Književne novine
PO sia ~
“71 00
OI ___ mana,
STRANA 4
losi o so: IZABRANE PRIPO VIJESTI
(Izđanje »Zore« Zagreb, 1950) U seriji »Savremeni hrvatski pisci« zagrebačka »Zora« je objavila po-
veću zbirku pripovedaka Josipa Kosora, izabranih između onih koje su se pojavile pre 45 godina u knjigama »Optužba« i »Crni, glasovi« i pre 25 godina u Knjizi »Miris mora i zemlje«. Ovo je prva stvar Kosorova koja se pojavljuje posle rata, i moglo se s pravom očekivati da će ova knjiga, i pored toga što ne sadrži nikakav nov materijal, izazvati bar malo raspravljanja kako o samim | pripovetkama u njoj, tako i o njenom autoru, darovitom "piscu ,koji je već odavno polisnut i čije se književno delo en bloc prećutkuje u svakoj prilici, kao da ga i nema, odnosno kao da ništa ne znači. A to se moglo očekivati utoliko više što, da se poslužim rečima kojima Jure Kaštelan završava svoj pogovor ovoj zbirci »i pored sveg čudnog bogotraženja i kasnije izvitoperenosti i iskonstruisanosti stila, Kosor je napisao dragocene stranice svojih pripovjesti i drama, koje će imati trajno i posebno mjesto u našoj književnosti.«
Kosor u jugoslovenskoj kniževnosti pretstavlja »poseban slučaj«: pisacsamouk, koji se u samom početku istakao kao snažan realistički pripovedač, koji je u tzv. hrvatsku Mođernu uneo motive iz sveta seoskog i gradskog prole=
tarijata, i čitav jedan svet skitnica, Cigana, ljudi u sukobu sa društvom i njegovim zakonima — napušta čvrsto, realističko tle na kome ima najviše uspeha,
na kome je svoj, da bi zaplovio vođama nebuloznosti, simbolizma i
kozmizma,
i postao čas neshvaljiv i nejasan, čas diletants#ki misaon.
Prećutkivanje Kosorova književnog dela počelo je ođavno: u »Antologiju hrvatskih pripovjedača« koju je priredio Branko Vodnik 1912 g. za Srpsku književnu zadrugu on nije unet, ma da je onda imao za sobom dve zbirke pripovedaka i tri romana a nije unet ni u onu drugu »Antologiju hrvatskih pripovedača« koju je za Državnu štampariju priredio Krešimir Georgijević 1940 ti. onda kad je Kosor imao za sobom već sve svoje pripovetke i romane. Tom prilikom Georgijević je izostavio Kosora zajedno s onim piscima koji »nijesu
mogli prodrijeti do uspjeha većeg i
općeg značaja«. U zbornik »Jugoslovenska
proza« Kosor opet nije ušao. Knjiga pripovedaka J. Kosora (u izboru D. Tadijanovića) pretstavlja svog pisca uglavnom njegovim probranim stvarima pored svega nekoliko manje muačajnih (»U arsenalu«) i nekoliko prosečnih stvari (>»Otpuhivač prašine«), kao i par pripovedaka o kojima bi se moglo diskutovati
da li
ih je trebalo uneti u ovakav izbor (»Crna sila«), ovamo su došle sve nje-
gove najbolje pripovetke — »Nametnik« (iz zbirke »Optužba«), »Ciganin«, »Kako narod propada«, »Općinski ovrhovođitelj« (iz zbirke »Crni glasovi«) i najzad »Život u ravnici«, »Usred Adrije«, »Kobni slučaj« i »Vagabund« (iz zbirke »Mi-
ris mora i zemlje«).
Možda je trebalo uneti i »Ajšu«, kao karakterističnu u svojoj vrsti, ma đa ona svojom jako naglašenom romantičnošću — a to je verovatno i rukovođilo urednika da je izostavi — nije dovoljno u sklađu s većinom ovih Ppripo-
vedaka,
Kosor je daroviti pisac koji je, nažalost, mnoge svoje dobre stvari za-
trpao slabim stvarima, pa je u tome možda i početak njegova prećutkiv. nja. U
svojim pripovetkama, ođ kojih su neke naročito uzbudljive svojom životnom istinom, dao je ljude sa tri razna tla njemu podjednako. bliska i domaća: iz Dalmacije (zagorske i primorske), Slavonije i Bosne. I uvek, kao i za ljude, pokazao je u svojoj prozi vanredno osećanje za prirodu ta tri kraja: on je slika živo, sugestivno, zahuktalo, sa mnogo kolorita.
