Književne novine

| | j| |

STRANA

Kralke vesli · |Z iInoslFanslva

Rau! Difi: Crtež

ILUSTRACIJA FRANCUSKOG SLIKARA RAULA DIFIGA

U nizu ilstrovanih književnih dela, koja su u poslednje vreme objavljena u Francuskoj, zapažena je zbirka pesama G. Masa HO. OR (izdanje »Borđas«, Pariz). 'Knj e ilustrovao pozn f iKOMO poznati francuski sli

IZLOŽBA »VENECIJA U XVIII VEKU«

U Vajtčepl Art Geleri u Londonu organizovana je izložba »Venecija u XVIII vcKu«, 6a slikama koje prikazuju razne pejzaže i žanr W6cene koje se odigravaju na kanalima i u uljčicama grada đuždeva. Izložba je naročito zanimljiva za emglesku publiku, mošto je venecijanska umetnost XVIIT veka mnogo uticala na engleske umetnike, naročito na pejzažistu Bonigtona, kao i uopšte na emglesko slikarstvo u prvoj polovini XIX veka. Na izložbi su zastupljemi poznati slikari kao što su Tjepolo, Kamaleto, Riči, Longi, Gvarđi i drugi.

RUBENS U NJUJORKU

Trideset i pet originalnih dela flamaneWkog slikara Rubensa izložena su nedavno u Njwiorku, a potiču iz američkih galerija i privatnih zbirki, Izložba nije samo zanimljiva s obzirom na izložena dela, već je meobična sa muzeološke strane. Naime, izložbeme prostorije su u potpunoj tami, a Bamo su slike, i to svaka ponaosob, osvetljeme naročitim reflektorima. Rastojanje između pojedinih slika prilično je veliko 1 dozvoljava poset!ocima da usređsređe paŠnju na svako platno, đok osvetljenje daje slikama meobičnu živost.

FRANCUSKA TAPISERITA IZLOŽENA U BVAJCARSRKOJ

rw Bazelu je međavnmo organizovama Teprezentativna izložba francuske stare i modeme tapiserije. Izložba sadrži dela iz Velikih manufakturnih radionica Obisona gde se ta vrsta zanata meguje već od XIV veka. Te manufaktume radionice još i danas izvođe tapiseriju, naravno na savrememijoj tehničkoi omovi. Poređ istoriskih primerajka, kao što je »Liepj sag«, koji je dao da se izradi vojvođa Anžujski 1380 godine. Zatim tapiserije »Apokmipse« iz kateđrale u Anžuju i drugih, izložena su dela savremenih tkača iz Obisona, koja su rađema prema nacrtima poznatih francuskih slikara Difija, Matisa, Gromera i đrugih. Umetnik lLirsa, obnoviftelj franeuske mođerne tapiserije, na ovoj izložbi najbolje je zastuoplien. Ova je izložba jeđna od najvećih i najznačajnijih priređbi te vrste u toku poslednjih gođina.

BALET NA MOTIVE GOJINIH GRAFIKA

Poznati emgleski koreograf Herbert Ros postavio je na scenu balet koji je nazvao »Kapričos«. Za stvaranje baleta autor je bio inspirisan Gojinim crtežima Troji mose isti maziv, a naročito komentarima, kojima je Goja objašnjavao pojedine scene, Balet »Kapričos« sastavljen je iz četiri slike: prva prikazuie tuču dveju mlađih devojaka, druga otmicu, treća, nazvana Tantal, treba da prikaže bol mladog udovca nad telom svoie mrtve žeme. Četvrta scena prikazuje spaljivanje veštice, Kao muzička pratnja tim scenama izvode se »Kontrasti« mađarskog kompozitora Bele nBartoka.

VELIKA STUDITA O PJERU DELA FRAMČESKA

Pod maslovom »Pjero dđela Frančeska« engleski istoričar umetnosti Kenet Klark mapisao je veliku studiju O delu talijanskog mnajstora. Knjiga jie jlustrovana sa 2319 reprodukcija, od kojih su Tu ua boji, a objavljena je u izdanju edicije »Fajdon pres« u Londonu.

PRVA INTERNACIONALNA MUZIČKA OLIMPIJADA

i junu 1951 godine održače se u Salcburgu prva internacionalna muzička olimpijađa, Prve godine olimpijađa će biti ograničena samo na takmičenje u vokalnoj muzici. Za učestvovanje se dosađa prijavilo 38 nacija.

