Književne novine

3 II . \

RANA Ia KRNJIŽEVNEINOVINE:.

'PIŠU NAM ČITAOCI |

_ . KAKVA SE PREDAVANJA DRŽE

BROJ %»

OSVRT WA FOVJIGE)

U BEOGRADSKOJ NARODNOJ · BIBLIOTECI

Kod nas se još uvek u literarmim predavanjima provlače tu i tamo ostaci buržoaskog estetizma i bezidejnosti.

Ove pojave — koje pored bogatog kul- -

turnog i literarnog života u našim

Manogobrojnim časopisima, pored pre=

davanja i diskusija u književnim u-

druženjima i u odnosu na opšti ka-

rakter našeg kulturnog života, ne moeu ni izdaleka da ometu formiranje

pravilnog pogleda na literaturu i u-

metnost, kod čitalaca, niti da značaj-

nije negativno deluju na vaspitanje književnog ukusa, — karakteristične

Su, između ostalog, za predavanja u

beogradskoj Narodnoj biblioteoji, na-

Točito za ona iz oblasti strane litera-

ture,

Ovđe se, pored predavanja o Ibzenu (jedino javno predavanje održano u Beogradu povodom njegove godiSnjice) — koje nije imalo snage da prikaže pravu književnu vrednost norveškog dramatičara, niti da problematiku njegovih drama otkrije u samom buržoaskom društvu, a ne da je isključivo prikaže kao individualni, lični problem Ibzenov koji bi imao SŠVOj koren u njegovom životu umesto u buržoaskoj stvarnosti '—m kao izraziti primer mogu pmavesti predavanja profesora Raška Dimitrijevića o Geteuxi Bomaršeu, održana januara, odnosno marta ove godine u Narodnoj biblioteci u Beogradu.

Ova pređavanja, doduše, nemaju određeno reakcionarnu tendenciju i neće ozbiljno uticati na publiku u Smislu predavačevih shvatanja, i kao takva ne treba ih ozbiljno uzimati u obzir. Ali ih treba podvući zato što

. ona očigledno pokazuju bezmisaonost i neodrživost ne samo predavačevog književnog kriterija veći njegovog nazovi duhovitog, kozerskog tona kojim daje sudove, a za to nema dovoljno COO osećanja niti naučnog merila. Za predavanje o Geteu karakterističan je sam početak, način kako se predavač obrafio publici: »Mnogi su Se od vaš pitali, kad su pročitali belešku o predavanju, zar još o Geteu, zar opet o Geteu?« — znajući da je kritika rekla o njemu toliko da bi se od studija o Geteu mogla sastaviti čitava biblioteka. Ali koja je to kritika govorila o Geteu i koliko je tačno to što je ona govorila i pisala — to predavača uopšte ne interesuje, kao što ga ne interesuje i šta su Marks i Engels rekli o Geteu. On jednostavno prelazi preko toga (izuzimajući jedan citat iz Engelsa),

Posle ovakvog uvoda predavač po=

kušava da s brda s dola, bez ikakvog

sistema u izlaganju i bez ikakve unutarnje logičnosti i doslednosti (sem doslednosti u smislu potpunog apolitičnog tumačenja Getea) iščeprka iz o·Bromnog Geteovog dela (ogromnog i po značaju i po obimu) samo ono Što bi moglo da se kategoriše kao isključiva estetska vrednost; kao čisto umetničko ovaploćenje, dok se uopšte ni jednom reči ne pominje idejna te-

matika Geteovog stvaranja, niti dodi-

ruje njegov ideološki stav.