Kad daje zagorsku Dalmaciju, onda je njegov rodni Trbounj pravi rođak Ponikvama iz pripovetke »Sirota« Dinka Šimunovića. I tu stanovnici nemaju nikakve veze sa gradom, žive svojim posebnim životom, kao da su još tamo
negde u herojskom dobu svetlog oružja i narodnih pesama. Samo, ovde je to
puka sirotinja, koja živi vrlo oskudno. I baš taj oskudni život Kosor prikazuje
snažno, ubedljivo i onda kad ga svodi na nekoliko golih činjenica: ... nikakovih životnih promjena osim promjena vremena. Kad bura puše, hladno
nema tu
je svima, kad sunce grije, toplo je svima. Kad ponese ljetina jedu do sita, a kad nema ništa u polju, nema ni u želucu. Živi tu narod slobodno sam o sebi, u svojim teškim, kamenim kućama, pokrivenim pločama, bez tavana i peći; a i šta će peći, kad pod istim krovom ima zimi mjesta i za stoku, koja ih ogrijeva svojom toplom zdđuhom. A sloboda je njihova neograničena. Mogu po miloj vo-
lji pucati iz starinskih kubura ...« O sebi, o svom životu, ovi S
seljaci rezonuju prosto, ali tačno, Bez afekta:
»... mi smo za se braća, gospoda su za se braća, i lupeži su za se braća, al' svi mi skupa nismo braća, pa neka kaže sto fratara!« Oni, kad su sušne godine, »pocrnjeli od briga i sunca, vuku se tromih uda po poljima i gledaju zamrlom dušom kako pred njihovim očima sav njihov trud, znoj i život, što su ih ulili u mrku put zemlje, da im donese životnih sokova — proždire ta strašha okrut-
na žega ...«
Isto tako đaje Kosor Bosnu, svoju, onu koju uzima za predmet, pripove-
daka, »mršava, pocrnjela, snuždena seljačka lica«, ljude koje je život naučio . kao miš kroz rupu«, Sa ne manje snage i po-
da se provlače »kroz godinu..
znavanja dao je Kosor u više "svojih pripovedaka i Slavoniju, njene seljake i
radnike.
Ova zbirka ima dvostruki značaj: s jedne strane zato što su u njoj sve piščeve dobre osobine na okupu, a s druge zato što ona pretstavlja izvesno zadovoljenje piscu koji je odavno potisnut i zaboravljen: jedno bar trenutno razbijanje onog leđa kojim je njegovo književno delo već dugi niz godina bilo
okovano.
U oktobarskom broju »Filma« (br. 5) izišao je odlomak scenarija Ignjatovićeva romana »Večiti mladoženja«. Scenarii su potpisali Rađić i Petranić, Ovaj u »Filmu« objavljeni odlomak trebalo bi da obuhvati nai ramatičniji deo Ignjatovićeva romana — put u Krakov, s onim tako živo opisanim razbojničkim napadom na čarđu u nekoj pustari na severu Mađarske, i junačkim držanjem gazda Sofre Kirića, pa zatim boravak «trojice »putešestvenika«, Sofre, Čamče i Krečara, u dvorcu poljskoga grofa B. Baš tai deo IgnjatovićeVOg romana pun je vrlo burnih i uzbudljivih slika, kao stvorenih da ih realizuje filmska kamera i đa im dš punoću Žživota. Sem toga i stil Ignjatovićev je tu gotovo scenariski — kratki dijalozi sa označenim mestom radnje i situacijama, sve je dđinamično; iz svega izbija boja epohe koja 1 u pojeđinostima odgovara činjeničnom materijalu iz života starih Vvojvođanskih građana, »kupeca« u ovom sluča'· trojice platnara — pretržača, koji se Zbog »profita« upuštaju i u rizične puOe Šteđijivi i promućurni, i ,kroz
to imućni, žilavi i nezbunljivi u svom zanatu, ti »racki« trgovci vrlo su dobro okarakterisani baš u »Večitom mladoženji« 1 to u onom međusobnom razgovoru »golih sinova« (pred napad na čardu)
— »Što mislite, kakvi su to ljuđi? razgovaraju »goli sinovi«.
— Suđac nije nijeđan!
— To su trgovci!
—1 to »racki«! | — Da, ti su najbogatiji!
— Kako Fe neće obogatiti kađa na sva=kom rifu' prevare, a ovamo po LM poste.
To je ta stara otporna i uporna ee cija srpskih vojvođanskih »graždana« kojoj je i posvećen prvi deo Ignjatovićevog romana. To su ljudi koji su uspeli da lako izdrže trgovačku konkurenciju i Mađara i Nemaca i, mnogo težu — Grka, Cincara i Jevreja, i da dobar deo trgovine u Austriji i Ugarskoj prigrabe u svoje ruke; da svojom trgovinom, „platnarskom naročito, zagospođare velikim „vašarima' kao što je bio, na primer, debrecinski, koji nimalo nije zaoštajao za onih u Frankfurtu ili Lajpcigu,
Rađnju prvog dela svog romana J. Iaaa je i vremenom odredio. »To je "pre šezdeset i pet gođina« — kaže on
: u početku, »Večiti mladoženja« fi put je štampan 187 godine u »Srp-
v
pol skoj zori. Prema tome izlazi da su to
na, kađ i roman počinje, 1812—1813, i Boa Sofronije Kirić« srećno prekužio OLGBe anke« i »devalvaciju«. »Prvi deo roto je čuveno »putešestvije« trojice platnarskih pretržaca, pada u Ono Vreme kad je »Buniparta još živ bio«, dakle Pre RUSe e Et REST odiena OP BEVe o e puštena u saobra rva železnica (sajzliban«) između Bi Darlingtona (1825). i
OV TONA i
· (Matica srmsk?«,
Gvidđo TARTALJA
Miba Maleš: : Makedonski par
Nove nagrade (80 ianaka Unije za književna (m!