—

ZAVRSAVA SE NAJVEĆA KOMCERTNA DVORANA U LONDONU

U Londonu su već pri &raju rađovi ma najvećoj koncertnoi dvorani koju ie ovaj grad ikada imao. Ova dvorana, nazvana »Kraljevska festivalska dvornna«, pretstavlja iednu cd najvećih u svetu i u njoj će se davnti koncerti u okviri velikog festivala koj će se ovoga proleća održati u Tondonu. Bina ove dvorane moći će da primi orkestar od 110 i hoY od 250 članova, a u sali će biti mesta za oko 3,500 mlušalaca. Prvim koncertom koji će se 4 maia održati u ovoj dvornni dirigovaće čuveni dirigent Arturo Toskanini,

ISTORIJA AMERICKOG TBATRA OD 1900 DO 1950

Knjiga pod naslovom „Istavila američko teatra od 190 do 19504 obiavl'ona je pre Kkrattog vremena u Americi u jzdanju cdicile »Grimberg«. Autor Ove istorije Da1nijel 'Blam daje iscrpan prikaz razvoja ameYTičkop pozorišta u proteklih pedeset godima. Knjiga je ilustrovana velikim broiem fotografija koie prikazuiu mnoge scene iz Yamih pozorišta Amerike.

NOVA STUDIJA O STPFANU CVAMGU

Esej o životu i đelu Stefana Cvaivja koji je mapisao njegov pvijateli i oštovalnc Hans Arens, a koli jie prvi put publike

– van 1932 godine, nedavno je oblavljm u proširenom i popravljenom izdonju. Knji-

Bu je izdala ediclja »V. MH, Alem« u Lonđonu. Poređ glavnog eseja O OCvaim od 'Arensa, knjiga je dopuniena egseima Bnpjner Marie Rilken, Franca vVerfela, Rene Filep Milera, Romena Rolana, Bruma Valtera, Karla Cukmejera i drugih.

ESEI O UREĐIVANJU BIBLIOTEKA | * ZE 17 VEKA

Tw izdanju Kalifornija edišnm izašlo je u engleskom prevođu delo Francuza Gabrijela Nodcai (1600—1653) pionira savremenog bibliotekarstva, u kome su izloženi principi uređivanja biblioteka. Tako je Node pretežno radio kao bibliotekar u Pprivatmim bibliotekama, kao ma primer u biblioteci Rišeljea i Mazarena, principi koje je u tom delu izložio, a koji se odnose n3 \atalogiziranje i sortiranje kmjiga, takve su prirođe, da su mogli biti kasnije primenjeni pri uređivanju biblioteka.

Slučaj pesnika

Novomeskog

KK: nisu sigurni Uu ispravnost svojih postupaka, kad ne veruju u svoje vlastite pozicije i dela, kad znaju da im narod ne veruje vlastodršci organizuju manifestacije, propisuju izjave i traže javnu saglasnost i onih koji radije ćute, a za koje se zna da nemaju snage da odbiju lojalnost ni onda kada to znači izdaju vlastitih principa, uverenja i poštenja uopšte. Tako rade danas, po sovjetskom oveštalom recepfiu, rukovodioci svih zemalja pod dominacijom SSSR-a. Oni to čine svaki dan i u svakoj prilici tako da su već potpuno navikli sve svoje sluge na svim sektorima društvenog života da pokorno, poslušno i bedno klimaju glavom na sve što se želi, i da potpisuju sve izjave koje se od njih traže,

To se naročito upotrebljavalo i upotrebljava u hladnom ratu protiv naše zemlje. Ko sve nije morao — i kad to nije hteo — da izjavi svoju solidarnost sa svim gnusnim i prozirnim la· žima koje su rukovodioci SSSR-a i zemalja pod dominacijom SSSR-a izmišijali i šivili o Jugoslaviji i njenom rukovodstvu?!

Slovački pisci, koji su 19409 godine zajedno sa Česima potpisali jedan bedni manifest protiv naše zemlje, srozali su se sada u jednoj novoj izjavi još za steper niže. Oni su izvršili naređenje da izbace iz sVoOE udruženja i osude kao izdajicu pesnika Lacu Novomeskog doneđavno ” poverenika školstva i prosvete za Slovačku u Bratislavi, od koga su primali izdašnu pomoć za svoj rad, potpore, nagrađe itd., pretsednika »Matice slovačke« koja je za svojih 80.000 članova izdavala pod njegovim rukovodstvom dela tih.istih potpisnika. Izjavu slovačkih pisaca potpisao je odbor slovačke sekcije Saveza književnika Čehoslovačke,

Šta še skrivio Ladislav Novomeski koji je bio poznat kao pesnik i kao komunista đavno pre rata, čovek koji je bio jedan od pokretača slovačkog narodnog ustanka 1944 u avgustu, te svakako najsvetlije stranice u istoriji čehoslovačkog otpora protiiv nacizma? Šta mu to danas prebacuju njegovi najbliži drugovi, slovački književnici koji su s njim najtešnje sarađivali i od kojih nijedan nije imao doslednije revolucionarno držanje, barem u okviru njihove vlastite đomovine od njega, Lace Novomeskog?

