Književne novine

STRANA

_ Jaroslav Sajfert pod udarom · čehoslovačke zvanične kritike

;

| __svoga naroda, teškim godinama iskušenja, imao ponegde 'renutno i bolesno očajnički

»Poetsk' sađržaj — to je sađržai 5Op&tvenog života« »Poezija je ođraz unutarnje kulture« Gete

aroslav Sajfert, đaroviti pesnik

~“ koga su đo neđavno u Čehoslovačkoj zvali »proleterski«, izgrađivno je svoju životnu koncepciju na oscćajnoj toplini prema čoveku, a iz nje a je razvio svoju veliku ljubav prema revoluciji koja treba da reši goruće probleme novog humanizma, đa đonese novu socijalnu etiku, đa otvori onu pravu ljudsku epohu o kojoj su snivali veliki pesnici. UOčeći se ođ velikih majstora prošlosti i prateći savremena umetnička zbivanja, kroz | prizmu svoje osećajnosti i svojih iskrenih čežnji on već trideset godina . daje takoreći svakodnevni đoprinos književnosti Čehoslovačke. Poetsko

stvaranje Saiferta je bogato i veoma

raznovrsno. Njegova krhka poezija · melođi!e i boje tretirala je i duboko

intimna osećanja ljudskog bića, i ideje revolta protiv bezakonja i surovo eksploatacije. On je, pored toga. pre_ vodio strane pesnike, radio na antologijama starijih čeških pesnika, pisao dečje pesme, satirične političke _ stihove. itd. ____U presudnim godinama čehoslovačke istorije — 1937 i 1938 — Sajfert nj za trenutak nije izgubio veru u snapu Njegov patriotizam, u je

ton, ali češće i ubedljivo dolazi đo izraza njegova hrabrost i duhovna čvrstina. U novoj Čehoslovačkoj on je, pored svo najboljeg prijatelja S. K. Nojmana, pretstavljao uzor mladim „pesnicima kako iskrenošću svoga stava,

~ tako i savršenošću svoga već sagvim

zrelog poetskog izraza.

Međutim, taj pesnik istine, taj istraživač suštine pojava, ideja, osećanja našao se đanas u položaju da primi ili đa ođbije jednu gotovu »umetničku istinu«, nametnutu u obliku informbiroovske partiske direktive. Pred njegovim očima mnogi su se pesnici brzo i »đobro« snalazili. Već su mnogi po narudžbini ispevali veće i manje prigodne pesme, velićajući razne političke manifestacje Informbiroa, a državni monopol izđavačke delatnosti, upoređo sa političkim pritiskom nemilosrđno ih goni u sve đublje biato lakejstva. Ipak, još i danas u Čehoslovačkoj ima umetnika koji, uprkos sve čvršćeg birokratskog pritiska i ucenjivanja, pokušavaju da izgrade svoj lični ođnos prema stvarnosti. Ali, mema sumnje stvarnost informbiroovskog »socijalizma« težak je problem za poštenog umetnika, i ako se on još 1950 godine bori s tim svojim odnosom, to je sigurni dokaz njegove duboke istinoljubivosti i žive umet"ničlke savesti. Takav je slučaj sa Sajfertom. Zbog takvog svog stava Sajfert se danas nalazi u centru hajke koju su protiv njega i niemu bliskih pesnika poveli zvanični čehoslovački literarni kritičari. Njihova sistematska i podmukla kampanja traje već mesecima i dovođi ga do sve veće izolacije, a može ga na kraju đovesti i do fizičkog uništenja — ako Sajfert u Pogsleda'em trenutku ne sagne glavu i ne nađe izlaza u bekstvu koje se od njega traži. Niemu je otvdreno zamereno što još nije napisano pesmu Staljinu! A informbiroovskn »đemokratija« nema milosti prema onima koji prkose.

Jaroslav Sajfert pevao je nekađa:

Ivan Bratko

U CEMU

(Nastavak)

Prema svemu tome greška Grge Gamulina je očigledna: pokušao je Uusmeravati tamo gđe ima reč naklonost, ' inicijativa i fantazija samog umet-

nika.