Talijanska unija na Rijeci prošlih dama podijelila je nagrade za dva nova književna dšela, čiji su autori pripadnici talijanske manjine. Prvom nagradom wu iznosu „od Din. 15.000 nagrađen je Osvaldo Ramous, rediteli Talijanske drame riječkog Narod-
B Razališta, poznat već po svojim uspjelim prijevodima iz mođerne jugoslovenske poezije. Ramous je nagrađen za svoiu komeđiju u tri čina »Edizione straordinarina« (Izvanredno izdanje), u kojoi je obrađio jedno neobično „aktuelno društveno-ekonomsko pitanje iz južne Italije — pitanje bezemljaša, koji se bore protiv bogatih latifundista za zemlju koju obrađuju. Radđnja komoedije odigrava se u novinskoj redakcijl u nekom 'južnotalijanskom građu. Bez velikih scenskih zahtieva ova komedija pruža u rukama spretnog režisera znatne kazališne mogućnosti. KaraMteri komedile odbro su ocrtani, dijalog je živ. Zbog ovih, a i ostalih prednosti, ocjenjivačka komisija Talijanske unije predložila ie da se dielo štampa, i đa ga Talijanska drama riječkog kazališta uzme na svoj repertoar. Kako je zabiliežio »Riječki list«, Ramousova je komeđija već prevedena i na hrvatski. a pored Talijanske' drame, koja će le prikazati koncem ove sezone, uvrstit će je u svoj repertoar'i neka druga kazališta. To bi, poslije drame Pietra Rizmonda »Iza maske« (Dietro la maschera) bilo drugo kazališno dielo tališlanskog autora-pripadnika talilanske manjine na našim bpozornicama.
Istim povodom' Talijanska unila na Rijeci nagradila je i Pietra Guerinija za kraću pripovijetku »Tomnino« (Tončić). T u ovoj pripovijetci obrađen jie motiv iz talilanskog života. Autor je u njoi opisao jednu epizodu, koju je sam doživio za vrijeme rata u Ttaliji. Guerini je nagrađen s 2.000 Dinara. Bilježeći ove najnovije rezultate talijanske književne djelafnosti u Jugoslaviji treba „spomenuti, da su uspjesi stalnog književnog natiečaja, što ga je raspisal Talilanska unija, u toku Ove godine bil znatno veći nego lanjske godine. Nije napređak samo u porastu natjecatelja i većem broju natječajnih rađova nego i u kvaliteti nagrađenih djela. Tai napredal ogleđa se i u visini podijeljenih nagrada: dok je laniske godine podijeljeno ukupno 90.000 dinara. ove gođine nagrade iznose ukupno 70.000 dinara.
A. ROJNIC
KNJIŽEVNA AKTIVNOST NACIONALNIH MANJINA U VOJVODINI
U svojoj delatnosti ske, rumunske, cicnalne | manjine u Vojvodini žu vidne rezultate. Aktivnost „mađarskih pisaca bila je naročito živa ove godine. iz štampe će uskoro izaći četiri romaha, dva pozorišna dela, dve zbirke pesarana i pripovedaka. Gotovo svi mađarski pisci sarađuju u svom Mknjiževnom časopisžu »Hid« koji se štampa u oko dve i po hiiade primeraka i rastura, po celoj Vojvodini. Preko četrdeset članova mađarskog književnog kluba sarađuju s ostalim manjinskim piscima. U cilju popularizacije oni redovno održavaju književne večeri u raznim mestima i selima nastanjenim madarskim živliem.
U književnom stvaranju ozbiljan napredak pokazuju i pisci rumunske nacionalnosti, čiji su se stihovi, umetnička proza i prikazi prvi put pojavili tek posle Ooslobođenja. Na jeziku Rusina sačuvane su pesme i pripovetke o.·učešću Rusina u Narodnoj revoluciji i o njihovom životu' u logorima. Poslednjih godina kođ Rusina se oseća sve veći polet književnog stvaranja. Isto tako u slovačkom literarnom klubu u Bačkom Petrovcu radi petnaest mladih književnika.
mađar-– i rusinske na-
književnici slovačke
Uz scenario za film
VECITI
Roman »Večiti mladoženja« dovoljno je poznat čjitalačkoj publici, naročito srpskoj, Posle rata izišao je u dva izđanja „Jugoslovenska knjiga«) dramatizovan je i prikazivan u jednom ođ beogradskih pozorišta. O Jakovu Ignjatoviću posle rata dosta se pisalo i gOovorilo. Kođ srpske čitalačke publike taj zaslužni književnik postao je ponovo popularan; naročito je naglašeno ·:u čemu je njegova vrednost kao, najranijeg srpskog realiste.