Prebacuju mu sve Ono najgore što se jednom čoveku, bez obzira je li on komunista ili nije, može prebacivati. Po xjima Novomeski je špijun, izdajica, izrod koji je spremao za račun tabora rata propast svojoj zemlji. Novomeski je, kažu, oduvek bio dekadent, unosio je u slovačku literaturu kosmopolitske, antipatriotske tendencije i orijentisao narodnu kulturu na kapitalističku gnjilež da bi je stavio u službu klasnog neprijatelja. On je kao intelektualac bio protivnički raspoložen, mrzeo je Čehe i potcenjivao češku literaturu, mrzeo SSSR što je »vodilo potcenjivanju slavne sovjetske literature, naše učiteljice, našega uzora«. (Usput rečeno nijedan od potpisnika izjave nije u dosađašnjem svom lite“arnom radu pokazao ni traga nekog učenja na primerima sovjetske literature, a podražavanje sovjetskih uzora dovelo je u slovačkoj literaturi skoro do žalosnih neuspeha). Da» lje, kao član CK (jedan od rukovođećih ljudi od 1943 godine!) i kao poverenik školstva i prosvete, Novomeski je, ve• le, kao buržoaski nacionalista branio fašiste i pomagao neprijateljski rad protiv Republike, svesno je ometao razvoj prosvete i naneo ogromne štete kulturi, sprečavao razvoj socijalističkog realizma (kome, usput, rečeno, nijedan od potpisnika nije đao đo danas neki prilog!) i potkopavao rad Saveza čehoslovačkih književnika u Slovačkoj, te time svesno zloupotrebljavao kulturu i literaturu za zločinačke cjljeve zaverenika,

Potpisani slovački književnici (pretsednik Michal Chorvat), sekretar Ctibor Štinjicki, članovi: Krista Bendova, dr, Jan Brezina, „Margita Piguli, Jan Ferjenčik, Pavol Hečko, Pavo1 Horov, Jan Kostra, dr. Jan Kusi, Milan Lajčjak, Vlađimir Minač, Andrej Plavku, Jan Rad, d-r Karol Rozenbaum, Dominik Tatarka) odaju na kraju veliko priznanje CK. KPČi Gotvalđu koji su ih oslobodili od velikop zločinca Novomeskog i obraćaju svoj »ponosni, zahvalni pogled pun beskrajne ljubavi velikom „borcu za mir i za rrećnije čovečanstvo« itd., itd...

Ko je dakle TLadislav Novomeski? Ladislav Movomeski je već najmanje 20 godina jedan od kulturnih poerjanica KPĆ, čovek koji je niz godina uživao puno povernje današnjih najvažnijih rukovodilaca RPČ, talentovani pesnik, čovek koji je ceo svoj život posvetio borbi proletarijata, stvaranju iedne nove više kulture. Bez obzira na vaszaa shvatanja koja je on imao u tolmi razvojnog procesa U KPČ i ČSR u \oalturno-političkim pitanjima, bez obzira na stanovišta 6 kojima se mi nismo ni tađa slagali, činjenica je da je Novomeski bio uvek u prednjim redovima onih kulturno-političkih snaga koje su se na svakoj novoj etapi: trudile da prevaziđu zablude i isprave greške da bi borba koju su vodili mogla đa uspe i da i u političkom i Rulturnom smislu poveđe napred radničku klasu Čehoslovačke.

