te politike. Tako je industriska buržoazija postala glavni faktor opozicije protiv apsolutističkog sistema.

U isto vreme počeo se razvijati i proletarijat. Politički en još nije bio samostalan, već je bio pod uticajem buržoazije, a narečite pod uticajem sitnoburžoaskog radikalizma, koji je na sebe navlačio razne socijalističke vidove. I pored te ideološke nesamostalnosti radništvo se već javljalo kao izuzetno važan faktor u Tevolucionarmom procesu. Svojim ustankom u Šleskoj i Češkoi 1844 godine, ono je već stvorilo neki proleterski uvod u godinu 1848.

U taboru opozicije nalazila se sitna buržoazija. Zbog relativne privredne zaostalosti Austrije ona je bila mnogobrojna i zato politički vrlo važna. Kao što je ekonomski neprestano lebdela između mogućnosti da se popne u ređove buržoazije ili pak da konačno propadne i da Se proleterizuje, tako se i u politici neprestano kolebala, da se ipak na kraju uvek prikloni buržoaziji čim bi viđela da ona pobeđuje.

U ovaj tabor uglavnom možemo U- |

brojiti i seljake, iako oni nikako ni-

Rađ Božidara Jakca

FPranja I se bar u pogledu Meterniha prevario kad je, upozoren da se ljuljaju temelji sistema, — rekao: »Kako mu drago, mene i Meterniha

Će već održati«...

Revolucionarni događaji 1830 godine u Parizu, koji su doveli na presto »građanskog kralja« Luja Filipa, ustalasal: su naročito građanstvo, jer je u izvesnom smislu u tom građanskom kraljevstvu bila ostvarena njegova »Indiia Koromandiia«. Zato je

"i u Austriji, naročito posle te godi-

ne, počela živa politička akcija buržoazije, koja pretstavlia uvođ u austrisko-nemačku revoluciju od 1848 godine. i o U takvom opštem političkom i socijalnom okviru razvijao se slovenački nacionalni pokret.

Istina, socijalna diferencijacija kod Slovenaca vršila se, zbog njihove zaostalosti, sasvim polako. ali to nikako ne znači da nove socijalne struje kod naprednijih austriskih „nacija nisu bitno uticale i na politički život zaostalih naroda. Uvođenje parnme mašine u Austriji imalo je uticaja i na ekonomski razvoj slovenačke teritorije, Osnovan je bio ceo niz preduzeća s mašinskim radomi. Dr. Mal na primer navodi u »lIstoriji slovenačkog naroda« (str. 546) da je 1834 godine samo u GŠtajerskoj (nemačkoj i slovenačkoj) zabeleženo 309 fabrika i »manufaktura« 38 menjačnice, 2 trgovine na veliko. itd. Zanatska preduzeća zapošljiavala su u

to vreme već 10.557 pomoćnih, radni-

ka, a obrtni kapital iznosio ie skoro dva miliona talira, Slično stanje je bilo i u Kranjskoj. Isto tako su i Eorenjske železare, i pored oštre konkurencije švedskoga gvožđa, još uvek pokazivale tendenciju napredovania. Većina te industrije nalazila se u tuđim rukama, pa ipak je stvoren i tanki Ssloj slovenačke buržoazije. U toku tih decenija se na primer nakupilo veliko bogatstvo Kalistara, jedne od prvih slovenačkih kapitalističkih porodica, U pretežnoj većini, međutim. mnogobrojni pokušaji &lovenačkih buržoaskih elemenata da se afirmišu na ekonomskom području nisu uspeli, Ekonomski pritisak moćnije nemačke buržoaziie bio je prevelik, Zato je većina takvih pokušaja ili propadala ili pak došla u,zavisnost od nemačkog kapitala. ;

Kapitalističke tendencije, koje 8u izbijale iz ređova slovenačke sitne

· azija i inteligencija:

buržoazije, nailazile su prema fome na dve prepreke: na smetnje koje je kapitalističkim težnjama uopšte postavljala feudalno-apsolutistička reakcija i na nesavladivi konkurentski pritisak nemačke buržoaziie. Potpuno je razumljivoštosu seu takvoj situaciji javljale sve jače tendencije protiv feudalnog „apsolutizma a za političko osamostaljenje slovenačkog naroda. Takve tendencije pojavile'su se u radikalnom „obliku kod vrlo malog dela nove slovenačke Sitne buržoazije, koja je činila levo revolucionarno-demokratsko krilo u našem nacionalnom pokretu. Ona je, razumljivo. bila slaba, jer nije imala ni ekonomskog oslonca, i zato samom nacionalnom pokretu nikada nije mogla dati svoje obeležje.