Najzađ jedna mala primedba: možda Grga Gamulin ima na sve Ovo spreman odgovor. Možda će kazati: »Ja sam ondvajkađa bio najveći pobornik slobođe umetnika i protivnik dirigovanja-. Mogao bi zasuti čitaoce nizom primera iz likovne umetnosti i pljuskom stručnih reči o svemu tome, upozoravajući i na neke svoje ranije izjave. Napr. evo jedne koja dolazi u obzir:

»Bezr sumnje zatečeno znanje, utvrđene

Ž metođe i manire, ako ostanu neprevlađane, mogu biti samo „zapreka razvitka

___iedne uistinu realističke umjetnosti. Ali ne

uzeti u obzir individualni metod. snecifižna shvatanja i sklonosti pojedinih stvaralaca mimoići njihova dosadašnja iskustva ne | same što je praktički neizvođivo, nego bi bilo 1 štetno. Značilo bi vulHarizirati i

kušati ukalupiti u mrtve formule žiVv,.,

CVaRalački proces nastanka jedne nove umjetnosti. 0

Znači li to đa se ne treba boriti za nove oblike i metođe protiv tih nerealističkih manira, protiv buržoaskog subjektivizma u um“etnosti«? (Republika, 1949, str. 811).

Ovoj se formuli ne može prigovorifi. Samo jedna »malenkost« nije sasvim jasna: šta je »indiviđualni metod« a šta »nerealistička indiviđualna m anira« šta su »sklonosti pojedinca« a šta »buržoaski subjektivizam«. To, razume se, nije napisano ni na jednom receptu. To je stvar prakse, kulture, idejno-političke obrazovanosti, zrelosti, mirne, objektivne ocene. Gore navedeni primeri s Kršinjćem, Ilićem i Hegedušićem svedoče da Gamulin nije napravio takvu ocenu.

2) O teoretičkim osnovama praktičkih * pogleđa

Svoje praktičke poglede, koje smo

gore pretresali, Grga Gamulin poku-

Dušanka .adak .

»Dok od mo{e braće i ieđan le u patnji!

za mene sreće nema

u pobuni! protiv nepravda sveta

ko dosada

naslonien na zld fabrike, gušeći se dimom

svoju ću pesmu pevati«

Ili:

»mudrac sam što savet beznađežnima đaje u ruci držim crven cvet što nikada ne vene« A 1945 godine ispevao je pesmu svome prijatelju S. K. Noimanu, danas već pokojnom, u kojoj kaže:

»Zašto baš pesnik tako mnogo može?

Zato što ima u svojoj ruci mače

Čitav njegov život i njegova poezija bili su u znaku ovog ubeđenja u preobražavajuću snagu pesnika koji može, i baš zato i mora, dn učestvuje u borbi za slobodu i sreću čoveka.

Danas T,ndislav Štol monopolista na polju čehoslovačke literarne kritike lnže dn »Sajfert nie bio i niie borac«.

Ma Štolov sipnal stupila je u dejstvo poznata literarna klika, Ivaan Skal} edani Štolnv glasnogovornik, okomio se nn Sniferta zato što vidi danas »sve sivo«, a ne vidi u đanašn'oj Čehoslovačkoj »radost rndnog čoveko0, njegov optimizam. novi kontinent sreće koji taj čovek (prema Skali) otkriva« SMWMala napađa Sajferta kao maloprađnnskog filistra koji drhti za svoju ličnu sreću. Gde je proleterski pesnik

Sa:fert? Gde je taj pesnik patriotizma? Još žešće ga napada Mihal Sedlonj, režimski pesnik i panfletist, koji zlobno i uvređliivo secirn poslednje Sajfertove rađove. »Gdđe je Sajfertova klasna svest?«, viče on sa pretnjom. »Tužni i bezizlazni su stihovi Sajferta«, kaže Sedloni, »negacija sadašnjostis«. A kao dokaz ove svoje teze navođi sledeće Sajfertove stihove:

»Ah, ljubavi, budi pozdravljena budi večita. ako si stvarnost,

a ako si san, nemoj otvoriti oči kađ dođe beli dan«,

Ovakva je ljubav »idealistička izmišljotina«, »demonska i modna ljubav koja spada u arsenal fideizma«, uzrujava se Sed]onj. »Pesnik nije ptica što cvrkuće na grani«, a »karakteristično je đa Sajfert baš pticama zaviđi i čezne da i sam postane ptica«, argumentiše dalje već sasvim komični Sedionj. »A šta da kažemo O oOVOme stihu« — tu je već sasvim, zapenušae ođ gneva: »Samo je pas zao i napada. Zar čovek čoveku ne želi zla?«

Znamo Sajferta kao pesnika humanizma koji je svojim poetskim izrazom zahvatao ljudske probleme bez obzira na konjunkturalne teme. A da nas iz njegovih stihova jasno provejava razočaranje i uočavanje opasno= sti u koju je zapala čehoslovačka stvarnost.