Ako je dakle Novomeski bio u čitavom svom razvoju dekadent i ako je češku kulturu i literaturu prevodio na gnjilu građanshu liniju, onda je to činila | TIPČ. Poznato je uostalom da je nadrealistička umetnička orijentacija (ukoliko se tu uopšte može govo” riti o umetnosti) bila đugo gođina neslužbenn umetnička orijentacija Dpartiskog kulturnog aktiva u ČSR. Poznato ie i to dn se još i danas nadrealizam u Slovačkoj smatra prrogresivnom umetničkom orijemtacijom. Kada smo 1946, mi jugoslovenski književnici, bili u poseti kod svojih slovačkih drugova, nismo mogli mnogo štošta da razumemo u njihovim shvatanjima,

ali nas je najviše iznenadilo stanovište (koje su, uostalom, izražavali i neki potpisnici današnje izjave) da je slovačka literatura za vreme Tisove fašističke države odigrala pozitivnu političku ulogu, Radilo še naime baš o nađrealističkoj literaturi koju su upražnjavali ljudi koji su sebe smatrali komunistima i od koših neki i danas pretstavljaju perjanicu slovačke književnosti, na primer Fabri koji je pre dve godine za jedno svoje nađrealističko delo dobio državnu nagradu.

Da li su takva shvatanja i takva situacija đelo Novomeskog? Svakako nisu. Novomeski se nije s njima teoretski slagao i ako ih je praktički tolerisao kao uostalom svi odgovorni faktori i u Pragu i u Bratislavi. Novomeskom su bili jasni postupci i perspektive jedne nove književnosti koju je trebalo stvarati i on je to u mnogim prilikama iznosio. Ako iko, ono sami njegovi drugovi slovački pisci koji se sada bacaju kamenom na njega, imaju najmanie prava da mu prigovore, jer su oni samo bili mnošioci svih mogućih shvatanja samo ne shvatanja socijalističkog realizma. Uoštalom, prljavu rabotu u koju su uvučeni, najbolje ilustruje činjenica đa je Novomeski godinama sarađivao baš s ljudima koji su sada potpisali izjavu, savetovao se 5 njima po svim pitanjima, radio pod njihovim neposrednim uplivom i, često pod pritiskom, bio jedan od najaktivnijih organizatora kulturno? i prosvetnog života Slovačke, bio njen najpozvaniji kulturni pretstavnik u Pragu i u Moskvi.

Zašto je Novomeski, čovek čiji je ceo život svedočanstvo suprotnog, Oglašen sada za neprijatelja komunizma, za izdajicu naroda? Zašto je optužen za mržnju protiv Čeha i protiv SSSR-a? Jednostavno zato što je Novomeski Slovak. A slovački narod nije u ČSR pnstigao svoju nacionalnu samostalnost. Novomeski je to znao. Novomeski je međutim isto tako znao da slovački narod ima pravo na svoju nacionalnu samostalnost. Novomeski je sve više osećao da u ČSR, postoje elementi koji sprečavaju da slovački narod postigne u Republici ravnopravnost i zađovoljonje opravđanih nacionalnih težnji. Novomeski se borio za socijalizam u kome je tako pravilno i puno rešenje nacionalnog pitanja jedino i mogue. Kad ga nije poštigao, on nije mogao biti zadovoljan, Njemu je već đavno moralo biti jasno da praško rukovodstvo i njegovi sovjetski naredbođavci ne žele da zadovolje opravdane nacionalne iežnje njegovog naroda. On je znao i zašto. Nema sumnje da njegovo raspoloženje prema takvim rukovodiocima i takvim gospodarima nije moglo da bude uvek oduševljeno, Međutim, bez ikakve sumnje je činjenica da Novomeski nijje bio nikakav buržoaski nacionalista i da on nije mrzeo ni bratski češki narod ni narode SSSR-a,

Slučaj „Novomeskog još jednom pokazuje koliko je situacija u zemljama pod sovjetskom dominacijom bremenita dubokcem krizom iz koje nema izlaza b >» punog oslobođenja tih zemalja od sovjetske hegemsije.

Zdenko ŠTAMBUK

KNJIŽEVNEINOVINE

U SLUŽBI E

I

PROTIV ISTORIJE

Cudne su metamorfoze istorije u

glavama ljuđi ...

Napoleonova epopeja koja je na ruševinama Francuske revolucije izrasla do svog tragičnog ali logičnog završetka —Kx restauracije legitimne monarhije i evropske reakcije, odjekivala je u srcima mnogih ljudi jasno kao Marseljeza. Duh i energija Napoleonovih armija bili su jači od žalosnih posledica ekspanzije. Nisu samo Stendalovi junaci udisali kult idealiziranog imperatora. Nisu bili samo Poljaci ti koji eu. kroz usta Mickijeviča ıı Kolež de Frans slavili novog Mesiju. To isto je činio i skeptični um jednoga MHajnriha Hajne3a. Još trezvenijim posmatračima kasnijih vremena Napoleon se činio detetom revolucije.