Nigde se ne pominje Geteova revoJucionarnost iz perioda »Šturm und drang« (»Prometej«), niti se prikazuje njegov docniji razvoj u pravcu fili-

starskog skretanja u tabor reakcije '

(Građanin general«) i glorifikovanja sitnoburžoaske idile i otvorene pretnje revolucije (»Herman i Doroteja«). A »Gee od Berlihingena« i »Verter« dela tipična za nemoć čitave epohe, a ne samo Getea — ne dobijaju nikakvo idejno objašnjenje. Od Geteovog stava prema Francuskoj revoluciji ni tnaga! i |

Zato predavač i ne viđi đa je u ovom genijalnom pesniku celog života besnela teška unutarnja borba; ne vidi ili neće da vidi da se kroz mnoga Geteova dela provlači kao crvena nit jedna tragična protivrečnost koju je Engels izrazio rečima: »U njemu stalno besni borba između genijalnog pesnika, koga beda sredine koja ga okružava izaziva na gnušanje, i bojažljivog sina frankfurtskog patricija ili vajmarskog tajnog savetnika koji se oseća prinuđen da sa tim svetom zaključi mir i da mu se prilagodi«. Predavač ne vidi da je Gete pored sve Svoje veličine — filistarski sitan, da nije imao snage da »savlada nemačku beđu« i.da je ta pobeda nemačke bede i duhovnog siromaštva feudalne Nemačke nad Geteom tragedija nemačke literature, ;

Ali pređavač nije u stanju ni da istakne pravu književnu veličinu Geteovog genija. On je pronalazi u pesmama drugorazredne vrednosti, a ne vidi je u Geteovoj spošobnosti da u jednoj izvanredno bogatoj i lirski širokoj skali doživi sve prelive jednog maivnog ali snažnog ođuševljenja Žživofom. Ne vidi je u onom prisnom, intimnom, lirski izvanredno akcentovanom i umetnički virtuozno izraženom osećanju za prirodu, njenu tajanstve-

most i romanfiku. A »Faušte — kru-,

ma Geteovog stvaralaštva i delo koje ga uzđiže u vrhove s&vefske literature — pređavač nije u stanju da osvetli m Svoj veličini koju to delo znači. Iz predavanja se 'nije moglo ni naslutiti da je »Faust« u izvesnom smislu rezime celokupnog Geteovog životnog. aktiviteta, rezultat onog mučnog i napornog · traganja za istinom, saznanjem i smislom života, koje se u &vojim krajmjim konsekvencama „uobličuje u »Paustu« kao potpuna afirmacija OVOzemaljskog života i konačno negiranje metafizičkih zaostavština srednjeveWovne mistike, koje su obilno cvale u feuđalnoj Nemačkoj. * 'U predavanju o Bomaršeu uopšte se me govoni o društvenoj 6&ituaciji Fran-

cuške uoči revolucije, ma đa je bez

toga nemoguće &hvatiti umetničku

vrednost Bomaršeove komedije, niti uspeh koji su njegova dela postigla kod masa, Ali, kao što će se videti, ovo nije učinjeno 6elučajno: Pređavač izoluje Bomaršea od društvene stvarmosti Francuske kako bi se njegovo delo čisto estetski osvetlilo i podvukli samo takvi njegovi kvaliteti, da bi se ostalo na čisto »literarnim« visina= ma i da se prefinjeni estetski kvaliteti Bomaršeove komedije me bi »ukaljali« prozaičnošću političkog života i socijalnih\borbi, Kakva je društveno-= istoriska nužnost učinila aktuelnom, čak i neizbežnom društvenu satiru tog vremena, čiji je najviši umetnički do-

met Bomaršeova komedija — pređa-

vač potpuno prenebregava,

Pređavačeva digresija o Napoleonu takođe prikazuje bezidejnost sa kojom se predavač odnosi prema političkim zbivanjima Francuske revolucije. Pominjući Napoleonov boravak i ratovanje u Africi, predavač završava da se Napoleon vratio u Francusku da bi »učinio nešto korisnije«, a to korisnije je — državni udar, Samo, pritom ostaje nejasno za koga je Napoleonov udar bio »korisniji«: za radne mase ili za krupnu buržoaziju i novo plemstvo ili — za samog Napoleona, kome je zaista bilo unosnije dokopavanje vlasti nego li rat sa memelucima po pustinji! |