- U objavljenom odlomku označeno je da je scenarij rađen »po romanu Jakova Ignjatovića« što znači da je izvršena adaptacija · prema potrebama filmske tehnike. No baš zbog te adaptacije ja bih hteo da kažem nekoliko reči.
Onaj ko pročita odlomak iz objavljenog scenarija Radica i Petramića, a poznaje ne samo rneman J. Ignjatovića već i vreme radnje u romanu i naše građansko druŠštvo prvih, decenija 19 veka, biće svakako izmenađen. Filmski radnici mogu da Kkažu. da .tzv. adaptacija jednog Kkniiževnog dela za film može da bude i vrlo široka, da im je tu data sloboda koliko će i kako
. da, koriste tekst, da rade, na primer, kao
u ovom slučaju, — »po' romanu«, tj. po nekim njegovim motivima.
No prema ovome odlomku iz scenariia za 'film '»Večiti mladoženja« rekao bih da njegovi pisci nisu pažljivo pročitali čak ni sam Jgnjatovićev roman.
Navođimo nekoliko primera:
— Oho pa mi brže neg' »ajzliban«! — uzvikuje Čamča kad su kola »s arnjevi« stigla ·tamo gde im to prema svojoj zamisli Jakov Ignjatović nije odredio. Rekao sam već, a to se-lepo viđi iz romana »Večiti mladoženja«, đa se radnja OVOB prvog dela zbiva u drugoj, deceniji pro-
šloga Veka. Prva. Stefensonova železnica
puštena je u saobraćaj 13% godine. Dakle CČamča nije mogao da zna šta je to, »ajzliban«. No pisce. scenariia ipak je nešto navelo da to podmetnu Čamči, naime, —
· upoređenje koje Ignjatović iz svoga Vre-
- izvatirana bunđama,
mena vrši (1878 g.) i kaže: »Kola su tako da prema tim MKolima na »ajzlibanu« »salonski kupej nije ništa...« Ali prema piscima »sćcenarija« izmislio
Čamča je ipak re Stefensona železnicu, ! Pri napađu na čapdu:) (koja: je u scenariju smeštena tik-do dvorca poliskog grofa B. i zamenjena sa gostionicom Jevrepisci scenarija stalno govore
jina Arona),
o »apašima« — a ovu reč nijedan od trojice putnika nikad u svom životu nije čuo. Reč »apaš« označuje kriminalan tip pariskog podzemlja, prema 1naijanskom pljačkaškom plemenu Apahi. A ni Sofra, ni Čamča ni Krečar — to će pisci scenarija ipak uviđeti: svakako da nisu čitali romane ,sa divljeg zapada od Fenimora Kupera, još manje romane Karla Maja, a pogotovo ne Avii de Montepena ili Pol de Koka, U ono vreme, kada su ova trojica pošla na put, bio je poznat hajduw Janotić, o kome i naši putnici ponešto znaju, a o njemu Čamča baš i nema rđavo mišljenje, jer »na trgovce me udara..
već najradije napada na bogate popove, osobito ako su kanonici, na spahije koji raju ugnjetavaju, a sirotinju potpomaže:. „Nije viš» to »Grk Sofra« — 'kažu, pisci scenarija, i ono G. pišu velikim · slovom ne potrudivši ee da vide šta to ustvari znači i da li ta reč, tako pisana, daje pravi smisao Sofrinom atitultn.-1lJ Vukovom »Rječniku« kaže se »U Bačkoj po selima zove. se grk svaki čaqvjek koji drži dućan«a. Prema tome i Sofra nije više, u očekivanju odđlučne bovbe sa »golim sjnovima, onaj snishodljivi racki bakalin, već nešto drugo, odlučan tftapak (štavljač koža), maistor tog surovog i teškog zanata u kome se očeličio i snagu stekao. U tome i jeste ta Sofrina promena u »već nešto drugo«,
No sve bi to moglo da izgleda za izvesnu široku adaptaciju, s »daljim dogledavanjem stvari«, kao cepidlačenje, iako uukazivanje na činjeničnu istinitost i vrlo sitnih detalja ne sme da bude za OnopBn koji se bavi tako ozbiljnim poslom. kao što je reprodukovanje istinske slike iednog vremena — neko cepid! !ačenje. Prema shvatanju i vernoj reprodukciji detalja ispoljava se i stepen produbljivanja i shvatania samog predmota.