Sedlonj, potsećajući na raniji Sajfertov revolucionarni stav, postavlja na kraju svog članka pitanje: kako to da Sajfert danas, »kad je revolucija

pobedila i kad se izgrađuje novi život, neče da je prepozna i neće da joj se javi?«

Nama je odgovor iasan. Upisan je u žalosnom kriku poslednjih Sajfertovih stihova. Upisan je u njegovom ćutanju. Ne, to nije stvarnost za koju se Sajfert borio, to nije revolucija o kcioj je celog života sanjao. Stvarnost nehumana. stvarnost siva, stvarnost laži i novog filistarstva.

TI proslavu Majakovskog koristi zvanička kritika protiv Sajferta. Mladi pesnik Nojman, koga Štol i kompanija proglašavaju nadom savremene čehoslovačke poezije, čeprkajući po najstarijim Sajfertovim stihovima (iz 1920 i 1921 godine), iz vremena buntovničkop Sajferta — borca protiv mlađe gramžljive buržoazije prve republike — sa nekoliko istrgnutih citata iz njegovih pesama pokušava da dokaže da je Sajfert ustvari i ranije bio, pa zato i ostao, običan malograđanin. Ovaj informbiroovski metod, po kome priznati političari, naučnici, umetnici preko noći postaju lažovi, izdajnici, dekadenti itd. već je uhva-– tio korena u Čehoslovačkoj. A Štol, govoreći još jednom o #Đ„Sajfertu u članku o Jirži Volkeru upotrebljava, u vezi sa Sajfertovim imenom, opasan izraz »morbidna skepsa« i još gore — slovima, podvučenim u tekstu, skreće pažnju čitaoca na to da Sajferi dosad »još nije našao reči za Staljina«!

Sajfertovu poeziju i njegovo poštenje teško je sahraniti preko noći, uprkos ponavljanih optužbi o »modnosti »morbidnosti«, »skepliozzmu« i »malograđanštini« Neubedljivo deluje na češkog čoveka jalova argumen= tacija tzv. literarnih kritičara današnjice. Sajfert kao ličnost još uvek pretstavlja simbol pesnika žudnje za istinskom slobodom, za pravim humanizmom, za širokom životnom kulturom. Da li će se Jaroslav Sajfert moći održati usred zvanične hajke i pretećeg informbiroovskog pritiska koji steže oko njega svoj surovi laso?

———————=_ KNJIŽEVNE NOVINE aan aa i LI i LI A u n a aaa aa E O AJ a

7 suaar. PM cya Maa SI

Bilten moralnog. stanja nekih pisaca

#3riča se da su se stanovnici Palena u Trakiji, poslije devet kupanja u Tritonskoj bari, pretvarali u tice. Bugarski književnik Georgi Karaslavov mora da je ponikao iz neke takve bare — jer on se često, kadgod se ukazala prilika da se preleti na suprotnu stranu, pretvarao u ticu: trockističku, lafpurlartističku ili u običnu borisovsku i filovsku. Pri tom je mijenjao las i stav, opadalo mu je staro i nicalo novo perje.

U toku drugog svjetskog rata, dok su fašisti gazili i ponižavali njegovu zemlju — taj pisac »Snahe« bio je miran i poslušan kao snaša i skromno se snalazio unovčavajući svoje feljtonističko prostosvrbije u gebelsovskoj štampi pod punini imenom i prezimenom. Onih dana kad je u sofiskom zalvoru mučen makedonski pjesnik Vapcarov — fašisti su znali koga nagrađuju i zašto ga nagrađuju, pa su, među ostalim plaćenicima i Georgiju Karaslavovu dali novčanu nagradu. Tu nagradu je om proslavio nazdravljajući dželatima Vapcarova.

Mihatuo | atic

Rat se najzad svršio, a tada je K-araslavovu izniklo novo, 'marksističko perje. Odmah se probio kroz agitpropove, udario u firadđe i slavopoške, Obukao uniformu, presvukao se u oivilno, održao masu „govora, napisao tušte članaka i počeo da se hvali kako je vješto podvaljivao gebolsovskoj conzuri. Pored ostalog on je i o novoj Jugoslaviji napisao nekoliko stranica, bez mi&li i osjećanja, a sa puno forsiranogs frazerskog odušev!jonia:

»Jugoslaviia je stvamo nova i stvarno "Titova. Duga i teška borba protiv okupatora i svih neprijatelia narođa. koiom je rukovođio mudri, smjeli i pronicliivi čovia, spalila je sva stara reakcionama shvatanja.