Veselost i vedrinu duha Bomaršeovog (kojima on daje značenje najviših literarnih kvaliteta Bomaršeove komedije) predavač uopšte i ne pokušava da socijalno objasni, iako je Bomaršeova veselost ustvari izraz osećanja snage, životnog optimizma klase koja društveno nastupa i ruši pozicije jednog preživelog poretka. Ekonomska i društvena nadmoćnost preduzimljive buržoazije nad zaparloženom i preživelom feudalnom aristokratijom rodili su onu veselost i duhovitost sa kojom su u Bomaršeovim komedijama karikirani pretstavnici plemstva. Predavaču, razume se, nije ni na kraj pameti da Bomaršea posmatra.i kao izraz raspoloženja jedne klase u jačanju, već u njemu hoće da vidi samo individualisan temperament, u čijem stvarnju nije ni najmanje učestvovala uzburkana stvarnost predrevolucionarne Francuske. Veselost i duhovitost Bomaršeova jednostavno i isključivo su, po predđavaču, izraz ličnog raSspoloženja, piščeve i prirodne sklonoti ka humoru.

Otuda je predavač daleko od toga da pravilno objasni uspeh Bomaršeove komedije. On ga posmatra isključivo u plemičskim i dvorskim krugovima i time njegovom delu daje karakter i važnost obične razonode, A da se buržoazija više oduševljavala »Figarovom ženidbom« nego li aristokraftski krugovi, da je buržoazija, koja. je pisca »Memoara« od oduševljenja nosila na rukama ne zbog njihove veselosti ili duhovitosti, već zbog bezob= zirnog demaskiranja feudalnog sistema, — videla u Bomaršeu nešto mno= go više i značajnije nego običnog za= bavljača, da je njegova komedija postala borbena parola napredne buržoazije — to uopšte, po pređavaču, nije značajno'da se pomene. :

Na kraju, da bi se Bomarše konačno i za sva · vremena okarakterisao, dolazi jedan citat iz Sent-Beva po kome se »najduhovitiji Parižanin« našao u društvu koje se »dosađivalo«, pa se jednostavno iz te kombinacije duhovitosti i dosade, kao po nekom mađioničarskom receptu, rodila slavna Bomaršeova komedija!

Ali ma koliko se pređavač truđio da ovim zaključkom otupi socijalnu, klasnu oštricu Bomaršeovog humora i da njegov literarni uspeh i popular– most svede na običnu razonodu ili bledu artificijelnost, on je samo dokazao da še bez naučnog kriterija nema ni estetsko merilo, da je njegova estetizirajuća nadmoćnost ustvari misaona bespomoćnost, ,

Čitava stvar značajna je zato što u Narodnu bilioteku dolazi publika koja očekuje da će u toj ustanovi nešto zaista naučiti .

' Zoran GLUŠČEVIĆ

Pred Krstami „+ đevetih narodnih heroJev od prekopu v skupno grobnico v Ljubljani

Rože in venci, venci in rože,

in v srcih en sam ocvef, krvavo ognjen, v srcih, kjer danes iz vaših semen ladni ovetovi cveto že,

bujni

v srcih, ki vsako za sebe je meč, j

meč, ki s sovraštvom prebada star svet,

v srcih, ki vsako je za se poet, & v toplem zanosu ljubezni plamteč,

Brez venca, prišel sem poklIbnit se vam;

moj venee, vam v slavo, jeljete začef,

moj venec življenje je, ki

s trudom in znojem vpletem nov cvet,

In pletel ga bom na, vsakem koraku

z umom in srcem, đokler živim,

da spleten bo venec moj, s stihi na traku, vašim in našim naporom v spomin,

| Ljubljana, 11. maja 1949.

REROJEM

Boris Kalin: Reljef na grobu narodnih heroja u Ljubljani

u vsak dan

Kojze KRARKRAKR

UMETNIČKA DELA PRIPADAJU NARODU

Pre nekoliko meseci Umetnički muzej organizovao je izložbu slikarskih radova Đure Jakšića, kojom je cbeleženo sedamdeset godina od smrti ovog Werpskog slikara i pesnika. Ova izložba je omogućila publici da prvi put vidi na okupu veći broj, uglavnom najboljih slika Đ. Jakšića, čija prava vrednost i značaj za kulturni razvoj našeg naroda dolaze do potpunog izražaja i pravilne ocene tek sada, kada narod, oslobođen nacionalnog i ekonomskog porobljavanja, može da pruži punu zaštitu svoga kulturnog nasleđa.