Možda je tačno da je prilikom pOovlačenja posle ruske tragedije Napoleon mnajlazio kod evropskih naroda

na otpor izazvan duhom prevolucije koju je on sam pregazio. Možda je tada Napoleon bjo bliži evropskim

monarsima nego što se to njima 6amima činilo. »Kako da povedem narod na ustanak u zemlji gde je Revolucija uništila plemstvo i kler i gde sam ja uništio revoluciju« — Uuzviknuo je 1814 godine. Pa ipak, zvezda Napoleonova u očima mnogih blistala je i dalje kao zvezda revolucije. Marks koji je realistički ocenji= vao bonapartizam smafrao je Napoleonovo vreme u Nemačkoj napret\om koji zaostali nemački birgeri nisu ni shvatili. Zaista, energija i duh mogli su učiniti čuda u to gluvo doba, Bilo kako bilo, jasno je jedno: ono što je dolazilo iz Peterburga bilo je najbrutalnije od svega. U to doba Aleksandar I, car samoderžavni, VOđa najreakcionarnije evropske koalicije, spremao se da sa svojim zaostalim ruekim seljacima uđe u Pariz i uništi zauvek ne samo svog suparnika Napoleona nego pre svega svaki nacionalni preporod koji je munjevitom brzinom sazrevao u Evropi.

Neka mi čitalac oprosti ovu digresiju u jednu od najpoznatijih epoha. Napravio sam io, jer zvanični naslednici ruwke istorije ne brišu iz nje danas W6amo mpoluzaboravljene listiće, nego stavljaju veto i na stvari koje su bile svima jasne kao Uatov parni kotao, Kolumbovo otkriće ili smisao našeg života.

Sovjetski pisac Lav Nikulin objavio je roman pod naslovom »Rusije verni 6Winovi«. On fu opisuje pohod Rusa na Pariz — tragom Velike armije. Poznati istoričar Tarle hvali roman u »Pravdi«. Hvali ga i »Literaturnaja gazeta«, Tarle je naglasio »političku aktuelnost« ove teme. To zvuči malo neobično u odnosu na armiju koja je pomagala, da se uguše evropski ustanci: i koja je mwostala grobar Mađarske revolucije. Zašto je »žandarm Evrope« danas aktuclon?

O samom romanu dovoljno je reći da su junaci marša na Pariz osim Aleksandra i »engleskih špijuna« oko njega — superpozitivni, rođoljubi, lepi i plemeniti kao i njihove uniforme. Interesaninije su Tarleove varijacije na temu.

Pre rata je ovaj elastični wovjetski istoričar bio pažljiv i nije ratovao ga istorijom. »Ipak poricanje očiglednog dejstva da je strahoviti udarac, koji je Napoleon zadao feudalnoapsolutističkoj Evropi, imao velik i potpuno pozitivan značaj, bila bi glupa laž, nedostojna ozbiljnog maučnika« pisao je tada, Sada se Tarle pretvara u pristalicu samodržavnog kontinuiteta istorije od Rurikovih dana, naovamo. On doduše grdi Aleksandra koji je bio pod uticajem »engleskih špijuna«. Ali, izgleda da je to njegova jedina krivica, jer »u tim godinama Rusi 6u O810bodili Evropu. Zalim Tarle patetično nastavlja da je to oslobođenje

O 4 LN Le

KSPAV/IOMIZMA

»isključivi rezultat herojske borPoladkaz naroda i raske armije. Tarlea vr»đaju kosmopolitski OSa ski istoričari koji poriču O |: glednu istinu. I njega vređa Ajzenhauer koji to isto čini u odnosu na Drugi svetski rat. .

Da, iznenađa še pojavljuje Drugi svetski rat ·U ovom grmu leži zec! zaboravljeno je sVe što je ulazak RUsa u Pariz doneo sa šobom: LUJ XVIII, mnapuljsaki ustanak, Rijeg9, Pijemonit! zaboravljeno je u priličnoj meri kako su 5e crveneli napredni ruski oficiri, buđući dekabristi, jašući pobednički kroz »Nepodnošliiv je postao prazni peterburški život i brbljanje staraca koji hvale prošlost i koji se protive svakom nabprefku«, uzviknuo je tada Jakušin. Međutim, Tarleu ni IJ zenhauerova uvreda Sovietskoj armiji ne izgleda toliko čudovišna kao omalovažavanje »herojske borbe« Aleksandrovih muniira. Zar je to slučajno? Zar nije to zato, jer Je Sovjetska armija došla »5am0o« do Berina, đok su »Rusije verni sinovi« stigli čak do Pariza? To je dovoljan razlog đa bi se plemeniti heroizam proglasio za lajtmotiv ruske politike. Tako su se složili sovjet&ki romansijeri, sovjetski istoričari, TOrez i Toljati ..•