Slobodni narođi — to nije prazna fraza. Tu svako može da govori kakvim hoće jezikom, da ispovijeda kakvu hoće vieru, tu su rasna mržnja i nacionalno ugnjetavanje zabranjeni i zakonom spriicčeni, tu je svako ravnopravan član državc, izgrađene na načelima stvaralačkog rada i dđuhovne slobođe. Ulcoliko su preosta'i nazadni elementi, oni su ugfušeni u tom moru oduševlienja i volje za rađ i borbu.

Površni posmatrač s predđubjeđenjem ne može da vidi duboke promjene koje su nastale u Jugoslaviji. Taj će vidjeti siromašne haljine na bivšem partizanu, no neće moći da vidi tvrdi izraz, gordđu izražajnost njegovog lica. Taj će se potsmjehnuti sieroj pušci skromnog milicionera, obješenoj na ramemu o običnoj uzrici, no neće mu pasti na um da se ta puška borila i pobijedila oklopljene pukove okupatora. Taj će se potsmješljivo osvrtati na raznovrsne Rape mlađih vojnika, no neće skrenuti pažnju na bljesak njihovih zvi-

v(i e ||

S OJJAL

O ppgiyrini e ro TI OT Ni par mea gramyar per ere rei ag ara Dušan Ristić: Ilustracija za Držićevog »Dund

O TO

a Maroja« u izdanju »Jugoslovenske

knjige« (đetalj)

KARA-SOVMMINT"—

PANULAVOUV

jezda koji pokazuje svijetli put srećnih slobodnih naroda...

Samo okoreli šovinist ne može se tadOvati gledajući kako naši i jugoslovenski željezničari u Caribrodu pomažu jedni drugima i kako opravljaju VOZOVE . .&

"Tako se Georgi Karaslavov oduševljavao svim što je vidio u novoj Jugoslaviji 1945 godine, kad smo još bili gladni i bosi i kad nijesmo imali ni fabrika, ni putova, ni mostova, On je tada pisao čitave stranice o Titovom licu i osmijehu, sviđale su mu se i Titove cigarete, čak i dim tih oigateta... A onda je došla rezolucija Informbiroa i — Georgi Karaslavov se opet preobrazio u nešto novo, u ticu-klevetnicu, mahnitu u mržnji i bezobzirmu u lažima. Tada se vidjelo da je on bio onaj »površni posmatrač s predubjeđenjem« koji se potsmjehivao prodrtim partizanskim haljinama i starim puškama koje su Oodoljele fašizmu, i vidielo se da je baš on onaj Okoreli kara-šovinist što se ne može radovati videći kako jugoslovenski i bugarski Žželjezničari Domažu jedni drugima i kako opravlja-

ju vorove. Ovih dana Bulga je objavila nova otkrovenja Georgija Karaslavova,

štampana u »Rabotničeskom delu«, i u kojima on optužuje jugoslovenske komuniste da su davno i davno počeli da progone napredne kulturne radmike, da su oni ubili Pricu, Keršovania i Cesarca, pređali okupatoru Deslovnika i Mirjana Jarca i strijeljali Koču Racina. Zna še ko progoni napredne Rulturne radnike a nije ni slučajno što je Karasiavov jiskon= simiisao ovu izmišljotinu baš u vnijeme kada je otkrivena sramma trgovina koju je obavljao Enkavede s Gestapoom na račun njemačkih komunista. To je stara Sluganska vještina da se grijesi »nepogrešivihe• gospodanra pripišu drugom i da se kreme pažnja sa' onog što je stvamo na ono što je orema toj gMromoj stvamaošti izm'šlieno i drugom pripišamo.

No, Taraslavov se na fome ne zadržavn. On gura dalie i pokušava đa izazove jezu podwlačenjem „»misterioznih okolnosti« pod kojima je u JupPosmaviji »mestno« »hrvafski« »književnikae Alija Nametak. Prirodno je što se Georgi Karaslavov interesuje za svog klasnog i političkog kolegu olkorolor joevezovca, zeta Mehmeda Spahe, koji je pođ okupacijom pisao i štampao i pozivao usfnše ma pokolje Srba. Moždzc je Karaslavovu pozmato da Alija Nametak mije ni hrvatski ni književnik, i da nije nestao pod misteriozmim oleolnhostims nego prosto ipa vafvorskih vrafa. a za zločine počinjene u doba ustaškog terora — ali on jpak ne može tek tako lako da prežali &voga saputnika i druga u srboždero-maniji.

