Književne novine
| BTRANAM —
0 knjizi Malaparilea »Kofac
- na istorisku neodrživost njenih repor-
: ođu Knjigama koje su prošle VI godine imale najviše uspeha u Italiji, nalazi se novo delo
Kurcija Malapartea »Koža«, Prvih
meseci posle izlaska, statistike su za-
_ beležile pravu febris malaparteiana, koja je potsećala na Ssvojevremeni uspeh knjige »Kaputt« od istog au. tora. Polemike, kritike, nova izdanja,
Visoki tiraži, prevodi — to je obele-
žavalo spoljni put ove knjige, kojoj
Su ubrzo posvetili pažnju i u Vali-
kanu uvrstivši je u svoj Index libro-
rum ' prohibitorum. Ukratko: Mala·parteu je uspelo đa i ovom svojom knjigom · postane »senzacionalan«.
Knjige ove vrste uvek su poduhvat koji traži u prvom redu sociološko i „psihološko objašnjenje, jer su upravo s te strane, više nego sa misaone, umetničke i moralne, karakteristične za. Vreme i okolinu u kojoj se pojavljuju.
Kurcio Malaparte je autor o kome možemo pročitati najrazličitije sudove i kome je uprkos tolikih protivurečja teško poreći izvesnu osobenost pa čak i značaj. Sad ima preko pe-
· deset godina. Rođom je iz Prata, u blizini Firence. U prvom svetskom ratu borio se za Italiju kao dobrovoljac, zatim je nekoliko godina bio u konzularnoj službi. Godine 1933 osudili su ga fašisti na pet godina konfinacije na Liparskim otocima, a docnije je nekoliko puta biq zatvaran u rimskoj »Regina Coeli«. A sve to nije smetalo da on u Drugom svetskom ratu ne postane ratni dopisnik na ruskom frontu. Boravio je neko vreme u Ukrajini, u Poljskoj,i u Finskoj, imao je pristupa u vrlo uticajne vojne krugove. Bio je dopisnik glavnog milanskog dnevnog lista »Corrjere della sera«, a kad je kroz svoje članke počeo da krijumčari protivnemačko mišljenje, proterali su ga s ruskog fronta. Godine 19493 pridružio se italijanskim borcima za slobodu i postao partizanski oficir za vezu pri Vrhovnoj komandi savezničke Vojske. S američkom Petom armijom prodirao je od Sicilije preko Napulja prema Rimu, i odatle u Toskanu i dalje na sever. U Milano je došao u trenutku kađ je na jednom od njegovih irgova Visio, obešen za noge, đjašistički diktator Musolini,
O tome sveđoči već knjiga »Kaputt« koja je izišla 1943 u Napulju. Kurcio Malaparte pisao je ovu knjigu na ruskim frontovima i u Finskoj, a izdao je odmah po slomu fašizma u Italiji. To je knjiga o Drugom svetskom ratu, izrazito ratno delo, i između reportaža na istu temu možda »najsenzacionalnija«. Sva njena vrednost nalazi se u onom naročito kultivisanom čulnom opažanju ratnih grozota, raspadanja i propadanja, u nekakvom danse macabre koji pred nama plešu nebrojene nemačke žrtve u Ukrajini, Rumuniji, Besarabiji, Poljskoj, zatim u prikazivanju poseta i razgovora 58 takvim. jezivim fsMrama fašisička diktature i rata, kao što shR, recimo, generalni guverner okupirance Poljske Frank i »poglavnik« Hrvatske Pavelić. Knjiga »Kaputt« vodi čitaoca pored najvećih užasa, pored neđaća i smrti, sa istom, ponekad čak nekako lirski obojenom čulnom osećajnošću, kao pored idiličnih epizoda koje odra–žavaju osobenost pejzaža i raspoloženja u prirodi, ili pak govore kako čovek pokušava uprkos svemu da se spase i uteši u vihoru svoje istorije. Malaparteova knjiga »Kaputte nije uopšte loše napisana i sve je pre no svakiđašnja i šablonska, Ali iz nje zaudara na mrtvace, iz nje dolazi vonj Wkrvi i ljudske nečisti u njoj je rat prikazan iz vidokruga izvrsnog