U romanu se pojavljuju i dekabristi kao obavezna koncesija nedavno) prošlosti. Međutim, kada bi ruska armija onda zaista oslobodila EVvTropu, čovek bi se logički morao zap!tati: koliko će TRiusi ustanak dekabrista još smatrati napredđnim? Zar taj ustanak mije potkopavao osnove »monolitne ruske države« u času najvećeg iskušenja? Zar nije značio otkaz oslobodilačkih pohoda i slobode donesene ma bajonetima? Nećemo se čuđiti nikakvom tumačenju istorije dinastije Romanovih ni u sovjetskom romanu ,ni u istoriskom e&eju.

Ali kao što je ledeni vetar Meternikove reakcije popustio pod vatrom evropskih revolucija, tako je više od sto godina kasnije snažnim gestom odbio primanje slobode, donesene na bajonetima tuđinaca mlađi talijanski partizan Valđo Manjani. Nije samo paktovima odgovoreno Moskvi! Odgovorila je i odgovara savest mapred-

ne Evrope.

II

KADA RUSKI KNJIŽEVNIH KAŽE ONO ŠTO VIDI ...

(O mah posle završetka svetskog rata sovjetska štampa bila je prepuma »uspomema sa marša« koje smo tađa tumačili kao naivan patriotizam pobednika u ratu. Ruski seljak se vraćao iz Nemačke, Čehoslovačke, Austrije i davao u štampi dobro redigovane izjave o prednostima. ... ne amo kolhoza kao takvih nego i nenadmašne lepote ruske drvene kućice. To je bila gamo masovna priprema onoga što je tamo, sleđilo — hajke na veštice. Te weštice su bili oni ruski intelektualci koji se još nisu odrekli zdrave misli da je evetska civilizacija i kul tura jedna celina, a da Rusija ne prednjači baš u svemu i svačemu. graće rečeno, počeo se ognjem i mačem dokazivati ruski prioritet u svemu. I ova revizija istoriskih činjemica tumačila se kao mišljenje ruskog naroda. Ustvari, bila je pokrenuta iz sasvim suprotnih razloga iz masovnog osećanja kulturne inferiornosti. Čuvena parola {iriđesetih gOdina »đostići i prestići« Zapad, bila je povučena na jedđam ekstremni birokratski način, Zaslavski je nju sa-

Drugog

Reed ve: PRED OPĆINOM

Zagori kuće izrastaju iz krša,

kamen na kamenu, pokrivene

pločom, a dim probija kroz krovinu u pramenovima i podiže se lagano, uvijajući se i izvijajući kao da ne može da se otrgne od korijena. Izdaleka te kuće ne možeš raspoznati od ostalog gromađa.

Zato na samom ulazu u Razvođe pada u oči crveni krov jedne prizemnice, pokrivene crijepom i okićene dimnjakom od opeka. Na krovu se još razaznaju veliki brojevi: 1929, ispisani uljanom bojom, nekad možda bijelom, a sad zagasitopepeljavom. Uz kuću se prilijepio komad krčevine, O pasan suvozidom i uzoran. Između sitnog razmrvljenog kamenja, tanak sloj zemlje, izvirivale su mlade stabljike kukuruza,

Nedjelja ujutru. Stazom iza ograde dolazila je djevojka svijetlih očiju, visoka i vižljasta, kovrčave smeđe kose što neposlušno virka ispod cvjotne marame. Išla je uspravno, pridržava– jući na visokim grudima užad od Uprte, i kao da ne osjeća težinu vučije s vodom koju je nosila na leđima. Popela se uz tri kamena stepenika jedva ih dodirujući, lagano savila tanak struk provlačeći se porebarke kroz vrata i odmah se oglasila mekim zvonkim glasom:

— Majo, donijela sam.

— MBvo, ćeri, evo, — ispravila se pored šporeta pogrbljena seljanka, požurila djevojci i pomogla joj rasprtiti vučiju.

'U pokretima majke Maše bilo je nečeg mlađenačkog, ali je lice bilo isuščeno i staro, a ruke — crDi splet, žila,

— Majo, sad sam ti sve pospremi-

\

kroz .

(Odlomak iz romana)

la, — naglašavala je djevojka prateći u stopu majku,

— Jesi, dijete, jesi...

— Majo, pusti me sada,

— A kuđ da te pustim?

— Na... liturgiju, majo... — zbuni, se djevojka.