Sigurno je đa Karaslavov zna kako su i od koga su poginuli Prica, Keršovani, Cesnrec, Destovnik, Jarc i Racin — i da je svjestan &voje laži ali bi bilo suvišno pitati ga laže li sad ili prije, jer je on lagčao i juče i prekjuče a lagaće i sjutra i prekosjutra, uvijek spreman đa preleti, da pljune ono .Što je veličao i proslavi ono što je pljuvao. On je »imudbenik« na poslu izmišljanja, on izmišlja za »unmutrašnju upotftrebu«, on laže tamo gdje je cenzurom zaštićen od svakog pobijanja i zuluma tvndoglave istine. On je, naprosto, »inženjer duše« kakav se traži u iwtočnim papo-mahnifanijama. SU PRINCIPIJELNE

RAZLIKE

šava i teoretski đa utemelji. Polazeći od »teorije odraza« on u »Zapisima iz 1949«, a delimično i u drugim člancima, iznosi svoj teoretski koncept o genezi savr"mene umoetnosti u socijalizmu, Usled neđovoljnog prostora ne možemo se detaljno upuštati u svu tu problematiku koja zahteva naročitu raspravu, već ćemo se ograničiti na nekoliko letimičnih misli i kritičkih primeđaba. U »Zapisima iz 1949« Gamulin između ostalog piše i sledeće:

»U prošlosti, u »predhistoriji čovječanstva« velike su kulture i velike umjetnosti nnstajale samoniklo, razraštavale stihijno iz 'ruštvenih odnosa. iz općeg ide. oškop okvir: dotičnih formacija. Ali orast i razvoj svijesti u hiriji značio je unutar druene prakse prevladđdavanje hijnosti uopće a O ito na današn

ocijal i

stupnju d

ijesti ači i u pogledu umjetničke prakse. Teoretski razraditi probleme umjetničkog stvaranja i kritički se odnositi prema njemu, koncentrirati maksimalnu pažnju na usvajanie i formiranje umjetničkog metođa adekvatnog sadržajnosti, koju treba spoznati i oblikovati — to su mogućnosti koje danas umjetniku pruža materjjalistički pogled Usvajanje tog pogleđa na svijet ostaje, naravno, pretpostavka i preduslov te teoretske razrađe, kao što danas ostaje predđduslovom 1 svake istinske umjetičke prakse uobpćte«. (Republika, 1949, str. 811—812. Podvukao 1. B.)

Ograničimo se na dva zanimljiva i aktuelna problema: na pitanju stihijnosti i na materijalističkom svetskom nazoru kao »pređuslovu svake istinske umjetničke prakse uopće«.

Prvo o stihijnosti i o slobođi kao snzhatoj nužnosti. Čovečanstvo je, razvijajući društvene i prirodne nauke napravilo do sređine XIX veka tako ogroman napredak da je Marksu i Engelsu' uspelo napraviti novi epohalni skok: razagnati tminu u dotadašnjoj stihijnosti društvenog razvoja i čovečanstvu pokazati perspektive o

+=.

o v i

-- | «o BO

a x

zakonima njegovog buđućeg, svesnog buta u komunizam. Karl Marks i Fridrih Bingels nisu govorili samo o perspektivi u ekonomici i politici, nego i o kulturnoj buđućnosti i o čoveku buđućnosti, a to je za našu temu veOma zanimljivo i važno, jer je predmet umetnosti, literature, propagande, itd. — čovek. Tako je Karl Marks govorio ı podeli rađa u besklasnom društvu i predvideo uništenje stroge podele rađa na manuelni i intelekiualni rad: slikar više neće biti samo slikar-profesionalac, već će obavljati i neki đrugi društveno značajni rad. Marks je vanredno duboko ocenio značaj likvidacije privatne svojine u komunizmu za uobličavanje osećanja i svojstava čoveka:

»Privatna svojina načinila nas ie toliko tupim i jednostranim, da jedan predmet postaje naš tek kađ ga imamo, tek kada on, prema tome, postoji za nas kao kapital ili kad je on ođ nas neposredno po5edovan, jeden, pijen, nošen, nastanjen, td., kratko ročeno upotrebljen. TI sama privatna svojina, dođuše, ova neposredna ostvarenja poseda shvata samo kao sredstva za život, no život, za čija sredstva ona služe, jeste život privatne svojine, rađ i kapitaliziranje.