reportera bulevarskih buržoaskih listova koji love senzacije, a ne sa onom dubokom verom u čoveka, u smisao njegovih žrtava, u pobedonosnu snagu hnjegovog zdravog morala, s kakvom je, na primer, pisao Barbis usred Prvog svetskog rata svoj mnogo manje senzacionalan, no ljudski i umetnički neuporedivo veći »Oganj« Koji očišćava. »Semzacionalnost« Malaparteove knjige »Kaputt«, prevedene već na dvanaest jezika, sa sociološke i psihološke strane izrazito je bulevayska: ratni dopisnik ne izveštava ovde samo o događajima koji su sami po sebi premašali fantaziju romanopisaca, nego verovatno i mnogo šta na svoj način stilizuje đa bi postigao veći efekat. Delovati — ali ne na etičku svest ljudi i ne na njihovu sposobnost logičnog razmišljanja, nmego delovati na njihova čula, uzburkati njihovu fantaziju, to je literarni domet »Kapuft-a«. No nesumnjivo je da knjiga ima i bleštavo napisanih stranica. }
»Koža« je izvesno produžavanje napisa »Kaputt« i to sa svim njegovim dobrim i lošim stranama. Još više nego kod »Kaputt-a«, nameće nam se uz ova knjigu pomisao koliko je na Malapartea uticao Aksel Munte, pisac svojevremeno isto tako »senzacionalne«, ali mnogo dublje, lepše i čistije ' knjige »San Michele«, Malaparte je živeo —' kao i ovaj švedski lekar ma otoku: Kapriju. Verovatno, sa"mo jova spoljna veza mije ono što je najjače pobudilo Malaparteov reporTersko-pripovedački talenat i uputilo ga da kod Muntea uči ono svojevrsno
| sjedinjavanje vanrednih doživljaja i
· stilizacije mašte. Verovatno je među
” mjima bilo i nekog duševnog srod-
_ stva; samo se ono kod Malapartea raz-
- vilo u Sšrođan wpublicističko-literarni stil kome materija i čulnost daju
prljavu boju. »Koža« kao ni »Kaputt« nije celovito delo. U njoj je sjedinjeng dvanaest, đužih i kraćih napisa koje pisac na naslovnoj strani naziva »Povest i priča« (Storia e racconto). Prvi događaji odvijaju se u Napulju, i na kraju knjiga se zaključuje napuljskim motivom — noćnim izletom na vrh Vezuva. U taj napuljski okvir Malaparte je uključio. seriju slika i doživljaja iz pohoda Pete američke armije po Italiji, uplićući tu i svoje u-
| spomene iz rata u Rusiji.
___-Napuljske slike ističu se najsnažni-
Je, Malaparte opisuje lepi, a socijalno
žal mski jako zaostao grad pod
Po: m s prirodnošću kome se više
puta ođupire l'espri de finesse osetljivlijega čitaoca. Fašistički režim osta-
/
Božidar Borko
vio je grad u potpunom etičkom rasulu, Ljudi su iznemogli od gladi isvi su još prestrašeni od nemačkog terora i od večite opasnosti vazđušnih napada. Čitalac Aksela Muntea seća se kako ovaj Malaparteov uzor opisuje kolezu u Napulju. I pisac knjige »Koža« pokušava — ma da sa nekim prikrivenim dopadanjem koje godi njegovom smislu za snažne čulne senzacije — da opiše naročitu kugu (La peste) koja se raširila u napaćenom i pobeđenom gradu: kugu sa znacima potpunog etičkog rasula, U Napulju se sve prođaje, sve prostituiše. Legenđarne Sodoma i Gomora žive pred nama, gamo sa svim onim izraslinama kapitalističke pohlepe za novcem koju primitivni svet nije poznavao. Pobeđeni grad leži pred pobediocem kao razgolićena prostitutka. Kao ironičan paradoks deluje prizor koji Malapar= te opisuje u drugom poglavlju (La vergine di Napoli): uz ulaznicu od jednog dolara Napolitanci pokazuju savezničkim vojnicima autentičnu devicu, i svako može pipanjem da se uveri u njenu »nevinost«. U napisu »Le parruche« Kurcio