Priređivanje prve kolektivne izložbe radova Đure Jakšića pretstavlialo je veliki napor za upravu i saradnike muzeja da bi pronašli pojedine slike i privoleli njihove današnje sop= stvenike da ih ustupe muzeju radi izlaganja. )

To nije slučaj samo sa slikama Đure Jakšića. Od mnogobrojnih radova ha– ših umetnika iz XVIII i XIX veka,pa i iz prvih decenija ovog veka, jedan manji broj se nalazi u našim muzejima, dok se veliki. deo malazi kod privatnih lica ili na ikonostasima i polumračnim crkvama. |

Zalaganja i napori da se za javne ustanove obezbede „opštekulturne vrednosti i tekovine, ne nailaze uvek na potrebno razumevanje i shvatanje. Svakako da u tom pogledu muzeji treba da pomognu, objašnjavajući i pravilno tumačeći značaj samih muzeja i staranje narodnih vlasti za zaštitu kulturnog pasleđa. I izložba Đure Jakšića ukazala je na neophodnošt

.da se sistematsko evidentiranje, za-

štita i prikupljanje svega onoga što kao umetnička i istoriska vrednost pretstavlja kulturnu prošlost naroda pojača. Donošenjem Zakona o zaštiti spomenika kulture to je postalo obaveza za sve one koji kao stručnjaci rade na tom sektoru i dužnost svih ustanova. organizacija i pojedinaca koji poseduju ·'·predmete kulturne vrednosti. Ali ova dužnost se često zanemaruje do te mere da Su pojedini predmeti od velike umetničke i opšte \kulturne vrednosti propali i propada– ju zbog nehata ili neznanja kako treba pojedini predmeti da se čuvaju. Osim toga mnogi su predmeti propali u toku rata kao posledica ratnog pustošenja, a kako nije postojala nikaiva eviđencija (popis, kartoteka i fototeka) naročito onog što se nalazilo po privatnim stanovima i crkvama. to še današ mnogim dragocenim predmetima izgubio svakj trag. Zato je ova izložba dala nov pofsticaj da &ee više

napora i inicijative uloži u sabiranju pokretnih spomenika kulture kako bi se pravilno stručno negovali i čuvali, i bili uvek na uviđu u svrhu proučavanja i kulturnog vasšspitavanja naših najširih radnih masa.

Polazeći od toga, Ministarstvo prosvete NR Srbije stavilo je na raspolo= ženje Umetničkom muzeju sumu od 500.000 dinara da bi se otkupile sve one slike Đure Jakšića koje su samo pozajmljene za ovu: izložbu, Ova inicijativa Ministarstva prosvete dokazuje da narodna vlast realno omogućava zaštitu spomenika kulture time što i mimo redovnih budžeta omogu– ćuje otkupljivanje umetničkih, objekata. ! t Ali ova inicijativa države i njena nastojanja nailaze na teškoće zbog nedovoljnog razumevanja i nepravilnog shvatanja nekih, koji danas raspolažu ovim ili onim predmetom opšte kulturnog značaja. I dok jedni sopstvenici ne žele bi pod kojim uslovima da ustupe državi tj. muzeju na korišćenje izvesne predmete, dotle drugi, nastojeći da inicijativu države špekulativno iskoriste, traže za pojedine umetničke predmete nerealmo visoke cene.