Ma mesto svih fizičkih i đuhovnih čuvstava je mrema tome stupilo otuđenje svih tih čuvstava, čuvstvo imanja. Na ovo apsolutno siromaštvo moralo je da se sveđe ljudsko biće đa bi iz sebe rađalo unutarnje bogatstvo....

Wwkiđahnje privaine svojine zato pretstavlja potpunu emancipaciju ljudskih čuvstava i svojstava; ali ono pretstavlja tu em nceipaciju upravo kroz to, što ova čuvstva i ova svojstva postaju čovečanska, kako u subjektivnom tako i objektivnom smislu«i)...

Govoreći o komunizmu kao o »pozitivnom« ukidanju privatne svojine, rekao je:

»On je istinsko rešenje spora između čoveka i prirođe kao i izmedu čoceka i čoveka, on ie istinsko rešenie sporan između

1) Karl Marx—<,'idrich Engels: O Kknjiževnosti i umetnosti, str. 100 »Kultura«

egzistencije i bića, između opredmećivanja i samaopotvrdivanja, između slobode 1 nužnosti, između indiviđue i rođa. On je rešena zagonetka istorije, i svestan je toga dđa je on to rešenje«...?)

Tako je Karl Marks gledao na čoveka budućnosti, na njegovo osećanje i na njegova svojstva. U tom smislu možemo govoriti o »prevladavanju stihijnosti uopće«. Čovečanstvo ima pred sobom cilj i može ovladati i upoznati opšte težnje i zakone drušivenog istoriskog razvoja. Ali se zakoni društvenog razvoja afirmiraju kroz posebnosti i specifičnosti i ne mogu se uvek »planirati« i odrediti u konicretnostima. Sem toga nam slu= čaj Sovjetskog Saveza i njegovo juvenje stazom rainmo-huškačkih iza7ivanja, koja su izazvale unutrašnje protivutečnosti čitavog „njegovog sistema, dokazuje da je »prevladavanje stihijnosti uopće« ı u današnjoj drušlvenoj praksi veoma retka pojava. Nova Jugoslavija, na čelu sa svojim partissim voćstvom, jedina je država na svetu koja »prevlađuje slihijnost«e razvoja u jedino pravom smisiu, naime, ide putom svesne borbe za komuhnizam u skladu sa zakonitim težnjama društveno-isforiskog razvoja savremenog društva. Ne želimo nikome uskraćivati oplimizanm: i potconjivati izvanredni značaj subjektivnog faktora u savremenoj fazi istcriskog razvitka, ali nam činjenice dokaruju da se ni đanas ne može sasvim savladati stihijnost ni u ekonomici, ni u politici, a, razume se, još manje u u– metnosti. U kulturi i umetnosti možemo govoriti o borbi protiv stihijhosti u najopštijem smislu (teoretsko rasvelljavanje društvenog i umetničkog razvitka, stvaranje materijalnih uslova kulturnog razvoja, rasvetljavanje sadržine savremene umetnosti, itd.), ali nikako ne možemo govoriti o »prevladavanju stihijnosti uopće« pomoću »feoretske razrađe problema umetničkog stvaranja«. Kođ Gamulina je »prevladavanje s&tihijnosti« teoretska osnova dirigovanja. umetnosti. Ali je takva teoretska osnova više idealistička nego li materijalistička, jer apsolutizira elemenat svesnosti onde gde je nužna veza s praksom, sa svaki-

dašnjim iskustvima, sa materijalnim

?) Ibidem, str. Đ9.

tokom života, sa isprobavanjem umetnika u stvaralačkoj praksi.

Pređimo na drugo pitanje. Da li je tačno da je »usvajanje materijalističkog pogleda na svijet«e — »preduslov svake istinske umjetničke prakse uopče«? Ne želim potcenjivati ogromni značaj naučnog, materijalističkog nazora za đanašnji i budući razvitak naš» nauke i umetnosti, ali nam praksa dokazuje da neophodni »uslov umetničke prakse« danas nije naučni materijalizam, naročito kod starije generacije, ma da i njo} sticanja tog znanja samo koristi i pomaž* u vlastitom radu. Koji su neophodni uslovi te prakse? Stručno i opšte znnmnje, istinsk« pripadništvo našem putu i zajedničkoj borbi, talenasi, poznavanje života i Wosihologije našin ljudi, potpuna pređanost borbi za stvaranje wvalitalivnih dela o'usivo konjunkturizma i taštog oček)va=nja da se pomoću političke legitimacije postigne uspeh u struci.

