Književne novine
BTRANA 35
FRANKOVIM REŽIMOM
ašistički režimi odlikovali su se potpunim otsustvom poštova–-
nja osnovnih zakona razvitka.
nauke i istinskih moralnih veličina čovečanstva. Nažalost još „uvek poBtoji razgolićeno svedočanstvo propale i pobeđene ideologije — falangistička Španija — gde je kritički duh zamenjen strogim zakonima koji zabranjuju svaku diskusiju i istraživanje, gde se naučnik mora prilagođavati službenoj istini o kojoj se može
| razmišljati samo u službeno dozvolje-
nom smislu, prema dogmama ili teorijama koje sankcioniše država; gde Be najzad Kant smatra jeretikom, Darvin cinikom, Morgan i Haksli mistifikatorima i gde se na primer, ne dozvoljava drugo učenje o postanku čoveka nego crkveno učenje o stvaranju Adama i Eve.
O žalosnom položaju nauke i kulture Španije govorimo poipuno objektivno, oslanjajući se na činjen'ce. Kao što se zna, falangizam je počeo Bvoju ofanzivu protiv najvećih vrednosti španske kulture već prvih dana građanskog rata. Još u početku vojničke pobune protiv Republike, ra zorni bes ustremio se na ličnosti plemenite ozbiljnosti i stare. kulturne tradicije, kao što je to bio Leopoldo Alas, prof. građanskog prava na Univerzitetu u Ovijeđu, koji je streljan bo zapovesti oficira i falangista. Ovaj se zločin poklapa sa zločinom izvrše. nim nad Federikom Garcija Lorkom pa poljima Grenađe. Ova dva zločina nagoveštavali su novu politiku upetenu protiv napredne inteligencije. Zatim je Španija bila svedok krvavog
javanja svojih najboljih pret&tavnjika kao što su: Don Huan Peset, rektor Univerziteta u Valenciji i dok for pet fakulteta, don Hoze Palanko 1 TO, rektor univerziteta u Grena– di i jedan od najpoznatijih istoričaFa, don Kasto Prijeto Karasko, doajm međicinskog fakulteta u Salaman-
, don Hoze Elola i don Francisko Aragones, magistri i eminentni pravbici, pesnik Miguel Hernandez, krirninalist Serano Badanero, prof, viso-
zasluga, Rođrigez Lavin, Frederiko Lapdrove i Hoze Maestro, mlađi: ljudi koji su tek počeli đa atiču glas naučnika, Luis Rufilančas, specijalista za krivično pravo, Francisko. Perez Karbalo, specijalista za rimsko pravo. Moram da se ograničim na ova imema da ne bi lista ispala beskonačna. Intelektualni pokret koji je u znatnoj meri doprineo đuhovnoj obnovi Španije, sada je obezglavljen, njegovi najbolji pretstavnici nestali su ili su privremeno udaljeni iz otadžbine. U isto vreme regresivne snage, kler, vojBka i falanga nastojali su da se dokopaju poluga kulturnog života zemlje, u čemu su imali uspeha; kobne posleđice ove činjenice moći će se SLEP samo žrtvama i jstrajno-
ću. _ Zakon o ustrojstvu Univerziteta od 1943 i zakon o osnovnoj nastavi od 1945 propisuju apsoluinu obavezu da nastavnički kađar saobrazi sve svoje pedagoške i naučne metođe đogma– ma katoličke crkve i da se prilikom izrade školskog programa inspiriše šalangističkom doktrinom. „Crkvene
· vlasti moraju strogo đa cenzurišu ka-
ko priručnike za osnovne škole, tako i samu nastavu. Polovina školskih čaš#ova mora biti posvećena objašnjavamju katehizma i molitvama. U srednjim i višim školama predviđeno je zavođenje časova veronauke koju predaju popovi, imenovani od nađbiskupa. Pre godinu dana jedan univerzitetski profesor „inače biskup, tražio je otvaranje novog teološkog universiteta u Španiji. Ovaj predlog je izazvao čuđenje kako u Španiji tako i van Španije, jer se svi pitaju: zar ni-
su danas svi univerziteti u Španiji popovski? Nije li ih frankizam pretvorio u žandarme crkve? Prema definiciji koju đaje zakon o obrazovanju, univerziteti pretstavljaju »korporaciju nastavnika i stuđenafia«. Svaki univerzitet ima jednog direktora za versko obrazovanje koji ima široka ovlašćenja. Za stuđente su obavezne molitve. Profesori ne samo da mora– ju poštovati službenu đogmu, dvostru– ko službenu dogmu crkve i države, nego i sami moraju ići na molitve i »prečišćavati« doktrinu koju pređaju, kao da se ne rađi o univerzitetskim profesorima već o profesorima rimske kongregacije indeksa.