Ali ima nešto teže u ovom zlosrećnom odlomku scenarija. to je — kako su i na koji način pisci zamislili Sofrinog: Šamiku i guse ga smeštaju da se »vospitava zn glavnog junaka ovog realistički snažnog Ignjatovićevog romana. Naime, prema Radiću i Petraniću, Sofra je bpoveu. svoga sina zajed” > sobom u Krakov, i to da ga vođi u licej! (Na preporuku sudije Lovčanina, tako scenaristi kažu, iako.,je taj umro 'Ooš za Marije Terez:je). Šamika
je u to vreme kad mu otac polazi na put, ·
ako je verovati Ignjatoviću, još dečarac, tek dospeo za osnovnu školu, materina
'posti- ·
KNJIŽEVNEINOVINE =
LU SIN: | Istinita istorija A-Kojg
(»Prosvefa«, Beograd 1950) ,
Nedavao je pod ovim naslovom izišla zbirka pripovedaka istaknutog kineskog književnika Lu Sina. U njima je žabeležen mučan život seljaštva u polufeudalnoj i kapitalistićkoj Kini. Ima i nekoliko skica iz gradske sredine.
Svoju književnu delataost Lu Sin je počeo 1918 godine, i usmerio je protiv feudalnog „porefka i stranog imperijalizma. Od 1928 on aktivno učestvuje u radničkom pokretu Kine. Umro je 1946 godine.
A—Koj je prost i naivan seljak bezemljaš, koji se dovija na sve načine da bi se održao. Na tome mučnom putu on doživljava i neke manje pustolovine, većinom neprijatne: uvrede, poniženja, šamare. Završava na gubilištu: ubijaju ga nacionalni revolucionari, kojima je želeo a nije uspeo da se priključi. On je sam po sebi običan, jednostavan ' seljak, ali ga prilike i sticaj okolnosti čine čudnim i skoro uvek smešnim. Njegova se istorija čita bes pređaha. Lu Sin je u nju uneo puno duhovite ironije i blagog, dobrođušnog humora. Za njegov način kazivanja karakteristična je, na primer, ova rečenica: »Tako je prošlo još oko pola sata (u Vejdžuanu ima malo časovnika pa je teško reći tačno — možda je prošlo svega dvadeset minuta).« Lu Sin dodiruje stvarnost sa virtuoznom lakoćom, kao kad ptica u letu dodirne krilima površinu vođe. Ali to ne znači da iz
njegovog pričanja ne vidimo i ne osećamo težinu te stvarnosti, osobito socijalnog i kultlurnmo- političkog Doložaja siromašnih seljaka i društvenih odnosa fladašnje Kine. Pošiovani Čao izudarao je jednog A—Keja, i otada, za izvesno vreme, A—Kej stiče neko poštovanje svojih seljana, jer je selo pričalo o tučama samo onda kad se stvar ticala uglednih ličnosti. »I tada je, blagodareći ugledu pobednika, jedan deo slave padao i na pobeđeaog«, Fine, suptilne psihologije i lakoće neusiljenog: a spžetog pričanja ima i u ostalim pričama. Među njima je uzbudljivo nežna skica »Sićušan događaj«, puna humane topline i iznenađujućih izliva dobrote, Su Sin se povezao kolicima; neka slaba žena naišla je iznenada na rukunicu i pala, ali bez ozbilinih povreda. Kuli, koji je vukao kolica poveo je u prvi policijski ured, i otud poručio putniku da ga ne može dalje voziti, iako nije bio isplaćen. Pisac i sam kaže da taj sićušni događaj neprestano stoji pred njegovim očima, SPO OR je me i nateruje da budem bolji; pojačava moju hrabrost, učvzšćuje moju nadu.«..
Knjigu je sa ruskog prevela Desanka Maksimović, uspevši da sačuva intonaciju blagosti, koju je ne samo kineski original nego i ruski prevod morao da ima.
Risto RATKOVIĆ
Matica Srpska priprema značajna izdanja svojih istoriskih materijala
Nedavno je naša kulturna istorija zabeležila jednu značajnu godišnjicu — osnivanje Matice Srpske. Prošlo je sto dvađeset i pet godina otkako je osnovana ova kulturna ustanova vojvođanskih Srba. Ova stara kulturna ustanova sačuvala je niz dragocenih istorisko-kulturnih dokumenata iz kojih se može viđeti kako je delovala i kako se razvijala.
Mnogi materijali Matice Srpske bili su do neđavno nesređeni ,ali se posle oslobođenja pristupilo njihovom sređivanju tako da je danas ovaj materijal vrlo pristupačan za proučavanje nacionaln» i kulturne istorije srpskog naroda na severnom delu naše domo= vine.
U arhiv' Matice Srpske nalaze se među mnogim značajnim dokumentima razna pisma naših pisaca i ku]turnih radnika kao Dositeja Obrađovića, Vuka Karadžića, Đure Daničića, Jovana Sterije Popovića, osnivača Letopisa Matice Srpske Georgija Magaraševića, Sime Milutinovića-Sarajlije,
Jakova Ignjatovića, Sime Matavulja, Laze Lazarevića, Milovana Glišića, Laze Kostića, Rađoja Domanovića,
Branislava Nušića, Jovana Skerlića i mnogih drugih.
Matica Srpska sređuje svoje značajnije materijale koje će uskoro početi đa izdaje u posebnim izdanjima.