Da najore razmotrimo taj opzsežni, rastegljivi pojam — »znanje«! Lenjin ga je upotrebljavao kad je govor!o o budućnosti proleterskv kulture, ističući da će ta kultura nastati iz »zakonitog razvitxa riznica znanja«, koje je čovečanstvo u čitavoj svojo} istoriji nagomilalo. Zatim je Leniin rekao đa »komunistom možeš postati tek kad svoj um obogatiš poznavanjem svih onih bogatstava koje je čovečanstvo steklo...« Tačno je da dijalektižki m»s= terijalizam obuhvata rezultate razvoja čovečje misli, ali mnogi iz starije kulturne generacije nisu, nažalost, imali mogućnosti đa usvoje taj nazor, ali su stekli dosta pozitivnog znanja koje je jako dragoceno za naš dalji razvoj 1 koje im olakšava »umetni*ku praksu«, naročito kađ su dati i drugi uslovi: velika marljivost, privrženost nn= šoj borbi, praktički isprobano i u vlastitoj glavi prokuvano znanje, itd. Grga Gamulin je i ovaj problem jako uprostio.

Do kakvih ekstremnih slučajeva mogu u praksi dovesti razlike između opšteg znanja i poznavanja materijalizma, svedoči nam Lenjinova prepiska s Gorkim. U pismu Gorkom od 25 februara 1908, u vezi sa nekim člankom koji je Gorki poslao ređakeiji »Proletera«, Lenjin kaže sledeće: »Na-

amo

Kralke vesli iz inoslraisiva

L. Vitni: Američki predio

NOVA ISTORIJA AMERIČKOG BLIKARHSTVA

Neđavno je u izdanju edicije »Makmilen« u ROGIOVi objavljena knjiga pod naslovom Američko slikarstvo« od američkog istoričara umetnosti Virdžila POO kera. Ova knjiga pretstavlja najnoviji istoriju američkog slikarstva. Pre Ber! + ra, čuveni američki istoričar umetnos Viljem Danlep, nazvan Vazari američke umetnosti, postavio je temelje za izučava: nje američkog slikarstva. U svojoj knii Berker daje pregled američkog slikarstva počevši od sedamnaestog veka, odnosno od američkog maistora Trrika. U osamnaestom veku osvrće se na platna Kopleja, Irla, Fikea i Stiuarta: u devetnaestom veku daje prikaz slikarstva majstora JAUOD AV Bingama, kao i pretstavnikA takozvanih »iludi sa reke Hadson« — slikare kitniastih predela, poetične pcjzažiste i GDVTIŠa tiste (među kojima se ističe L. Vitni), nn kraju, tri velika maistora čija su dela pretstavljala most između devetnaestog + dvađesetor veka u američkom slikarstvu — Ridera, Homera i Ikinsa.

PREMIJERA DOSAD NEPOZNATE WKITSOVE TRAGEDIJE U LONDONU

Ovih dana u Londonu je prikazana premijera jedne tragedije slavnog engleskog pisca Kitsa, koju 1e on napisao pre 131 godinu. ''ragedija ima radni naslov »Oton Velikl« i Iits je umro pre no što je mogao da je vidi na sceni, Delo je bilo zaboravljeno i tek neđavno otkrio ga je londonski izđavač Tom Rotefild, koji se pobrinuo i za njegovo izvođenje. Premijera je prikazana pred užim krugoni publike. HNJIZEVNA NAGRADA »TARANTO« NIJE DODELJENA ZA 1950

Književna nagrađa »Taranto« u iznosu od pola miliona lira, nije dodeljena za 1950 godinu. Odlukom žirla, koji su sačinjavali pored ostalih i književnici Unganti, Palkvi, Manzini i Skarfoljo nijedno delo nije došlo u obzir za ovu nagradu. KRlub kulture za Taranto odlučio je da nagrađi sa 300.000 lira jedan roman Emila Gade.