U doba Republike rađ Instituta za naučno istraživanje bio se znatno razvio. Ova ustanova imala je velika sredstva. Briga režima bila je da formira i uzdiže one koji su pozvani da spremaju nove generacije. Nije bilo nikakvih ograničenja za primanje kandidata i nije se nikad vođilo ra-
čuna o.drugim podacima sem o struč~
noj spremi zainteresovanog. Republika je velikođušno pružala svoju zaštitu i pomoć onima koji su imali kvalitete i potrebnu spremu đa vrše koristan posao, Na čelu Ove ustanove bili su ljudi svetskog glasa kao što su Ramon Menedez Pidđal, don Igmacio Bolivar, don Blas Kaboera, don Hose Kastileho, đon Gustav Pitoluga, don Ameriko Kastro, don Fernando đe los Rios, don Felipe Klemente de Diego. Danas je Institut za naučna istraživanja zamenjen jednim Savetom, a nekada slavni naučnici — naučnim mediokrifehima falangizma i crkvenim velikođostojnicima. Retki naučnioi izvesne vrednosti, koji su ostali na svojim dužnostima, morali su da se pokore, jer je to bilo neizbežno, zahtevima nove situacije i novim uslovima ideološkog i političkog rađa koji nameće »Pokret«, ali je niihovo naučno stvaranje ravno nuli. Izvesni profesori, uklonjeni sa univerzitetskih mesta zbog republikanskih ubeđenia, morali su se prihvatiti bedne nadnice koju im daje Savet — tri stotine pezeta mesečno — za rađ na naučnoj kartoteci. Što se tiče rađa Saveta, on je vrlo daleko ođ svih pitanja savremenog života kao što su: atomska energija, rađar, nedavno otkriće u hemiji, moralna i materijalna iskustva iz poslednjeg rata, nove teorije ustavnog i međunarodnog prava. Formalno
i to spađa u program, ali to uglavnom
ne interesuje najvišu ustanovu frankističke kulture. No zato su oci Barbado Cenal i Zaragueta objavili monografije u obliku planete, o rađu galiciskih biskupa u Srednjem veku i o filozofiji Tome Alvinskog.
Pre izvesnog vremena španski p'sac i profesor dr Tunon de Lara, koji je nedavno prebegao iz Španije, izjavio je na jednoj konferenciji u Parizu: »U toku osam poslednjih godina nije stvoreno u Španiji nijedno znamenito delo. Španski pisci imaju mnogo da kažu ali se to ne dozvoljava u Frankovoj Španiji, Može se jedino stvarati lažna poezija kao što rađe Ridrueho ili Garcija Nieto, »Književnu štafebu«, »Stvaralačku omladinu«, »Eskorial« pomaže Sekretarijat za pro paganđdu falange. Ovi časopisi su duboko utonuli u opštu indifirenitnost. Nekoliko romana izvesne „vrednosti, kao što je »Nađa«, pretfstavljaju gorak i očajnički izraz frankističke Španije, ali nikako ne moralnu vibraciju španskog narođa. Što se tiče pozorišta, ono pati ili od dekađencije Pemana ilj frivolnog humora Hardiela Ponsele i Toradoa.«
U »Špancu« od 19 februara 1946 objavljena je jedna stuđija o »Savremenom romanu«. Pisac je hteo da se posluži statistikama i, odabirajući ih po svome ukusu, analizirao je i neke iz 1943. Evo šta otkrivaju ove stati-
IVAN BRATKO
stike koje su svakako uzete kao najpovoljnije. Od 1600 romana objavljenih te godine, više od polovine (639) bili su policiski. Pisac priznaje đa ov: romani u opštem. smislu nisu #bilj »striktno književni«. Među ostale romane (521), po rečima komentara, spadaju »podvrslfe koje daju ovim delima nijanse koje čosto potvrđuju njihovu umetničku čistotu«. Od ovih 521 romana, otpada 198 na klasike XIX veka, i 146 na ostale strane pisce. Ostaju prema tome 177 romana savremonih pisaca, među koje dolaze pisci koji su nestali, kao što je Vale Inklan, ili oni koji pripađaju starijoj generaciji. \ Pošto je istakao današnju pretežnosi slađdunjavog romana, pisac dodaje da publika koja želi romane sa izvesnim literarnim nivoom ižražavn sklonost za pisce koji su se afirm'sali pre Fran kovog dolaska na vlast. Što se tiče novih pisaca, formulacija koju nam daje kritičar sasvim je jasna i ubedljiva: »Španski romansijeri savremene. generacije ne prestaju da odlaze idza rešetaka«,