Svi ovi objekti, koji danas u ovom ili onom smišlu pretstavljaju istori&ko-umetničku vrednost, stekli su tu vrednost kao kulturmo nasleđe naro=da, i zato njihova puna vrednost i značaj dolaze do izražaja i ocene tek tada, kada ona i realno budu pripadala narodu i budu dobila svoju Sve= stranu primenu tj. kada budu bila pristupačna u svako doba našim kulturnim radnicima i narodnim ma8ama

Dok pojeđinci gledaju na spomenike Kulture kao na objekte iz kojih se mo–že danas izvući lična dobit, dotle naši radnici, shvatajući pravilno da za svoje kulturno uzdizanje duguju postojanju narodne vlasti i njenom zalaganju, pokazuju retku pažnju i ljubav za spomenike kulture. Zato nije slučajnost da su radnici koji su radili na vađenju peska iz Save u zimu 1946 izdvojili iz peska razne metalne i arheološke predmete od zlata i odneli da predaju muzeju, kao 'i slučai radnika u Tekiji i njihov postupak sa pronađenim materijalom koji pretstavlja veliku i kultumu i materijalnu vrednost, već to dokazuje visoku patriotsku i socijalnu svest našeg radnog čoveka i odražava pravilan i u istinu kulturan odnos prema našem zajedničkom kulturnom nasleđu.

N. A. K.

NA SVOJOJ ZEMLJI

Dosta je bilo potucanja —

preda mnom put .obasjan, ~

i mlad,

raspevan dan.

A tamo —

u sjaju i izobilju, kraj belog hleba, škrgut zubi; : u blaženom šaptanju molitva —

suze obespravljenih, i udarci svirepi i grubi, I em hleb

pod suncem slobodnim. sladak je.

Zemlja je cela

. trpeza bela,

' i fabrika rađost i svetkovina maša. Na svojoj sam zemlji. . Nisam gost · na svađbi. : bogafaša,

Ja puškom ratovao nisam. al koren moj iz zemlje ove

sokove života pije,

jer, pobeđena je smrt, Osećam:

srž naroda mog ključa, i vidim nov svet

u beskraj razastrt ne merim ga jedinkom, mala je to mera: merim ga slogom

svih zemalja, jeđinstvom

svih proletera,

žB Niko taj korak zaustaviti neće vidim druga uz druga, u kolektivu čoveka, i u čoveku kolektiv. Ko kvasac u testu u narodima buja Misao velika što sjedinjuje, i jača, i pokreće;

U srecu zemlje bije preobražaja bilo —" osećaju ga milioni, Zato izdrži, druže, ne kloni!

Još korak-dva,

i bašta će nam biti zemlja sva,

Znam gde sam, Sad korak uvek u novo grabi,

- i svako sutra dan je pun preobražaja: nemoćni i slabi osvanjuju jaki; ko oblaci u mneba plaveti ; rasplinjuju se sumnje u stvaranja dahu, i sve se kreće, sve je a zamahu.

Kolektiv stvara.

Ko jedno telo

rade milioni;

i u svemu sam

„što dobrim plodom

zre —

kroz rast novoga

živ:

Smejte se, cerekala, blagujte na lovoru, poltroni —

zakratko! : Krupnim korakom iđe socijalizma div.

(Odlomak iz pdeme »Povratak«)

Nikola DRENOVAC

Vladimir Čerkez je nesumnjivo jedan od poznatijih pisaca naše najmlađe književne generacije. Njegova prva knjiga, zbirka pesama »Na livadama« (Sarajevo, 1948) i pored sveg početništva koje je dolazilo do izražaja u njoj, skrenula je na sebe pažnju. Čerkez je uspeo da lirski toplo, nepo&redno i jednostavno, na mahove, izrazi zbivanja iz rata, kroz koji je prošao kao mlad' čovek, osećajan i pri= jemčiv za impresije — i fi kvaliteti njegove poezije iz zbirke »Na livadama« nametali su nesumnjivo pretpostavke da će naredna Čerkezova knjiga njih mositi još više, da će u njoj oni biti razvijeniji i pesnički sigurnije dati, Nova knjiga Čerkezova, poema »Zastave Krajine«, međutim to očekivanje njje zadovoljila ni opravdala, S

Vrednost svoje lirike iz prve knjige, toplinu i umetnički ozbiljno. postignutu jednostavnost, koje su probija-

le kroz mnoge pesme iz nje, Čerkez:

ne samo da nije razvio i podigao na jedan viši umetnički nivo, nego one nisu u njegovoj poemi došle ni približno do onakvog i onolikog izražaja kao u njegovim ranijim lirskim pesamama. Liričar po poetskim predispozicijama, a .još više po stepenu svog poetskog razvoja — Čerkez je u svojoj poemi sasvim ugušio lirske akcen= te, ne postigavši izražajno ništa novo ni kvalitativno više. Poema mu je, kao takva, nesumnjivo nametala drugi, specifični, svoj stih, svoju intonaciju i svoj ritam — ali Čerkez nije šmeo da teži za odvajanjem od onoga što je njegovo, i po prirodi njegovoj i po

· iskustvu koga je stekao — i da kida

nasilno liniju svog poetskog razvoja.