Malaparte dolazi do ove, za pisca pobeđenog naroda karakteristične ironične »sentence«: »La vera bandiera italiana non ć il tricolore, ma il sesso, il seso maschile. II patriotismo del popolo italiano 6 tutto li, nel pube. L/onore, la morale, la religione cattolica, il culto della famiglia, tutto ć li, nel sesso: che in Italia ć& belissimo, degno delle nostre antiche e gloriose tradizioni di civilta«. (str. 75). U pojedinim epizodama pisac pokušava, sad sa portre= tima prijatnih ličnosti (kao što je na primer pukovnik Džek, prijatelj antičke i francuske literature i kartezijanski filozof), 8ad sa onim cinizmom koji je karakterističan uopšte za »bastardnu« ulogu Malapartea u američkoj vojsci, da prikaže američke oficire i vojnike s kojima je u stalnom kontaktu. Posebno poglavlje dodelio Je omladini koja se doskitala sa svih strana u oslobođeni Napulj, koketira 8 najmodernijim idejama i upražnjava »culto uraniano« (homoseksualnost). Mesec dana posle oslobođenja Napulj je postao »La capitale dell' omosesualita europea« (glavni grad evropskih homoseksualaca), čije inver= tirane magone „saveznički krugovi spretnc jskorišćavaju u vojne svrhe (»II figlio di Adamo«). Od ostalih napisa najzanimljiviji i literarno najvredniji je opis pohoda Pete američke armije na Rim (»La bandiera«). Malaparteova knjiga »Koža« otkriva nam, kao rentgenska slika Jekaru, strašna moralna razjedanja u ustrojstvu naroda kojim je vladao fašizam sa svojim kultom voćstva i telesne snage. Samo kod naroda koji je izgubio rat u momentu kad mu se činilo da mu je pobeda na dohvatu ruke, mogla je nastati tako karakteristična knjiga kao što je »Koža«. No možemo li se pouzdati u svedočanstva Kurcija Malapartea? Na str, 346 govore o njegovoj pređašnjoj knjizi »Kaputte neki saveznički oficiri:
»Voleo bih da znam«, rekao je Pjer Liotej i okrenuo se prema meni s ljubaznom ironijom, »šta je tačno od ono= ga Što pričate u knjizi »Kaputt«?
»Nije važno«, kazao je Džek, »đa li je ono što priča Malaparte istinito ili nejstinito. Pitanje treba postaviti ovako: je li to što Malaparte pravi umetnoest ili nije?«
»Ne bih hteo đa budem neuljuđan 8 Malaparteom«, rekao je general Gijom, »no sve mislim da se u »Kaputt-u« on muga svojim čitaocima«.
Što se tiče napuljskih događaja, prošle godine je izišla u posebnoj knji-
· žici pod naslovom »Napulj i Malapar-
le« kritika Edmonđa Čona (Ciona). Kritičar je pre svega odbacio »Kožu« s estetskog gledišta, a zatim ukazao
taža. Prema njegavoj oceni »nesrećni gospođin Malaparte pokušava da pod-
_ lo špekulira sa nesrećama napuljskog
naroda«,
" Sud koji je izrekao francuski general o knjizi »Kaputt«! a koji pisac cinički beleži, svojom. jednostavnom neposrednošću, snažno pogađa i suštinu knjige »Koža«. Malaparteove, sen= zualnom fantazijom protkane reportaže s ruskih frontova i s pohoda američke vojske po Italiji, po svom etičkom značenju pretfstavljaju literarni izraz ciničkog makijavelizma, zato su s te strane karakteristične ne samo za autora, nego i za okolinu u kojoj živi, za italijansko građanstvo i aristokraciju čije krugove Malaparte opisuje s nekim snobovskim uživanjem. Građanski dekađentni cinizam našao je u Malaparteu svoju najkultivisaniju italijansku varijantu. Ovo sociološko i psihološko osvetljenje dveju »senzacionalnih«• Malaparteovih knjiga uveriće nas i onda ako se osvrnemo, na– ročito na »Kožu«, s filozofske strane.