— Sve mi se čini đa ja znam tu tvoju liturgiju, — žalosno je govorila mati, — Ako te ćaća ne nađe u kući, ubiće i mene i tebe.

— Neće, majo, pusti me samo, pusti me.., — zaintačila djevojka praveći se da ne razumije majčinu aluziju. — Vratiću se brzo.

— Ostavi se, ludo moja, dok ćaća ne ode.

— A kuđa će ćaća? — brzo upita djevojka. |

— U Drniš ga zovu, — uzdahnu mati. — Sigurno će opet u drvene žandare.

— Ali zašto, majo? — prestraši se Ivka.

— A zar ja znam? Vele, zbog Dpćinskih izbora.

— Zar njega. ne bole noge? — Zzazvuča nešto kao nađa u Ivkinom glasu, :

— Bole ga, nevolju, al opet iđe...

Ivka se zamisli, Ne bi se moglo reći da u Dalmatinskoj Zagori nema dosta žandara. Bilo ih je kao i svugdje. Samo je u Zagori bilo i tako teških dana da sa svim tim žandarima nisi mogao ništa, Zato su u tim prilikama, i dol one traju, vlasti poziva le odabrane ljude u žandarmeriju. Seljaci su te ljude zvali »Orveni žandari« i pamtili ih kao i one prave. Dili su to obično siromašni gseliaci koje je bijeda od rođenja držala za gušu,

sačoekaj

Tvha je već znala: kadgod su vlasti đizale drvene žanđare, uvijek se Spremala nekakva nevolja, Jednom je i ona s majkom doživjela takvu nevolju, Tada još nisu imali ovu kućicu, ni krčevinu iza nje, a Ivka je još bila djevojčica. Stanovali su u krovinjari pod Prominom, a pbtac nije htjeo više da radi u rudđniku:; prestrašio se nakon što ga zatrpalo, Već drugi mjesec služio je u drvenim žandarima i kući se nije javljao, Nisu imali ni zrna žita, ni zrna soli, ništa. A zima te godine došla kao pred smak svijeta, Kamenje je pucalo od leđa, snijeg zatrpavao kuće po selima i zaseocima, a vukovi zavijali oko kuća. Ivka je s majkom jela posljednje kukuruzne komušine, a mali brat cvilio u kolijevci, I jednog jutra puče vijest kao grom: došao kukuruz od Crvenog Krsta, dijeli ga Drniška općina,

Tz svih trideset sela Drniške općine nagrnuli seljaci u varoš. Ko ih je tako brzo obavijestio? Kako je onoliki narod probio smetove i došao? To je teško reći, ali jedno je sigurno: istoga jutra kad su ona i majka ostavile malog Stevana u komšiluku i probijale se do Drniša, umotane W sukanac i sa nakapurenom vrećom na glavi (da u nju poslije uspu kukuruz) dolazile su gladne povorke sa svih strana. Hiljade ljudi. Velika pijaca pred: Općinom, još veća poljana iza Općine, ulice, crkve, dvorišta, kapije, krčme — sve je bilo puno uspla= hirenog promrzlog svijeta, I opet je iednna vijest kružila od čovjeka do čovjeka, ko zna odakle poslata, bogrznn gdje nastala: treba sačekati, oj, dok svi stignu na red, mnogo je navoda magrnulo.,, I ljudi su čeksli,

Gomila je stremila u jednom jedinom

Pariz.”

WROJ 14

hranio svojom teorijom o ruskom jeziku kao jeziku socijalizma.

Međutim, i najlojalnijim Rusima se ponekad desi da kažu ono što vide. Naročito ako nisu shvatili da za Moskvu viši kulturni nivo: drugih naroda „znači nedozvoljen luksuz, koji treba đa budđe okarakterisan kao »trulež buržoaske Rkulture«. To je doživeo i hiperlojalni pesnik Tvardovski, koji je za vreme rata mnogo štošta učinio đa bi svojom poemom »Va-– silije Tjorkin« zbrisao razliku između sovjetskog vojnika i vojnika stare carske Rusije.