Poema Vladimira Čerkeza tematski je vezana za naše selo. Iako Vladimir Čerkez, kroz fabulu svoje poeme, ističe različite druge probleme i pojave iz naše stvarmosti — ipak se njegova poema kreće u okvirima našeg sela. Sve -te pojave i svi ti problemi, na koje Čerkez ukazuje u svojoj poemi »Zastave Krajine«, povezani su krvno sa stvarnošću našeg sela i s borbom koja še u njemu vodi za nove, ljudske, socijalističke odnose, Na taj način, Čerkez je bio prinuđen da duboko uđe u suštinu naše stvarnosti na šelu, da je zahvati šire i da je jače osvetli — kako bi mogao da pravilno postavi i pravilno reši sve pojave i probleme na koje ukazuje, Čerkez to nije dovoljno učinio. U poemi »Zaštave Krajine« ne samo da nije data Slika našeg sela ni borbe koja se vođi u njemu — nego še u njoj to selo ne oseća kao naše, ono čak ni vremenški mije preciznije određeno. (Poema »Zastave Krajine« počinje s povratkom boraca iz rata pa došeže i do masovne gradnje zadružnih domova). I samim tim što je pesnik površno i lako prelazio preko stvamosti našeg sela (ne rekavši ni jednu strofu, ni jedan stih, o njenim specifičnostima i odlikama) — površno, neubedljivo, pa i kao konstrukcija deluje sve ostalo što Čerkez izvlači iz stvarnosti tog sela. Neubedljivi su likovi iz njegove poeme nesigurno su poštavljene problematike koje oni nose. Glavni junak poeme (ukoliko može da se tvrđi uopšte da glavnog junaka u poemi ima), junakinja Jelena, bleda je, neuverljiva i pšihološki merešena, Ona nije određena nema svoje individual– nosti. Pozitivnost njene ličnosti vidi še samo u spoljnim mamifestacijama, međutim, suština njena, suština razloga iz kojih ona deluje onako kako to Čerkez iznosi nije ni dotaknuta. Ona je postavljena samo kao kontrast, kao antipod svem onom rđavom, nenarodnim i kolebljivim. Lik kulaka Iuke Groma, takođe je neuverljiv i neprotumačen, Da je Čerkezov Luka Grom kulak, vidi se samo iz njegovih izjava protiv narodne vlasti, iz njegove težnje da koči razvoj socijalisti~

,čkih odnosa na selu, On želi da spali

školu, koju je narodna vlast podigla u selu, itd. — a to je sve nedovoljno da bi se lik kulaka na našem selu, i u našim prilikama, književno verno, potpuno i realistički uobličio. Treći junak poeme, demobilisšani oficir na= rodne armije, Živko, kome Čerkez poklanja očiglednu pažnju — takođe je neošvetljen i nerastumačen, On je borac iz rata koji je, tukući fašiste i njihove sluge, đobio odličja i medalje od naroda, i on — posle svega što je junački i borački preživeo — po završetku rata i po povratku kući, svojim životom negira sve što je do juče šinio, i za šta je krvi bprolio. On se opija, ide po kafanama, druguje sa kulacima, i toliko im je blizak, da mu oni čak otvoreno predlože da spali školu, on se trgne i vraća na put kojim je išao pre toga, pod najtežim uslovima. Možda je takvih izuzetnih šlučajeva negde i bilo u našoj zemlji. Ali, postavlja se pitanje, kad se ima na umu da je Čerkez uobličavao samo tipične prefstavnike našeg sela (plemenitu Jelenu, dobrog iako nešto naivnog, literarno iskonstruisanog nje= nog deda 8 jedne strane, kao nosioce novog i progresivnog, i kulaka Ieuku Groma, kao prefstavnika seoske reakcije 3 druge strane) — zašto je u poemu uheo i lik borca koji ge pokolebao, i koji nije tipičan za našu društvenu stvamost i za osšslobodilačku borbu naših naroda?