O kakvoj se i radi u ovoj knjizi? »Koža« — je za Malapartea i za neke ličnosti njegove knjige jedina zastava koja leprša u svim bitkama, nad svom krvi i nađ hehkatombama mrtvaca, bilo đa se radi o pobediocima ili o pobeđenima. Svi se borč, svi žive samo za svoju kožu. Sav smisao života sastoji se u toj borbi za kožu. »Nonc'ć che 4a pelle che conta« (str. 158). Malaparte dolazi u pobeđenu Italiju s vojskom pobednika, njihovim očima uživa u slici razgolićene domovine koju je fašizam bacio u strašnu nesreću. Ali po njegovom mišljenju svejedno je đa li si rat đobio ili ižgubio, jer pred ljudskom kožom bobedioci su svi koji su ostali žiyi, a pobeđeni svi koju su mrtvi. Drukčije je »sramota pobediti u ratu«. To je zapravo usklik kojim Malaparte završava svoju Knjigu;
Nije teško otkriti u »Koži« upravo opipljiv primer refleksa egzistencionalističke filozofije, bez obzira da li je Malaparte njen pristalica ili ne. Čovek je na svetu, u životu, sam, zatvoren u svoju kožu, i taj svoj opstanak, ta kožu, najyeću realnu vrednost koju može da spozna, mora da brani pred uništenjem. Iz te spoznaje potiče ili osećanje beskrajne usamljenosti čoveka i njegovog beznadnog položaja u vasioni, ili pak cinički odnos prema svim vrednostima koje je čovečanstvo ostvarilo na svom istoriskom putu. U tom odnosu prema životu, prema stvarnosti, nema ni visokog
stvaralačkog dometa umetnosti, ni lu-'
cidnog saznavanja kretanja ljudske misli, ni velikog napora nauke da savlađa »snagu činjenica« i oslobodi čoveka — ne zato da bi »iskočio iz svoje kože« nego da bi svom biću i životu dao viši etički smisao. Mračni Ereb okružava »kožu«, simbol ljudskog opstanka. I od hekatomba mrtvaca, od užasnog potopa ljudskog blata zaista nije moguće ništa drugo, videti nego taj večni problem »kože«. Ne preostaje ti drugo nego da — ako možeš upijaš u sebe ono što život može da pruži tvojim čulima i da pomoću toga stvaraš svoju viziju sveta. U takvom dekadentnom sumraku, prepunom sa-
blasti ” pohlepnog traženja libiđioznih
uživanja koja treba đa pomute duh, · · ne može se videti smisao ljudskih bor-
bi za bolji život; u vlasti »kože« vlada samo, kao u Danteovim slikama kršćanskog pakla, sila mračne neumoljivosti, bez svega onog što je ikad davalo oslobođenom ljudskom, duhu polet i stvaralačku moć. Tnvertirana sen= zualna fantazija Kurcija Malapartea dala je svetu neđavne stvarnosti takvu egzistencijalističku sliku beznadnih poraza, sliku borbi u kojima nije moguća ~edra pobeda ideja i ljudskih etičkih vrlina koje oslobađaju milione ljudi. ;
KNJIŽEVNE'NOVINE ===
JEDNA BESMISLICA
.--—_ ____-—"
E - :>–—11:11zigz c==<<——
e
(0) AMERIČKOJ KNJIZEVNOSTI
O% velikih nacionalnih književnosti čiji su putevi.i traženja plodonosno uticali na formiranje svetske literature našeg vremena, tako izuzetno bogatog svakovrsnim ostvarenjima, našem prosečnom WRKulturnom čitaocu najmanje je poznata američka knji. ževnost. Naša izdavačka pređuzeća, koja se na vrlo konzervativan način neprekidno vrte oko istih nacija, istih epoha, istih stvaralaca i istih dela, nisu činila gotovo ništa da nas upoznaju sa savremenom američkom literaturom —· jednom od najbogatijih i najoriginalnijih, Jedva alto smo Dpoznavali, iz ranijih vremena, Sinklera Luisa, Eptona Sinklera, Teodora Draijzera, po izvesnim značajnim delima, i Ernesta Hemigvaja, Džona Dos Paso• 6a, Erskina Kaldvela i Džona Štajn• bek: tek po nekoj knjizi, ne uvek srećno odabramoj. Po oslobođenju, ka_ da se izdavačkom. poslu pristupilo, uu načelu, sa više sistema i odgovornosti, iz američke književnosti dobili smo još manje: ponešto