U jednom kasnijem broju »Spanca« stoji: »Mi živimo u epohi punoj događaja. Naš roman o tome nije vodio računa, nije ništa usvojio i kroz naočari za uveličavnanjie gleda sunce iz 1935 godine«. — Na drugom mestu ovaj izraz postaje još jasn:ji: »Činjenica je đa ima eboha — a ova je naša t»kva — kađa treba više ćutati nego govoriti«. (»Španac« — 19 novembar 1946). Otuđa izlazi, prvo, da se Dpišu takvi romani koji odgovaraju epohi, i drugo, da se ne pišu romani, jer so ne mogu Dpisafi.
Jasno je da se ne rađi specijalno o krizi romana, nego o krizi uopšte koja se manifestuje ponekađ vrlo oštro u svim publikacijama falange, u komentarima, kritici, čak i u držanju izvesnih pisaca, u beznadđežnosti koju otkrivaju neki govori i izjave. To je kriza koja duboko zahvata moral, oduševljenje, svaki smisao za perspektivu, čitav život frankističkog sveta.
Može se slobodno ivrđitii da u Frankovoj Španiji nema nijednog zaslužnog naučnika, nijednog poznatog pesnika, nijednog talentovanog dramaturga, nijednog esejiste, nijednog slikara, ni muzičara koji stvaraju dela koja bi zaslužila priznanje.
Direktor filma i pozorišta izjavio je pre godinu i po dana: »Ja ne vidim u pozorišnoj literaturi nikakav potštrek za obnovu. Ja ga ne viđim, jer ako nešto od toga postoji kođ nas, to 195 Sao prevod« (Vangvardia, 3 sept.
Režim cenzure je tako strog da on sam po sebi pretstavlja vrlo jasan izraz mračnjačkog duha režima. Prođaja dela „Anatola Fransa, Balzaka, Štenđa]la, Barbisa, Zole, Džon dos Pasosa — zabranjena je, kao i većina dela Bernarda Šoa, Romena Rolana, Laurensa Vasermana i Harolda I,askija. Nije potrebno naglašavati da su zabranjena dela svih republikanskih autora, bez obzira na to kakva su.
To je gruba slika duhovnog života u frankističkoj Španiji. Ali ovđe je potrebno istaći ono što deluje ohrabrujuće: đuh nesmanjenog revolta živi kođ većine umetnika i naučnika, a to daje veliku snagu narodnom otporu koji je svaki dan sve jači. Ovakvim držanjem najznačajnijih pretstavnika nauke stvoriće se, mi u to ne sumnjamo, lepša buđućnost puna stvaralačkih mogućnosti. Španija, kao i u drugim mračnim razdobljima njene istorije, videla je kako zalazi zvezdđa njene slave i kako, usled upornosti i nerazumevanja nazadnih snaga, nestaje delo koje je stvarano uz napore i žrtve, ali njene moralne rezerve i životni izvori nisu iscrpljeni.
Alfonso AJENSA
U ČEMU SU PRINCIPIJELNE
(Kraj) 4) O metođu rađia i o diskusiji
OU svojim polemikama Grga Gamu-– lTin veoma često energično zahteva slobodu! Kao da ga neko hoće da teroriše! Ističe »slobodu kritike«, na ko-
· ju ubuduće niko više neće moći »Vr-
šiti pritisak«. Odlučno uzvikuje: »Tražim. pravo da na stvari i pojave smijem reagirati individualno i lično, pa čak i strastveno...! Tražim pravo na esej!« Na jednom mestu čak tvrdi da sam mu ja »osporio pravo na druga-– čiju interpretaciju spomenutih pojava« (verovatno misli na Kurbea i impresioniste) i traži da mu dozvolim da ima »svoje vlastito mišljenje o Kurbeu i o impresionistima«.