Jedan od najpoznatijih pretstavnika ~

toga krila bio je Andrei Smole.

Toj struji se pridružio veliki deo inteligencije. Ona je u feudalnom apsolutizmu i u nemačkoj birokratiji gledala neprijatelia, koji je zatvarao put intelektualnom životu slovenačkog naroda i ekonomski podrivao slovenačku inteligenciju. UkoliFo ta nemačka birokratijia nije verno služila nemačkom feudalnoapsolutističkom režimu, ona je išla naporedo s nemačkom buržoazi-

„jom i podupirsala njene hegemonistič-

ke tendencije. Isto tako tu birokratiju je bilo moguće slomiti samo obaranjem apsolutizma i političkom emancipncijom Slovenaca. Zato su se kod inteligencije revolucionarno-demokratske težnje najjasnije ispoljile. Po svojim socijalnim tendencijama spadali su u ovaj tabor i delovi seljačkih masa. koje je zahvatilo revolucionarno vrenje. Geslo seljačkog pokreta bila je zemlja. A taj pokret je pritom imao istog neprijatelja kojeg je imala i kapitalistička buržofeudalno-apso- lutističku reakciju, Ali za nacionalni program slovenačke buržoaziie seljak bi se mogao oduševiti tek tada kad

. 0bi ML. fom, programu. stajao zahtev za

revolucionarnim rešenjem feudalnih odnosa na Selu, tj. da seljak za zemlju ne daje otštetu.. Kao što ćemo docnije videti, baš to se kod nas nije desilo, te je zato seljak tako dugo ostao pasivan prema ovom nacionalnom pokretu, kome je na čelu stajala buržoazija, a njegove revolucioname težnje dolazile su do izraza u izolovanim sporađičnim pobunama lokalnog značaja.

Radikalno—demokratskom „pravcu pridružilo se i radništvo. Ono, istina, nije bilo mngobrojno. a sem toga nalazilo se najvećim delom pod uticajem nemačkih revolucionarnih pravaca, ali se već u toku tih decenija počelo javljati kao politički činilac i moglo je postati važan saveznik slovenačkog nacionalnog pokreta.

Zbog opšte zaostalosti slovenačkog narcda revolucionarno=demokratski tabor bio je slab, U po'jtičkoj praksi on njje pretstavljao jedan moćan pokret, iako je ideološki bio vrlo jak i povezan s progresivnim ideološkiyı strujama ftadašnje Evrope. Taj tiabor dao je slovenačkom narodu Ftamca Prešerna, kod koga · ı se opšte demokratske težnje slile u klasičan umeftnički oblik, a po sadržini pretstavljaju najzreliju političku koncepciju kod Slovenaca u tom razdoblju. To levo krilo bilo je jedino koje je kod Slcvenaca održavalo duhovnu vezu s demokratskim strujanjem u Evropi, zato i nalazimo kod Prešerna, ideološku visinu, koja je Blajvajsovom krugu bila potpuno nepristupačna,. Prešernova veza sa mlađohegelijancima bila je karakteristična za slovenački demokratski smor. Ova filozofska struia pretstavljala je još tada krajnje levo krilo nemačkog buržoasko demokratskog revolucionarnog pokreta. Nije slučaino što je Prešern prigrlio tu ideologiju. S druge strane, on ie bio povezan sa slovenačkim seljaštvom. te je stoga u svim njegovim nazorima preovlađivao demokratski momenat.

Nasupro' tom demokratskom taboru stajala je socijalno konzervativnija i oporiun:'stička, ali muoćnija skupina. Nju je sačinjaval» pre svegp stara, sa apsolutizmom i feudalnim sistemom povezana buržoazija, koja e došla do većih ili manjih poseda sa seljacima– kmetovima i koja je ustvari pretstavljala zaostali tip buržoazije iz epohe

. prosvečenosti. Razumljivo je što ta-

kva buržoaziia nije imala interesa za revolucionarno rušenje feudal_ nog sistema, a naročito pak što se nije mogla zagrejati za revolucionami put u razrešivanju feudalnih zemljišnih odnosa, što bi pogodilo i njene , ekonomske interese, Ovai zaostali sloj buržoazije naginjao je, stoga, legalnim reformama i kompromisu s apsolutističkim sistemom, te se najodlučnije borio protiv kakve bilo revolucionarne demokratske tendencije ı slovenačkom nacionalnom pokretu, Najizrazitiji pretstavnik te struje bio je sam dr Blajvajs. Uporedo s tom socijalnom skupinom išli su ostaci slovenačkog cehovskog građanstva, koje se tvrdoglavo borilo da sačuva poslednje privilegije koje su još ostale od cehovskog sistema, a protiv slobode zanata. Kao Svog glavnog neprijatelja ti cehovsški

LAVIJE

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO

UTORKOM

elementi smatrali su nemačku libera]nu biržoaziju, koja ih je ekonomski uništavala, pa je stoga razumljivo što su glavnu podršku tražili kod feudalne reakcije.