od Simklera Luisa, Eptona Sinklera, Teodora Drajzera, Lilijan Helmam i Hauarda Fasta. Dakle: toliko malo da na osnovu prevedene literature maš čitalac ne može dobiti ni bledu sliku umetničkih nastojanja savremene američke književnosti. „Još uvek memamo ni jednog Vilijama Foknera, Tomasa ulfa, Vilijama „Sarojana! A šta imamo? upravo zbog toga, svaki napis o savremenoj američkoj književnosti, čak i kad nije obuhvatan, čak i kad je samo informativan, nužno izaziva veliko interesovanje naše kulturne javnosti. Verovatno imajući u .viđu tu prazninu u našoj kulturnoj obaveštenosti redakcija NIN-a je htela da pruži svojim čitaocima izve&na književna obaveštenja i razmatranja o savremenoj američkoj književnosti. „Člamak Savremena američka knji. ževmnmost, objavlien u kultumoj.rubrici toga lista od 15 aprila, potpisan. samo jnicijalima (E. Ž.), verovafno proizvoljnim, imao je da izvrši· korisnu i delikatnu ulogu informativnog vodiča Wkroz jedmu gotovo nepomatu kulturnu oblast. Nažalost članak ob javljen u NIN-u pisan je # talkevim nepoznavanjem stvari i 6 takvim mera. zumevanjem književnosti da on može neulkog čitaoca samo dezinformisati i navesti na krivi put. I pri sasvim letimičnom pregledu ovog člamka, odmah postaje potpuno jasno da om nije izvorno pisan: to je vrlo nevešto i konfuzno pravljena kompilacija mekog većeg, u suštini reakcionnrınog napisa ı kome se razna strujanja američke književnosti posmatraju u odnosu prema težnjama moderne evropske literature. Pisac ove kompilacije, koji očigledno ni pojma nema o američkoj književnosti, spojio je te reakcionarne tendencije sa famtastičnim nepoznavanjem elementarnih či. njenica, sa potpunpm zbrkom imena, dela i težnji američke literature, Pozicije sa kojih on polazi pretstavljaju staru, davno već odbačenu bajku o američkom čoveku kao čudnovatom proizvođu tehnizirane civilizacije, koji umesto prirodne hrane traži surogate u pilulama. Ako u Americi odista cveta jedna meverovatna vrsta pseudoliterature, koju vešti izdavači dobro „organizuju i propagiraju, ne
· sme se &metnuti s uma, isto tako, da
{ pisci kao što &u Teod6r Drajzer, Sinkler Luis, Džon Dos Pasos, Ernest Hemigvej, Vilijam PFokner, toliki drugi, doživljuju takođe „neverovatnu prođu! Uostalom, zar se isto ne bi moglo reći, u Francuskoj, za kriminalnu liferaturu, u Engleskoj za propagadnohrišćansku? Istinsku literaturu današnje Amerike pisac posmatra, pre svega, i društveno i umetnički, izolovano od socijalnih uslova i razvitka američke literature. On kao da ne zna da američka književnost, ma koliko bila »mlađa«, ima priličmo bogatu tra-
diciju za sobom. Pisci kao što su Herman Melvil, Nataniel Havtorn, Fenimor Kuper, Edgar Alan Po, Vašington Irving, Emerson, Mark Tven, Volt Vitmen, Šervud Andersen i drugi, Odavno su već imena koja su ušla u svetsku istoriju književnosti. Hteti prikazati da se američka injiževnost »počela da uzdiže posle Prvog svetskog rata sa Luisovim »Bebitorna — to ustvari znači potcenjivati sve ono što se u američkoj književnosti pojavilo pre.toga, sve ono što su američki pisci Luisove generacije stvorili zajedno s njim. No koliko wu piscu
_ OVOg »članka« poznate smernice ra. vitka američke književnosti o kojoj