Da li Gamulin zamenjuje polemiku protiv njegovog mišljenja Ba — osporavanjem »prava
. na drugačiju interpretaciju« i sa Ospo-
ravanjem »dozvole« za vlastito mišljenje? U kulturnim pitanjima se slobođa diskusije. sastoji u tome da mogu sam i da mogu i drugi iznositi &voje misli, braniti ih i utfemeljivati i da je istovremeno sva-
'Kko sam odgovoran za njih.
Suđ pak pripada čitaocima. Razume se da je uslov đa ta diskusija bude konstruktivna, na primernoj visini, ozbiljna. itd. Ako sam član Partije ili kakve društvene organizacije za sVO-
je pisanje ne odgovaram samo pred
taocima, nego i pređ Partijom s kojom ću se posavetovati o članku, i pred drugim političkim organizacijama čiji sam član, te niti mogu niti smem protiv programa i pravca Partije, ako že-
RAZLIKE
lim biti njem organizovani kulturni radnik. — Ako se Gamulinu čini da je »pritisaš na likovnu kritiku« to što neko u javnoj diskusiji polemiše s tom kritikom, on nema pravo, jer bi to značilo težnju za monopoliranim položajem likovne kritike.
»Tražim pravo na esej«, uzvikuje Gamulin. »Esej... koji neće uvjek biti matemp»tika!« Tačno. Ali ni forma eseja ne skida s autora odgovornost za glavne misli, izražene u eseju. Za njih autor isto'tako odgovara pređ čitaocima kao kad bi pisao dosadne rasprave, suhoparne analize, fantastičke bajke ili — matematiku. 1I u tim mislima su naše nesuglasice.
»Samo iz sveukupnog odnosa prema nekom kulturnom fenomenu može se dobiti tačna slika, čak ako se radi o nepotpunim sudovima i nedorečenim asocijacijama, Ali Bratko je (iznimno i sa dozvolom), čini se toliko naviknut na stara kritičarska mjerila, đa ih se ne može ni sada riješiti: on o čitavim člancima čak ne vodi računa, pa čak niti o rečenicama, koje su tik uz citat kojeg on čupa i iskrivljuje, a koje taj citat nužno dopunjuju, Bez sumnje, moje uzgredne asocijacije o impresionizmu su često nepotpune, nedorečene, pa možđa uslijed toga kadkad i netačne, ali ja uvjeravam Bratka da bih sa njegovom metodom i sv. Ignaciju Loyo! mogao dokazati luteranstvo« (»Za višu razinu diskusije«, Književne ncvine, 15. VIII. 1950).
Tako G. Gamulin. U pitanju je vrlo teška etužka iskrivljavanja i namernog falsifikovanja njegovih misli. Kad bi mi prostor dozvoljavao naveo bih
dugi Gamulinov citat o imprešionizmu: čitavo šesto poglavlje njegovih »Retrospektiva«, koje je prosvećeno impresionizmu. Čitalac koga zanima stvar neka sam pročita io poglavlje, taj pamflet protiv francuskog impre= sionizma, pa će dobiti sliku nevine »uzgredne asocijacije«. Nije li karakteristično da je Gamulinov odnos prema francuskim impresionistima (uprkos njihovim manama i diferencijama među njima) probudio opšte neodobravanje u kulturnoj javnosti? _
Isto tako je čudna zamerka G. Gamulina da sam ja »čini se, iznimno i sa dozvolom... foliko naviknut ma stara kritičarska mjerila, da ih se ne može ni sada riješiti. Čudno je da Gamulin ne zna, da kod nas u kulturmim pitanjima nema pisanja «sa dozvoloni« i »be; dozvole«. Kođ nas su postojali slučajevi takvog pisanja u vremenu prvog traženja posle oslobođenja (dosta pod sovjetskim uticajem), ali se sadđ ne može govoriti o predestiniranim autoritetima u tim pitanjima, već jedino o kvalitetu napisanog. Tu činjenicu ne može izmeniti ni želja izvesnih koji bi radije pisali »sa dozvolom« nego »bez đozvole«, jer se nadaju da bi ih takvo pisanje bolje štitilo nego li snaga i težina njihovih vlastitih argimenata. A istovremeno bi im zbog slabosti njihove vlastite kičme služilo kao oslonac čas za ovakvo a čas za onakvo mišljenje. Mislim da je Gamulinova oštra polemika »Za višu razinu diskusije« sama razbila ma kakve pomisli na moj »iznimni« položaj u ovoj polemici, KNIIŽEVNE NOVINE
ŠPANSKA KULTURA POD Meliki britanski ieslival
ngleski umetnici, kulturni radni-
ci, pretstavnici
nja, organizacija i vlasti rade već preko dve godine na pripremi proslave stogodišnjice poznate međunarodne »Izložbe u Kristal palasu« koja je održana u Londonu 18651 godine. Britanski festival 1951 godine imao je zadatak ne samo da zabeleži jednu stogodišnjicu. već da se širom Engleske, Školske i Velsa na stotinama mešta pokaže svetu britanski doprinos kulturi.