—
LABOZEV}A-
maza, koji barlija po tanjiru, a majka, gospoža Soka, ı sestra Lenka zapliću, igrajući se, svoje prste u vitice njegove kose. On će izrasštati u svojoj građanskoj sredini, kao i njegov brat Pera i kudgod ga bude njegov bogati otac slao, slaće ga svakako, u građansku sređinu, među imućne i ugledne građane. Šamika je tazmažen već u svojoj kući. »On je pravo materino dete«, obraz mu je bletkast, kuždrav je, a crte su mu lica lepe, »Kosa mu se spustila u gustim svilenim burmama na čel, i niz vrate Nosi malu »atilu, mali: crni kalpak od kađive i žute mamuze sa đugmetima da ne bi povredio noge. Takav je bio Šamika, mali pređodređeni »fiškal«, kada ga je otac Sofra na rastanku pređ svoje dugo »putešestvije« podiRa lu vis i poljubio, ne zaboravivši da pre toga napiše, za svaki slučaj, svoj .testamenat. Navođim „jedno karakteristično mesto u vezi sa Šamikom iz tog najranijeg doba njegova života (»Večiti mladoženja«, Glava VI): »Šamiku je mati opet počela mati, Išla ie učiteliu đa mo!i da Šamiku nikad ne udari, da ga jako ne ukorava, ako ne zna lekciju, nego sve lepim. Mo gde. je tu pranica? Učitelj ie, doduše, poslušao mater i zato đobivao više puta auspruha. No Šamika postađe tako »čuvstvitelan« da najmanje, ako mu ko šta rekne, plače:«.
Dobro je primećeno da je Šamika »efem:nirani dekađentni ftip«. Ignjatović je sli-. kao svog Šamiku, večitog .mlađoženju, sa Živog modela, dajući mu kao društvenom tipu karakteristike »razmaženm«, »neradin«, „gizdavac« (Jakov Ignjatović: »Stara i nova Sentandreja•)
Jakov Ignjatović je već u početku romana označio put razvoja »večitog mladoženje«, uslovio ga je domaćim ji društvenim prilikama uopšte. Kroz Šamiku Ignjatović posmatra rastakanje onog starog truđoljubivog i otpornog Sofre i druudova iz putešestviia. emi su Momtrast tom 'bledunjavom. i radosnom mladiću noesposobnom da pređuzme teške ali i barićetne poslove kao što ie to činila stara Foneracija. Umesto nadžaka, Šamika će uzeti u ruke štap od finog lakovanog drveta, sa drškom od slonove kosti, i navući, na sebe onaj gazda Sofri tako omrznuti »lastin rep«. ti. frak, i drugo koješta.
Ali pisci scenarija sve to nisu hteli da shvate, Po nekoj njihovoi logici gazda Sofra je poveo Šamiku u Krakov i, za div-
JS e |
OU 7{4{/((irt{+,
TZ
Maša Živkova: Crtež
K_A ca M Ok
no čudo, posle puste pustolovine u čardi, a na dvorcu poljskoga grofa B., pri onoj u romanu sjajnoi gozbi poljske vlastele, nepozvani Šamika ispod oka gleda dve grofove ćerke, svoje vršnjakinje, a grof će odjednom iznebuha, svojoj ženi:
— Si on prenait ce garcon et l' elevait avec nos filles?
— Je pense que se serait bien... itd. odgovori mu na sve spremna grofica
A Sofra sav raste od ponosa i, kobajagi, malo se i nećka, jer se i on, prema mišljenju scenarista, zanosi za »hobles«, što treba da usput potvrdi, (inače u romanu građarski duhovit i veđar), Čamča: »Ta idi, Sofro, uvek ti je želja bila da Šamika postane gospodin. Bolje prilike od ove nemaš, tako je, evo, gazda Sofra pride uz orodani auspruh, ostavio tome poliskom grofu i svoga Samiku. Pre rastanka očito mu je još nekakvo naravoučenije, da je to, naime, sve za njegovo dobro, zagrlio ga, Pp. poljubio. Šamika na sjajnim · dvorskim stepenicama zaplače, ali ga lakej na vreme uhvati za ruku i uvede u dvorac. I onđa završna slika ovog inače
• prevashodno trogatelnog pozorija — »Palo
je veče, Šimika sa kule dvorca posmatra kako se u daljini vijugavim drumom gube čctvora kola pod arnjevima...«
Ne znam šta je u scenariju napisano ispred ovog odlomka i što će doći iza njega, ali prema ovom što su scenaristi Uučinili sa Šamikom (bolje reći sa Ignjatovičem), mogao bih da pretpostavim da je valida i gazda Sofra bio negde u svoje vreme na kakvoj austriskoj eksportnoj akademiji. e da bi se od tabaka prometnuo u gra, TI tako me misli navode: da su nešto, na primer, Radić i Petranić pisali scenarij za »Hajduk Stanka«, ne bi li, možda, Stanka Aleksića, pre nego što se odmetnuo u hajduhke, poslali, za svaki slučaj, u neku austrisku grencmiliteršule?!