NOVA KNJIGA ALBERTA MORAVIE

Izdavačka kuća Bompiani objavila je novu knjigu poznatog italijanskog književnika, pisea niza značajnih romana, Alberta Moravie. Novo delo nosi naslov »Kontormista«. ROMAN DŽONA FOLMKNERA

Nedavno je u ediciji »W. W. Nortom Co« u Njujorku, Džon Folkner objavio nov roman pođ naslovom »Čuki« (»Chooky«). Ovaj roman pretstavlja zanimljivu istoriju jednog jedanaestogodišnjep crnačkog dečaka sa južnih plantaža AmeriMe. Džom Folkner je brat Viljema Folknera, a pored ovog romana napisao je još dva: »Ljudi rade«.i »Dolarski pamuk«. U Americi se veruje đa je Džon PFolkner počeo đa piše pod uticajem svoga brata Viljema, a poređ toga, postoji i pretpostavka da su braća PFolkner pošli stopama svoga dede TL. Folknera, autora »Bele Ruže«, klasičnog romana sa starog juga Amerike. Po pisanju američke kritike, roman »Čuki« od Džona Folknera pretstavlia lep prilog de-

lima književne familije Foliner aa ak daa

ISTORIJA FILMA U SLIKAMA

Nedavno je u Americi objavljena, u izdavačaom preduzeću »Simon & Schuster« u Njujorku, knilga pod naslovom »Slikovita istorija filma« ođ Dimsa Tejlora. Ova istorija filma prefstavlia zanimljiv prikaz razvoja filmske umetnosti u Americi i u svetu, a obiluie raznim fotosima i odlomcima iz pojedinih scenarija ođ najstarijih filmova pa do filma »Svi kraljevi ljuđdi« snimljenog 1949 godine.

»VAT TILER« — NOVA OPERA ALANA BUBA

U čast peđesetogodišnjice života pozna= tog britanskog kompozitora Alana Buša, priređen je koncert na kome su, poređ ostalog, bili izvedeni i delovi iz Bušove nedavno završene opere »Vat Tiler«, Umetnički savet Velike Britanije odredio je đa se ova opera izvođi i na britanskom muzičkom festivalu ove godine, Smatra se đa je ova opera dosad najuspelije đelo Alana Buša.

===

posletku, ja se potpuno i bezuslovno slažem s tim da u pitanjima umetničkog stvaralaštva Vi imate odlučujuću reč, i da izvlačeći poglede ie vr= ste i iz svoga umetničkog iskustva i iz filozofije, makar i idealističke, Vi možete doći do zaključka koji će rađničkoj partiji doneti ogromnu korist.«) (Podvulrao V, I. Lenjin.)

Ma da je ovde u pitanju pismo Gorkom iz 1908 gođine, ipak neće biti suvišno da se nad njim za= mislimo i u današnjim, promenjenim prilikama kad je borba za usvajanje matetjjalističkog nazora postala kod nas svakidašnji zadatak i još aktuelnija nego što je mogla biti u caristi= čkoj Rusiji 1908 godine. 55

Zaustavimo se za trenutak kod »po=

znavanja života i psihologije naroda«. Kako stoji sa tim uslovom umetničke prakse? Ako se osvrnemo na promene u psihologiji našeg narođa za poslednjih deset godina, biće nam očiglađan razvitak koji Karl Marks označava kao »emancipaciju ljudskih čuvs\ava i svojstava«, jer »ova čuistva i ova svojstva postaju čovečanska«. Razmo= trimo, napr., motive za sklapanje bra= ka. Pre Narodnooslobodilačke borbe naklonosti za sklapanje brakova bile su često usko povezane sa imovinskim interesom, naročito na selu i uopšte kođ staleža koji su posedovali sredstva za proizvodnju. Posle oslobođenja mo= menat privatne svojine izgubio je mnogo od svoje važnosti i brakovi se u većoj meri sklapaju iz ljubavi, rad= nog drugarstva, srodnosti karaktera, naklonosti i slično, »Čuvstvo imanja« o kojem govori Marks, suzbijaj u

druga čuvstvsa koja će raširiti mnogo= ·

stranost, živahnost i bogatstvo duhovnog života. Slične se promene vrše i u porodičnim odnosima, između dece i roditelja, gde su se nekada (naročito kod bogatijih slojeva) jako isti. cala lična koristoljubiva zanimanja i podrivala čista porodična osećanja Nema sumnje da je poslednja naredba Savezne vlade o neopravdanim pDrj-= vilegijama kod mnogih podigla plebejsku. komunističku svest i polisla

82) Lenjin: O književnosti,

. Zbornik, Iz. danje »Kultute« 1949, st. 115.