Treći faktor u tom taboru bio je pretežni deo slovenačkog sveštenstv a,koje se kao celina, svakako, nije moglo zagrejati za revolucionarno-de„mokratske pravce, koji su bili upereni protiv privilegija crkve, a još manje pak crkveni vrhovi, koji su bili jako povezani s feudalnim sistemom, Slovenačko sveštenstvo jpak nije bilo sasvim jedinstveno, već je bilo retkih sveštenika kod kojih je demokratsko uverenje sasvim nadvladalo feudalne interese crkve. Talav primer je možda Radovljičanin Fister iz Prešernovog demokratskog kruga, koji se najzad ponemčio, zato što ga je odbijala slovenačka zaostalost. Po svom socijalnom položaju „sveštenstvo je bilo inače najviše vezano za onaj konzervativno građanski, veleposedničk; sloj, koji je u svom političkom delovanju težio ka kompromisu sa feudalno-apso–lutističkim sistemom,

Ovaj letimičan pogled na podelu socijalnih i političkih snaga slovenačkog naroda, od čijih je grupisanja i delovanja zavisila sudbina slovenačkog naroda na pragu 1848 godine, bilo je potrebno učiniti ako želimo da otkrijemo prave polazne fačke slovenačke praktične politike u tom razdoblju.

Posle Napoleonovog sloma i posle pada francuskih okupatorskih vlasti u Iliriji, austriska vlast nije mogla brisati sve što su Prrancuzi ostavili za sobom, jer nije smela izazivati narodne mase, delimično i zbog toga što su izvesne francuske uredbe godile austriskim vlastodršcima. Vrlo oprezno je likvidirala progresivne uredbe, koje su mogle slabiti feudalni sistem, Istina, austriski režim je iz čisto političkih razloga zadržao Iliriju kao administrativnu celinu. Smatrao je da je ona dobra kao protivteža uticaju Rusije na Balkanu i kao polazna tačka austriske balkanske politike. Isto tako bilo je priznato više jezičkih prava nego što je bilo pre francuske okupacije, Ali u opštem pogledu privredni položaj ilirskih zemalja posle ponovne okupacije pogoršao se, jer je francuska okupacija u jednom pitanju učinila baš ono što je trebalo austriskom feudalno-apsolutističkom režimu: uvela je administrativni centralizam, koji je austriski režim u celosti zadržao. Stvoreni su novi izvori poreskih i drugih obaveza, koje su stalno rasle naporedo sa sve većim ekonomskim teškoćama, u koje je opšta kriza feudalnog društva gurala sam sistem. Zato je i sve više rasfao otpor ne samo slovenačkih sceliačkih masa, nego i stranih građanskih slojeva u našim krajevima, šfo je kod nas izazvalo živu političku aktivnost. Tako je ponovna austriska okupacija Ilirije gurnula Slovence u neposrednu borbu, u kojoj je Kranjska, kao najviše slovn čka pokrajina i kao središte bivše francuske Ilirije, dobila vođeći položaj.

Time je i nacionalni pokret dobio veći opseg. Stare ideologije: prosvećenost, jansenizam, rac:;onalizam, postale su snažna reakcionarna smetnia opštem društvonom i ·'acionalnom razvoju. Književno i jezično polje — na kojem se dofada manifestovalo buđenie slovenzčke nacionalne svesti —

' postalo ie suviše ısko da bi moglo za-

dovoljiti socijalne snage koje su radile na obarnnju apsolutizma kao sistema.

| PRIMERAK 8 DINARA

RiJI SLOVENAČKOG NARODA

žine zvane Karbenari, koja je negde u Italiji otpočela svoju opnku rabotu...« (Dr. J. Mal: »Zgodovina slovenskega naroda«, str 298). U istom smislu uticale su i revolucionarne demokratske iendencije iz Nemačke, što smo videli već kod Prešerna. Ti uticaji naišli su na odziv naročito u gradovima, dok su istovremeno izazivali spontano vrenje seljačkih masa. Policiski izveštaji iz tog vremena govore dosta o tajnim revolucionarnim orga– nizacijama u našim krajevima.