Ja ovde, na kraju, kao što iz svega sledi, postavljam pitanje adaptacije jednog književnog dela, u ovom slučaju, za film; naime, do koje mere pisci scenarija mogu da koriste »svoja nahođenia« u odabiranju materijala i podešavanju motiva i da li adaptaćija za volju izvesne slobode u traženju nekakvih efekata, sme da bude i falsifikovanje ne samo sadržine jednos književnog dela nego i same ideje piščeve, onoga što je suštinsko u književnom. delu? Da li je dovoljno samo uzeti telcst pa ga podešavati kako bi »na platnu bolie izgledalo, a pre toga da se ne izvrše ozbiline studije samoga teksta, đa se ne prouči kulturno-istoriski i društveni materijal koji dele sadrži. Da li filmske radnike treba da zadovolji samo ono prvo ili i ovo drugo i — da li je bar iko pažljivo pročitno taj scenarii za film Večiti mlađoženja? Ja mislim da nije, i zbog toga na njega ulhazujem. na vreme.
SRO O DNOOVMAA i ura dy ONIMA Oro Sr aig” tri Se MJ KUPREŠANIN
a
;
MROJT 4 a — punu,
KULTURNE VENTI
DESETA ULDUSOVA IZLOŽBA — Povođom proslave Dana republike Udruženje likovnih umetnika Srbije otvorilo je 29 no. vembra u umetničkom paviljonu na malom Ilailemegdanu svoju desetu izložbu slika 1 skulptura. Između ostalih slikara radove su izlagali: Anđrejević-Kun Đorde, Zonjić Jovan, Ilić Boža, Karamatijević Pivo, IMoamrić Aleksandar, Milosavljević Predrag, Mraz Franjo, Perić Jefto, Petrović Zora, Pijade Moša, Popović Đorđe, Ćirić Milorad, Huter Anton, Čohadžić-Radovanović Vera, Šerban Milenko, Jevrić Ola, Pala. vičini Petar, Bibić Petar, Hodžić Sabahadin. NOVA KONCERTNA DVORANA U BEOGRADU — U prostorijama „Beogradskog pozorišta lutaka „otvoriće se 6 decembra koncertna dvorana u kojoi će Udruženje muzičkih umetnika Srbije priređivati muzičke časove sa predavanjima. „Na ovim koncertima učestvovaće naši poznati solisti i ansambli, uz učešće kompozitora, mu. zičkih kritičara i književnika kao predava* ča. Cili ovakvih muzičkih časova ieste, pre svega „oživljavanje i popularisanje kamerne muzike i upoznavamje naše publike sa pojedinim muzičkim epohama 1 stilovima. Na koncertima će takođe biti prikazano stvaralaštvo nekoliko najistaknutijih kompozitora sveta.
Prvi muzičk! čas biće posvećen delima Johana Sebastijana Baha, dok je drugi zamišlien kao veče balada svetske literature, Izvođenjem najboljih dela istaknutih jugoslovensixih kompozitora, beogradskoj pu= blici će se pružiti slika o osnovnim karakteristikama našeg muzičkog stvaralaštva, Na koncertima biće zatim prikazano stvaranje slovenskih kompozitora. l3iće organizovano i veče starijih klasičara, savremene srpske muzike, moderne francuske muzike i veče ruske muzike. Za ovu kon- , certnu sezonu predviđeno je dvanaest muzičkih časova Woji će se održavati dvaput mesečno.
OTVORENB NOVE MAJSTORSKE RAĐOTONICE U ZAGREBU — U čast Dana NMarodne revolucije u Zagrebu su svečano otvorene majstorske radlonice majstoravajara Antuna Augustinčića i Krste He-
"ušića. Obe radionice su sagrađene u najlepšem delu Zagreba — Tuškancu, i 1maju, poređ velikih dvorana za rad s učenicima, radne ateljeje za majstore i sobe za odmor sa bibliotekama.
UMETNIČKE ŠKOLE NA KOSOVU I METOHIJI — Ove godine u Prištini biće otvorema trogodišnja Dramska škola, koja će spremati nove kadrove za prištinsko Narodno pozorište i druga kosovskometohiska pozorišta. Škola će u prvo vreme primiti samo petnaest učenika.
Dosada su na Kosovu i Metohiji radile četiri umetničke ško':, i to: Srednja 1 Niža muzička škola u Prizrenu, Niža muzička škola u Prištini, sa ukupno oko sto pedeset učenika, i škola za nrimenjenmu umetnost u Peći, sa preko peđeset učenika. Muzičke škole „imaju otseke za violinu, klavir i trubu, dok je škola za primenjenu umetnost podeljena na otseke za dekora1Saa slikarstvo i obrađu plemenitih metala. SLIKARSKA IZLOŽBA U SOMBORU. —
U prostorijama Gradskog muzeja u Somboru otvorena je kolektivna izložba slikara Lajoša Hušvetia. Izloženo Je sto dvadeset i pet rađova. Lajoš Hušveti je jedan od najistaRmutijih slikara među Mađarima u Vojvodini. Izlagao je u Beograđu, Novom Sadu i drugim Erađovima Vojvodine, a sad prvi put priređuje kolektivnu izložbu u svom rodnom gradu.