Stvarnost je površno uhvaćena i kazana u Čerkezovoj poemi, bez njene razvojne linije, (Poema se razvija sVO-– jom radnjom, od oslobođenja zemlje do danas!) Čerkez će reći (pdetski, uostalom, sasvim meuspelo):

»,..I Jela je razmišljala o tom svijetu što mestaje: svijetu bijede,

patnji,

zala,

· svijetu tirana !

i raje.« |

— da posle, odjednom kaže, ktoz usta jednog svog junaka: »I zađrugu smo osnovali.« TI time se zadovoljava.

Da je Vladimir Čerkez u svojoj poemi postavio, ostvario literamo i re-

šio jednu određenu problematiku, od-'

ređena zbivanja, — onda bi mogli da se prime i malo širi i meprecizniji

_ okviri stvarnosti sela (u svakom slu-

a ——–=

- VLADIMIR CERKE;: „70S1aVO Krajina”

čaju ni onda ne ovakvi kao u ovom slučaju), Ali poema »Zastave Krajine« površna u prikazivanju sela (i inače i a mnogo idealizatorskog), 'sa nekoliko samo nabačenih problema i likova koji u stvari izviru iz seoske stvarnosti, a. koji se u poemi kao takvi ne ošećaju — ne pretstavlja ni sadržajnu, ni idejnu celinu. Tendencija piščeva ostaje potpuno nejasna. Dobija se utisak da je Čerkez pravio nesigurne konstrukcije na osnovu onoga što je golim okom video, a što. nije dublje preživeo i potpunije shvatio, Ta nejasnost poeme povećava se poslednjom pesmom, koja i po obradi i po sic žeu doista zvuči kao anahronizam, Personificirajući narod u sokolu koji ne da da mu se slome krila nego pruža grudi i srce pod udarce sekire — Čerkez pravi rđavo poređenje u odnosu na vernošt naših naroda prema Sovjetskom Savezu, i na isti put kojim idu narodi Sovjetskog Saveza i naše zemlje, Ovakvih nesrećnih, idejno slabih i nepravilnih mesta ima ne malo u Čerkezovoj poemi, Jeđan Čerkezov junak, stari Jelenin ded, čija je unu-

bila u borbi, pita se u čudu: »Na frontu? S Rusima? — E, baš nisam znao — da je bio neko i iz našeg sela.« To sve, jasno, ne odgovara našoj stvarnost,i i nema tog sela u našoj zemlji iz koga ljudi nisu odlazili u borbu, pa i onda kad su Ru= ši bili na hiljade kilometara od granica naše zemlje, \ :

U izrazu, Čerkez je narativan, On često sasvim prelazi u prozno kazivanje — a njegov stih u ovoj poemi zvuči, još više nego ranije, kao prevod sa stranog jezika,

Ova poema, koja pokazuje idejne slabosti pesnika čije šu meke ranije lirsRe pesme obećavale razvoj, ima Slabosti i u kompoziciji i u s*ihu., Iđejne slabosti povezane su 8 neđostatkom uočavanja i doživljavanja bitnih vidova konkretne stvarnosti, Ranije nagoveštene mogućnosti Čerkez će oštvariti ako savlada te svoje elabosti.

Rađomir KONSTANTINOVIĆ

ž Xr— dJ.JJIC IJIJj K<•. S . se ti

KNJIŽEVNO VEČE U BANJALUCI

Članovi Društva Književnika Hrvatske, Slavko Kolar, Novak Simić, Vladimir Popović, Jure Kaštelan i Grigor Vitez, održali su 23 aprila književno veče u Banjaluci u okviru proslave tridesetogodđišnjice osnivanja KPJ. Isti dan pre podne književnici Bu takođe čitali svoje radove i pred učenicima banjalučkih srednjih škola. Obe priredbe su održane u Narodnom «pozorištu i postigle dobar uspeh.