Isto tako su se u samom slovenačkom nacionalnom pokretu stalno sve jače ispoljavale revolucionarne demokratske tendencije koje su oživele ce lokupni rad na buđenju nacionalne svesti, Izgledalo je da će demokratsko levo krilo oko Prešerna odneti prevagu. Delovanje te skupine bilo je zamišljeno prilično široke i nije se ograničavalo isključivo na literarno područje. Zajedno sa »Čbelicom« trebalo je da izlazi i politički list »Slavinja« pod uredništvom Smolea, koji je imao izraziti politički duh. Vlada »BSldavinju« nije dozvolila, jer se plašila”od bauka demokratizma, Ali je zato »Čbelica« temeljito odigrala svoju u'ogu. Jako ju je gušio teror »Svete alianse«„ona je svojom borbom protiv duh0#nog mračnjaštva „apsolutizma i svojim opšteslovenačkim karakterom izvršila izrazito političko delo. »Čbelica« i Prešernov krug su za izvesno vreme postali središte slovenačkog nacionalnog pokreta,“ to u prvom redu zaslugom

· Prešernovog genija, koji se uzdigao

visoko iznad slovenačke zaostalosti. »Duh tog besnika — govorio je o Prešernu koruški nemački pesnik i publicista Rizzi 1849 godine — cenzura nije mogla potčiniti, i najnevinija pesma je protest protiv tutorstva književnosti od strane policije, svaka pesma je manifest siobodnog duha. .« (J. Apih: »Slovenci u 1848 godini«, str 2953).

Ni u samoj »Čbelici« nisu svi sa= radnici pripadali Prešernovom pravcu. Naprotiv, Prešern stoji sa svojim užim krugom vrlo usamlien u tom taboru. A)i celokupni pravac »Čbelice« je ipak bio protiv, neđemokratskog prosvetiteljstva u slovenačkom nacionalnom pokretu i zato je ona bila glavni faktor njegovog naprefka.

Meternihov strah pred nacionalnim literaturama imao je, prema tome, sasvim realnu osnovu, Nacionalna literatura, koja je duhovno povezivala raskomadane delove naroda i tako savlađivala feudalni partikularizam, u priličnoj meri je otimala podjarmljene narode ispod futorstva austriskog apsolutizma, lomila centralizam i pojedine nacionalne struje uvođila u opštedemokratske pokrete. Kako je nacicnalna literatura na tom razvojnom stepenu bila tako važna rezerva revolucionarne demokratije, rezerva koja je izvodila sve nove i nove borbene snage na bojište protiv apsolutizma, to je ona i nailazila na tako strastan otpor apsolutističke biro'ratije. Stoga je, s druge strane, svaka i najmanja tekovina u tom pravcu bila važan politički uspeh. Time možemo objašnjavati revolucionarni uticaj Prešernove poezije.

Pod takvim uslovima postajalo je sve jasnije da se emancipacija slovenačkog naroda može postići samo kao rezultat revolucioharnog rušenja apšsolutizma. To saznanje Prešem je jasno izrazio u svojoj »Zdravljici«, gde zahteva. O te 4. 20 e “cevi će JNA 3 ;; ” A „NOĆ

Naslovna strana »Poezija« PF. P roešerna sa primedbom austriskog cenzora: »Omissis deletis imprimaftur«e (»Izostavivši izbačeno da se štampa«) i stihovi iz »Zdravljice«, koju je cen zura precrtala.

Privreda, razrešenje feuđdal. nih zemljišnih odnosa, državni sistem itd., to su sada bila nova pitanja koja je morao postaviti nacionalni pokret.

I susedstvo je takođe.imalo uticaja na slovenačku nacionalnu borbu u smislu njene radikalizacije i proširenja. Borba italijanskeg narođa za oslobođenje i ujedinjenje imala je jakog odjeka minista. policije Sedinicki, a za njim ljubljanski guverner ponov upozorili zemlju da se čuva »od opštepogubnih vukova i od zavodljivih glasova dru-

našim krajevima, tako da su”

da blast in z njo čast, obilnost bede naša last!

(da vlast i s njome čast i bogatstvo budu naša svojina).

Trebalo je, dakle, osvojiti vIast, osvojiti svoju političku samosta ]-

nost ako se htelo otvoriti put sop-

stvenom ekonomskom razvoju. Nije čudo što je baš tu sirofu cenzura zabranila. Za razliku odđ maglovitih panslavističkih iluzija, Prešern ovde ukazuje na konkretan politički cilj slo-

(Nastayak na drugoj strani}

|“ 7a Xi