STARA JUGOSLOVENSKA KINOTEKA PRIKAZIVAĆE STARE NEME FILMOVE — Centralna jugoslovenska kinoteka usko» ro će organizovati za kulturne i javne rađnike Beograda specijalne pretstave na kojima će se prikazivati stari nemi filmovi. Gleđaoci će imati prilike da vide između o-> stalog i stari film »Beogradđ hiljadu devet stotina četvrte gođine«, u kome je prikazano krunisanje kralja Petra I. Film je naročito zanimlilv kao dokument o starom Beograđu i njegovim stanovnicima, Pored o» VOE prikazivaće se i film francuskih snimatelja »Požar na Balkanuć«, o borbama vođenim u toku Prvog svetskog rata na na» šem zemljištu, o povlačenju i boravku naših vojnika na Krfu. Zatim film o sultanu Rešadu, koji je snimio naš najstariji snimatel]j 'Manaka 1911 podine, stari ruski film iz 1911 godine »Otac Sergije«« i majzad nekoliko filmova Čarli Čaplina. b
UMRO JE IVAN LEVAR — Umro je veliki slovenački dramski umetnik Ivan Levar. Ivan Levar je bio član Ljubljanske drame još od 1922 gadđine., On je bio jedan od najpoznatijih dramskih umetnika koji se istakao sa svojim ulogama u klasičnim dramama. Poznato je njegovo tumačenje Kralja Lira. Levar je aktivno učestvovao iu radu Osvohbodilne fronte od prvog MSIE njenog osnivanja.
PEDESETOGODIŠNJICA AVGUSTA ŠULIGOJA — U Ljubljani je proslavljena 50godišnjica života maestra Šuligoja, umetničkog rukovođioca omladinskog hora Slovenačke filharmonije. „Avgust Šuligoj je rodom iz Gorice, bio je učitelj u slovenačlkim krajevima pod Italijom do 1927 i istakao se na kulturno-prosvetnom rađu među seljacima-Slovencima u Italiji. Godine 1927 došao je u Sloveniju i otada stalno delovao kao organizator, horovođa 1 peđagog, u prvom redu za omladinu.
GODIŠNJA SKUPŠTINA SLOVENAČKOG KULTURNOG DRUŠTVA U TRSTU — U Trstu je održana godišnja skupština slovenačkog kulturmo-prasvetnog društva »Slavko Škamperel«, koje je jedno od najČE društava u anglo-američkoj zoni
Društvo sa svojim sekcijama organizovalo je ove godine preko 50 priredbi i s Uuspemom gostovalo u Jugoslaviji. Sem toga druŠtvo je organizovalo bogatu biblioteku. Na skupštini je odlučeno da se društvo još više proširi uključivanjem novih članova, u orvom redu omladinaca.
NEDELJA SLOVENAČMKE KULTURE TSTAPSKOG OKRUGA — Književnim večerom šestorice slovenačkih književnika sa Slobodne Teritorije Trsta otvorena je u koparskom pozorištu Neđelja slovenačke kulture Istarskog okruga. Ovo je u kratkom vremenu već treća velika kulturna manifestacija u jugoslovenskoj zoni STT.
U Koparskom kotaru rađe alttivmo u okviru Slovenačko-hrvatskog prosvetnog Saveza 23 slovenačka prosveima društva koja su dala 115 priredbi = kulturno-umetni programom. Ua
IZLOŽBA LIKOVNIH „UMETNIKA U MOSTARU — U Mostaru je otvorena izložba likovnih umetnika Bosne i Hercegovine koju je orgamizovalo Udruženje likovnih umetnika u zajednici sa Savezom kulturno~prosvetnih društava. Osamnaesıo rica likovnih umetnika zastupljena su na ovoj izložbi sa četrđeset i četiri ulja, akvarela, crteža, tempre i bronze. Pored radova starilih na izložbi je prikazano i stvaralaštvo nekoilcine mlađih umetnika.
Pedakcioni odbor
Fran Albreht, Jovan Boškov-
ski, Joža Horvat, Dašan Ko-
stić, Tanasije Mlađenović, Jo-
van Popović, Mehmed Selimović i Risto Tošović
PRETPLATA ZA KNJIŽEVNE NOVINE Za našu zemlju na 6 meseci 100 dinara | na godinu dana 200 dinara
Za inostranstvo na 3 meseca 65 dinavš&, na 6 moseci "FP ?inara za godinu dana 2 dinara
Broj čohkovnog Yačubpa 102-9032020 Pošt. fah redakcije 617 Poštanshi fah administracije 629
Rukopisi se ne vraćaju