Na južnoj obali Temze, koja je žestoko bombardovana za vrem” rata, između Ves'minstera i mosta Vater!o, dižu se građevine i uređaji koji su predviđeni za centar festivala. Na ovom prostoru biće prikazana istorija britanskih kulturnih i pbrivrednih tekovina u pričama, čija će se poglavlja deliti na paviljone istorije, mehanike, transporta, poljoprivrode, moreplovstva, živo“a u kuči i porodici, sporta, istraživanja, pronalazaka, itd. Nešto dalje od ovoga centra, Baterse park biće prutvoren u »Park zabava i izleta« u svet romantičnih vrtova, vodoskoka i vatrometa. Na južnom Kensingtonu, gde je skoncentrisan veliki broj muzeja, pri-
kazaće se razvoj nauke, a u istočnom
delu Londona razvoj arh'tekture. Međutim, umetnost je stavljena u prvi plan i u Londonu i u unutrašnjosti.
Savef, za umetnost posebno je razrađio plan za festival. Prema tome planu u toku letnjih meseca održaće se dvadeset tri festivala. Neki od ov'h festivala su stalni godišnji festivali, čiji će se program samo proširili, a u nekim mestima sa izvesnom istoriskom tradicijom planirani su sp”cijal– ni festivali u okviru opšteg festivala. Ulice Londona, u toku maja i juna, biće dekorisene. Za to vreme, u samom Londoemu mnarožita pnažnia biće pokloniena umetničkoj i ku!turmoj delafnosti. Na dan otvaranja fesbhwnpla, četvrtog maja, biće otvoren novosngrađeni koncertni hol koji se pod'že na centralmom delu festivala. Kımcertni ho] biće ofvorem za celo vrema traianja festivala i u njemu će se svakodnevno davati koncerhi, Mruzički programi „obuhvatiće britanske kompozitore svih vremena. Netrn dela naročito su pripremljena za festival. Na preko 200 „koncerata, koliko je
Slobodan Markovrć
raznih udruže- ·
čitave “
redviđeno, učestvovaće Simfoniski SPRe ila BBC, Londonska filharmonija, Londonski simfon'ski orkestar, Orkestar fiuharmonije, Kraljevski filharmonis'.i orkestar, Halle orkesta (iz Manchestra), Liverpulski filharmoniski orkestar, Jokširski simfoniski orkestar, Škotski nacionalni orkestar i još šest manjih orkestara.
U kraljevskoj operi, Kovent Garđen. priprema se sezona međunarodno opere. Program će izvoditi Englesha operska grupa, Lirsko pozorište i druga. Predviđena je posebna Mocartova
sezona. Balet ima takođe bogat pro: gram. Za vreme festivala u londonskim pozorištima biće angažovani glumci svetskog glasa. Čuvceno pozo” rište »Old Vik« u svojoj novoj zgradi pripremiće specijalan festivalski program. U Londonu će biti priređene izložbe slikarstva i skulpture u preko 15 centara — Britanskom muzeju, Imperijalnom institu!u, Imperijalnom ratnom muznju, Nacionalnoj galer'ji portreta, Kraljevskom umetn'čkom društvu, Tet galeriji, Viktorijmom i Albertovom muzeju i na drugim mestima. U Batersi-parku priredđiće se izložba skulptura pod vedrim nebom.