IZLOŽBA SLOVENAČKOG FILMA

Uoči prvog maja otvorena je u Ljubljani izložba slovenačkog filma, prva ove vrste u Sloveniji, Izložba je priređena u okviru Nedelje &lovenačkog filma. Sem dokumenata o razvitku i uspesima slovenačkog filma od oslobođenja. do danas izloženi su i grafikoni koji pokazuju koliko je filmskih pretsštava održano u Sloveniji od oslobođenja do kraja prošle godine. Najveći broj pretstava, filmova i pošetilaca imao je sovjetski film.

ČETVRTA IZLOŽBA MAKEDONSKIH SLIKARA I VAJARA

U čast prvog maja Društvo lkovnih umetnika Makedonije otvorilo je svoju Četvržu izložbu u Skoplju. Izloženo je oko 100 likovmih radova i nekoliko skulptura. U poređenju sa prethodnim izložbama Društva rađovi na ovoj izložbi više obrađuju savremenu fematiku iz borbe i izgradnje zemlje.

- BIBLIOGRAFIJA

Ceđomir Minđerović: Tri pripovetke. (»Pištolj-mala«, »Violina« i »Film u tri epohe«). »Mala biblioteka«, sveska br, 28, izdanje Prosvete, Beograd, 1949, ćirillćom, str. 49, cena 7 din,

Janez Trđina: »Zbrano đelo« Druga

njiga. Spomini. 2. del, »Zbrana đela slovenskih pesnikov in pisateljev«. Uredio Janez Logar, izđala Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1948, rtr. 369.

Ferđo Kozak: Profesor Klepec, Komeđija. Izdala Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1949, Strana 157,

Isak Samokovlija: Solomunovo „slovo. Pripovetke. »Mala biblioteka«, sveska broj

” 27, izđanje Prosvete, Beograd, 1949, ćirili-

com, strana 422, cena 8B dim,.

'M. J. Saltikov-Sčeđrin: Skaske. Humoristička biblioteka »Ježa« Preveo Stanislav Vinaver. Ilustracije Milorada Ćirića. Izdanje Novinskog izdavačkog preduzeća Saveza Udruženja novinara FNRJ, Beograđ, 1948. Strana 268, cena 126 dim,

Stenđal: Lisjen Leven. Roman. Knjiga I i II. S francuskog prevela Dobmla Popović. Izdanje »Kulture«, Beograd, 1948, ći'rilicom, strana 405. Cena TI i IT knj. 100 din,

Zadrugarska. Masovna pesma. Muzika od Mihovila Logara, tekst od Čedomira Minderovića. Izdanje Prosvete, Beograd, 1949, Cena 5 din. i

Albin Fakin: Skok za klavirsku harmo-

niku. Prva sveska. Izdanje Prosvete, Beograd, 1949, str. 99, Cena io dim.

. — —čcRĆLRGILA- L ialtt

REDAKRCIONI ODBOR: Jovan Popović, Čeđomir Minđerović, Marijan Jurković, Ivan Potrč,

Vjekoslav Kaleb, Isak Samokovlijx, Janko Đonović i Dmitar Mitrev

PRETPLATA ZA KNJIZEVME NOVINE

Za našu zemlju na 3 meseca 35 dinara, nd 6 meseci % dinara i na gođinu đana 140 dinara

Za inostranstvo: na 3 meseca 50 đinara,

"Ba 6 meseci 100 đinara 1 na gođinu dani

200 đinara. Rukopisi se ne vraćaju, . Broj čekovnog računa 1—9060378 Poštanski fah 617 - — —.—– —— GU CC

Odgovorm) arednik: Jovan Popović, Beograd, Franeuska broj 7 — Gtamparija »Borba«e, Beograd, Dečanska 5.

67 ! i

išJ ku pi zyjfad) {kafa || · JNA) 0 li _ - ha x \ y aje: = AUN. PRLuAry . LJ “i 0