mvardovski je kao član neke sovjetske delegacije prošle godine proputovao Norvešku. Po povratku je objavio u časopisu »Novi mir« Svoje utiske koji su izazvali bes moskovske štampe. Norveška je Vvisokokul=" turna zemlja. Uz to ona je i za marksiste svakako zemlja sa Vrlo starim demokratskim tradicijama. Tvardovski nije propustio priliku da se osvime sa nekoliko primeđaba i na preimućetva Rolhoza. Moeđutim, saznanje o niskom životnom standardu ruskog seljaka i njegovoj eksploataciji od strane čitave hijerarhije direktnih i inđirektmih rukovodilaca bilo je jače nego propagandni ciljevi. Zbog toga on sa uzdahom kaže za običnog norveškog farmera đa bi DD svome spoljašnjem izgledu »mogao da bude (u Rusiji) i nastavnik arednje škole i računovođa velikog kolhoza (znači — postoji solidna razlika između kolhoznog činovnika i kolhoznog seljaka!) i reonski lekar i urednik velikog časopisa ...« A njegovi radnici — taj farmer imao je dva &ezonska radnika — »malo še po spoljašnjem izgledu razlikuju od svoga gazde«.

'iU svome besu moskovska štampa, naravno, pokušava da zauzme principijelan stav. Norveški farmer odmah je okvalifikovan kao kulak, TvarđovSki, tobože, nije primetio da se u Norveškoj radi samo o formalnom blagostanju iza koga se sakriva eksploata– cija radnika.

Izgleda da bi norveški narod, kada bi postao satelit Moskve, morao pre svega da e kao češki ili mađarski oslobodi tog »formalnog« blagostanja, jer sovjetski propagandisti u kulturi jednog evropskog narođa žele da viđe samo sumnjivu masku. Međutim, jedna druga rečenica još bolje objašnjava pravi smisao napada na 'Pvardovskog. »Sve ad0vjetske ljude je nadmašio, kako izgleda, svojom spoljašnjom Wulturom neki norveški farmer — kapitalista.« — uzvikuje poluljutito, poluironično list »Kultura i život«, ma da takav zaključak Tvardovskome nije bio ni na kraj pameti. Međutim, u eri ekspanzionizma i sistematskog nipođaštavanja uloge malih maroda koji se suprotstavljaju glajhšaltovanju, moskovski propagandisti su Dpočeli prikazivati svoje želje kao stvarnost. U njihovim očima se greh Norvežana sastoji baš u njihovom relativno visokom stanđarđu i kulturnosti koja svakako otežava Moskvi da bi demagoški propagirala potrebu »pomoći i &pasavanja« mnorveškog naroda izvana.

Jurij GUOSTINČIČ

pravcu,. svi vratovi su bili ispruženi u jednom jedinom smjeru — općin= skoj kapiji. Čuli su se uzvici i potmu– la huka što se prenosila u valovima s jednog kraja na drugi i vraćala se kao sablasna jeka natrag. Onđa su ti valovi počeli da bujaju i da se atapaju, oči seljaka gledale su ukočeno, iz ustiju su prosto tutnjali nekakovi Uurlici, vilice se tresle,

_ Ivka se držala za majčinu suknju i cepitila od zime i straha. Htjela. je da moli majku da se negdje sklone, ali nije mogla da govori: zubi su joj cvokotali i brađa igrala u grču.

Dugo su tako stajale među uznemirenim ljudima, a onda se Ivki smračilo pred očima. Kađ je došla k sebi, sjeđila je u postolarskoj radnji Iviše Buzova, kod koga je njena majka služila kao djevojka. Radnici su se tiskali oko nje i trljali joj snijegom ruke i lice, Onda su joj dali rakije i ona je učas živnula.

— Pusti mi je tu, da sjedi, gospodnru, — zamolila je Maša Ivišu Buzova i čim je on kimnuo, istrčala opet pred Općinu.

Ivka je sjedila na sanduku u Uwglu, a desetak radnika na niskim stočićima kuckalo je po kalupima, istezalo svoje duge ulaštene konce ili komadićem stakla brusilo ivice na potplatima, Kako bi koji digao glavu, pogledao bi u nju i nasmiješio joj se, pa je Ivki bilo lijepo među njima. Nije ni osjetila kako prolazi vrijeme. Poslije su oni ručali i na jednom poklopcu izdvojili i za nju porciju toplog dobrog pasulja. Iviša BĐuzov zasukao je ogromne brke, uštinuo je za obraz i dao joj komad kruha, Već su se i šalili s njom i sve je izgledalo dobro, ali utom su Ivan Kršić i Mirko Stanić unijeli jednu ženu i ona je izglednla mrtv3. Momci su bili nekoliko godina slt.ciji od Ivke i ona ih je poznavala, jet su baš te godine obojica došla da rado u rudnilc, i često su prolazili pored njihove krovinjarce. Pogledala ih je prestražena, radnici su opet skočili i trljali ženu snijegom, pa YvaWijom, i natušteni osluškivali kuca li joj Srce.