Posebna pažnja posvećena je feslivalu u Edinburgu, koji će se održati od 19 avgusta do 8 septembra. Festival je planiran na širokoj bazi izvođenjia niza koncorafta, bnletskog i operskog programa. Njujorški filharmoniski orkoštar gostovaće u Bdinburgu. Na međunarodnom festivalu horova u Langolenu u Velsu, koji se oc3ržava od 3 do 8 jula, uzeće učešće i naša zemlja, pored Francuske, Amerike, Norveške, Portugalije, Švnjcar-
| ske, Švedske, Italije, Nomačike, Austri-
je, Španije, Danske, Holanđije, Belgije i drugih zemalja. Očekuje se da će se za ovaij festival horova prijaviti još i Argoemtina, Brazilija, Turska, Izrae!, Cejlon, Indonezija, Kanađa i Indija. Dušan AREZŽINA
Zaljubljena na Drini
G azeći rosu razmišljaš o svemu, · da ] suze ove da polcloniš njemu.
Pa opet tako polunaga, bosa pitaš se sama od čega.
Letnje te jutro zanelo i goni. da odeš tamo gde su možda oni.
A ti se opet uputili u seno i jedra zaspiš smešeći se sneno.
Rose već nije. Podne žuto gori. Kako te nešto nevidljivo mori.
Ustaneš, lice vrutak sveži pljuska. Svaka ti bluza tako, tako uska.
Na reku odeš, bacaš se u vale. Vrbake guste pusta sunca pale.
Sva tiha snatriš ,a grožđe svuđ soči. Grožđe je modro kao tvoje oči.
Popodne celo gledaš u daljine.
Oslušneš: sumrak...
Pa opet rosa...
To su pesme njine.
Sve te baca
u bezđan meki, lud od poljubaca,
A Drina peva i splavari plove u noći duge, na obale nove.
DO —2 — 41#1R %315 — _ ____ „___ _ %5155____ ________ it |
BROJ 5
Mralke vesli ig imnoyvdr: siva
Luis Stivenson
BIOGRAFITA ENGLESKOG PISCA LUISA STIVENSONA
iu »Hastings Huze u Njujorku WO jg objavljena biografija „poznatog engleskom pisca Roberta L,uisa Stivensona (1050-—1804) autora roniana »Čudni slučaj doktora Džekila i mistera Hajda«, dečjeg romansa »Ostrvo s blagom«, istoriskih ro mana, dečjih pesama itd. Pisac ove bio« | grafije, književnica Laura L. Hinkli autor je i blografije Šarlote i Bmilije HONOR Ova biografija osvetljava vreme u kome je Stivenson pisao, njegove odnose sa SaVTremenicima i daje ocenu Stivensonovog lite~
rarnog dela.
»PESNIKOVA BEBLBŽNICA«
Pod maslovomi »Pesnisova beležnica«, u izdanju edicije »Litl, Braun e comp« u Bostonu, objavljena je knjiga eseja engleske književnice Edit Sitvel. Ova knjiga pretstavlia · studiju dćla Šekspira, Popa, Blejka, Bodlera, Ben Džonsona i drug:h čuvenih pisaca.
»ANTOLOGIJA POZORIŠME UMETNOSTI«
U izdanju ediciie »Tietr arts« u Njujorku nedavno je objavljena zbirka najzna=čajnijih članaka i eseja iz oblasti pozorišne umetnosti, koji su štampani u perlođu od 1916—1948 u američkom časopisu »Tietr arts«. Knjiga ie obiavijena pod na=slovom »Antologiia pozorišne umetnosti«. Između ostalih članaka u knjizi se ističa i esej poznatog francuskog pozorišnog i filmskog umetnika Luja Žuvea o pitan{ima savremene pozorišne umetnosti. Kniigu su uredđili američki pozorišni radnici Rozemona Gildđer, Hermin Rič Isak, Robert M. Mak Gregor i Edvard Rid.
OKSFORDSKO IZDANJE AMBRIČKE POEZIJE
U izđanju Oksfordskog univerziteta objavljena je u novembru prošle knjiga pod naslovom „»Oksfordska knjiga američkih stihova«, Knjigu ie uređig i na . pisao za nju predgovor F. O. Matisen. Ova antologija sadrži izbor ođ 571 pesme 51 američkog pesnika od kolonijalnog vremena do današnjih đana.
NOVA ISTORITA SVETSKE UMBTNOSTI
U izdaniu emgieskomg izđavačkog pređuzeća »PFajdon«, neđavno je objavljena u Fn-= gleskoj nova istorija svetefe umetnosti. Autor ovog dela le engleski istoričar umetnosti E. H. Gombrič. Ova istorila umetnosti obuhvata vreme on preistoiskog periođa do savremene umetnosti, Kniiga je ilustrovana sa oko četiri stotine reprodukcija od kojih su neke i u boli.
NOVI ITALIJANSNIT FILM »PUT MADE
»Put nađe« (»T! commino della *«peranza«) je nnsinoviii film itmalilanskog režisera Pje„tra. Đjermi. „Po. svojim, uretničikim. kvalitetims film spada među naibolia dela italijanske napređne Mimematografije posle rata.
Sadržaj filma obuhvatio ie jednu epizodu iz života najsiromašnijih slojeva, i sa dubokom humanošću postavio problem siciliianskih radnika u rudmlelma šumporme ruđače koji, posle zatvaranja rudnika, prepušteni sami sebi, pokušavaju da nađu posao u inostranstvu. Nakon mučnog ho= dačašća širom čitave svoje đomovinem <tlŽu naizad, đesetkovani, na italijansicofrancusku granicu gde ih pogranične straže, tresne njihovom beđom, puštaju da prođu.
Od svoga prvog filma »Svedđok«, preko »Izgubljene mlađosti« i »U ime zalkona&
. Djerni je stalno napređovao kao umetnik.
U svim svojim filmovima, kao i u posledđnjem, zahvatio je goruće socijalne probleme svoje zemlje. izražavajući u njima sve jasnije duboki ljudski protest zbog uslova u kojima žive radni ljudi Ttalije, koji su i ovaj njegov film sa rađošću pozdravili. FILM POSVEĆEN ANDERSENU
Moira Širer, junakinja filma »Crvene cl• pelice«, koja je neđavno završila u Lon= đonu snimanje »Hofmanovih priča«, igraće glavnu ulogu u filmu posvećenom H. K, Anđersenu, piscu poznatih bajki,
Već u svom članku o Gamulinu izneo sam „negativne poteze njegova metoda:
1. neuvažavamje činjenica;
2. neobično brzo i neargumentirano menjanje mišljenja; i
3. pridavanje neistinitih misli dru-
Odgovor Grge Gamulina opet sadrži niz primera koji potvrđuju pravilnost gornjih tvrdnja. Izneću samo neke koji imaju naročiti značaj za razvoj naših diskusija uopšte.
Gamulin je svoj odgovor zaključio ovim pasusom:
»Ivan Bratko će mi oprostiti ako mu zamjerim što je odraz nekađanjih gerasimovskih tendenca išao tražiti u Hegedušićevim riječima. U toj bih stvari mogao s njim diskusiju nastaviti samo nakon što bi mu — tko zna na koji način! — dostavio. podatke, koji su mu nepoznati. Bratko će me shvatiti, zar ne. Ta on nije kroz pet godina pisao — likovne kritikel« (Književne novine, 15. VIII. 1950)
Podvlačim da citiram poslednji pasus iz njegove polemike »Za višu razinu diskusije«. Ne ide se, đakle, za »čupanje i iskrivljivanje citata« ili za »uzgrednu asociaciju«, već za — peslednji pašus.
Na tome i na nekim drugim mestima Gamulin namiguje na moje nepoznavanje internih »podataka«, »zagrebačkih prilika i neprilika« i sl. Da li takvo namigivanje spadđa u principijelnu diskusiju koja je namenjen&a javnosti? Da li je za Gamulinov metođ moguće naći kakvu posebnu zakulisnu pozađinu koja bi ga opravdala? Nema »prilika-i neprilika« koje bi mogle opravdati takav metod, iako znam da mi mnogo šta nije poznato o internim zagrebačkim prilikama. Kad govorimo za javnost moramo igrati otvorenim kartama i oslanjati se samo na argumente koje pružamo toj javnosti. Namigivanje na nepoznavanje ihfernih pođataka ne
može opravđati u javnost iznesene ne= pravilnosti.
Slično je i s Gamulinovim agrumen– tom da nisam stručnjak na području likovne umetnosti: »Mogu li očekivati neku preciznost od knitičara, koji Van Gogha broji među impresioniste?•, uzvikuje Gamulin već u početku svog odgovora. Ističem da mi se ne ide niti mi se išlo za stručnim likovnim problemima, već za osnovnim ideološkokulturnim pitanjima (materijalističko shvatanje istorije umetnosti i književ-= nosti, pitanje principijelnog metođa, politika dirigovanja i slobođe umet= nosti, uslovi umetničkog stvaralaštva itd.). O stručnim poblemima će raspraviti stručnjaci sami, ali o ideološko-kulturnim problemima umetnosti su u jatoriji raspravljali i raspravlja“ će, više-manje uspešno, i laici. Setimo se samo čuvene rasprave Plehanova »Francuska dramska književnost | francusko slikarstvo 8 gledišta soci= ologije«.
A Van Gog — impresimnist! Gamu= lin je svojevremeno napisao »Repor=-, tažu sa XXIV bienala« pod fantastičkim naslovom: »Sablasti na lagunama« (Književne novine, 2. XI. 1948). U toj reportaži pominje đa je na bie= nalu bila i izložba francuskih impre= sionista. A. poznato je da je u okviru te izložbe francuskih impresionista izložen i — Van Gog! Grga Gamulin to već ne kaže u svojoj reportaži. Da li · je u brzini zaboravio na Van Goga? Ili pak smatra đa je Van Gog tako blizak impresionistima (kako #su smatrali i priređivaži izložbe) đa ga nije potrebno posebno isticati, Svakako Gamulin u »Sablastima na lagunama« nije bio tako »precizan« i strog prema samom sebi kako je posle dve godine bio prema — nestručnjaku! I najzađ. šta se htelo molim nabrajanjem Manea, Degaa, Van Goga i drugih? Ništa drugo sem to da Gamulinu iznesem takve primere slikara — impresionista i umetnika koji su im bliski, — sa čijih slika nije ne-
stao — čovek. (Kao što je poznato jedna od Gamulinovih teza je ta da je sa slika impresionista nestao — čovek). U tome je bila i još je uvek su= ština stvari, a ne u diferengciji između francuskih impresionista i Van Goga, čemu se svako može naučiti iz svakog školskog udžbenika istorije.likovne ug metnosti.
U poslednjem „pasusu Gamulinova odgovora karakteristična je prva rečenica: »Ivan Bratko će mi oprostiti ako mu zamjerim što j»> odraz nekađanjih gerasimovskih tendenca išao tražiti u Hegedušićevim riječima+«. Ja sam u svom članku pomoću referata Krste Hegedušića đokazivao da je ne-
“osnovana Gamulinova optužba Hege~
dušića. Ta optužba glasi: »Postojale su i kod nas tenđence monopolisanja i stvaranja slobodne i nezavisne kriti= čke misli. Hegedušićev referat je poslednji odzvuk tih pokušaja«. (Repu= blika, 1950, br. 5 Članak G. Gamu-– lina: »Za slobođu kritike«).
Ko je, đakle, prvi tražio i »otkrio« gerasimovštinu kod Hegedušića? Činjenice nam svedoče da je to bio Grga Gamulin. Pa zašto meni prebacuje da sam je ja tražio? To nam objašnja= va treća crta njegova metoda. A možda je Gamulin hteo namignuti na to da je dete onaj koji traži gerasimov-= štinu u Hegedušićevim rečima a ne u delima! Ako je to tako, onda je u pitanju sasvim novo pre=
acivanje u javnosti. Jer Gamulin je desad pisao: »Hegedušićev referat je poslednji odzvuk tih pokušaja«. Dakle, opet nejasnost, dvosmislenost, namigivanje, Da li je to, možđa, četvrta karakteristika u kompleksu negaLES postavki metoda Grge Gamu-
a?
Da li ie io sve ono što on naziva: »Za višu tazinu diskusije«?
Najzad, progovorio bih još o jednoj stvari: o citalima i citatologiji. Gamulin samosvesno podvlači da »imamo dijalektički metod i naše vlastito skromno iskustvo, sa kojim ćemo po-
odime .