tako suvereno daje mišljenje, (i pored toga što ne zna da se pisac Bebita ne zove Luis Sinkler, nego Sinkler Luis), najbolje se može videti po tome što on hoće celu jednu literaturu da objasni opredeljenjem prema marksizmu i psihoanalizi: »Velika većina savremenih ameničkih pisaca uglavnom 6&e deli na đve osnovne struje kojima respektivno dominiraju ličnosti Karla Marksa i Zigmunda Firoiđa«. Na isti apodikktički i suvereni način, on će,na osnovu svoga zreakcionarmmog izvora icoji nigde ne mavodi, »konstatovati« da se u savrenftenoj američkoj knji. ževnosti oseća »uticaj dvojice »moralistas iz Evrope — Tomasa Mana i Andre Žida«, dakle upravo dvojice velikih evropskih duhova, čija dela nikako ne mogu da nađu pribežišta u američkoj kulturnoj klimi,
Opaki porok uprošćavanja, koji se u oblasti umetnosti uvek poistovećuje sa melačnošću, nije jedina slabost o-. vog članka. U njemu je toliko proizvoljnih, krivih i izvitoperenih »činjenica« da one gotovo prevazilaze šve ono što je bar navedeno tačno. Šta da kažemo o piscu ikoji u američku kmnjiOsvajlača, Vremena prezira i Nađe, i Džemsa Džojsa, jeđnog od najpopularnijih i majboljih emgleakih mjiževnika, tvorca Dubilimskih priča, Deđalusa i Uli_ sa? Šta da kažemo o pronicljivosti kritičara koji Sinklera IAaisa, pisca Bebita i Glavne wlice, obeležava kao marksištu? Kako protuma– čiti da nemačkog pisca Framca Kafku proglašava češkim emigrantom i američlim Kkmnjiževnikom? Ko bi mogao doći na misao da literaturu podeli na »myušiki« i «ženski« tip i đa u ame.ričku žensku literaturu uvrsti engleske kmjiževnike D. H. Lorensa i Virđiniju Vulf? Kakvim magičnim putem je uspeo da engleskog pisca hrišćanske orijentacije Grahama Grina uvrsti u američke — mistike? I tako dalje i tome slično...
Koren ovakvog nesavesnog i neodgovornog pisanja 6vakako treba tražiti, ne samo ovom prilikom, u težnjama pojedinaca da na lak način dođu do mrelativno pristojnih honorara, predviđenih za ozbiljne, „književno koncipirane i pisane studije. Neodgo- vornim kompilacijama, koje vrve od najgrubljih grešaka materijalne i svake druge prirođe, trebalo bi, da je puste sreće, dati onu 'vrstu »honorara« koju takva rabota zaslužuje, Jer onaj koji se usuđuje da piše i štampa Svoj člamak o američkoj književnosti iako o mjoj pojma nema, taj ne pokazuje samo svoju zanzibar-psihologiju, nego istovremeno i svoje uverenje da je naša kultura — zanzibar-kultura.
E. F.
BROJ 17
———
_—. __ —- —--— —— —
Kralke vesli iz inosiransiva
PRVA IZLOŽBA CELOKUPN DELA MAJSTORA KARAVADA
U Milanu je 22 apr}la Otvori izložba slika velikog jtalijanskog majstora XVI veka Karavađa. Izložba se održava u restauriranoj zgradi »Palaco Reale«, koja je za vreme zata bila oštećena bombama. Ovo' je prvi put da še organizuje izložba celokupnih dosada poznatih dela Karavađa,. Na izložbi će biti zastuplj 0 platna ovoga majstora, za koja se znaš ili veruje da su njegova, zatim oko 160 platna slikara. koji su radili po ugledu na Karavađa (karavadjizam), meau kojima ima talljanskih, flamanskih, hoiandskih, nekoliko francuskih, španskih i nemačkih slikara. Između ostalih biće izložena nedavno otkriyena Karavađova slika »Krštenje sv. Pavla«, kao i »Zigosanje sv. Fransoa« OVe Karavađove slike sakupljene su najvećim delom iz kolekcija u Himu, Napulju i iz mnogih crkava na Siciliji. Izložba će biti otvorena do kraja juna ove godine.
BE TANSKRI FESTIVAL
Veliki festival u Engleskoj otvoriće se u maju a trajace do septembra 191. Londonski deo MHritanskog festivala igraće gnačajnu ulogu u opštenarodnom programu. Ulice i zgrađe Londona biće svečano dekorisane, »Lonđonska sezona umetnosti« u okviru festivala održaće se u toku maja i juna, Koncertne sale, pozorišta i galerije pretstavljaće mesta od velike privlačnosti za domaće i strane posetioce festivala.
SPOMNEN-PLOCA FRANCUSKOG KOMPO.ZITORA ALBERTA RUSELA
U znak sećanja na Alberta Rusela, fran= cuskog kompozitora, 28 aprila biće otkri« vena spomen-ploča na kući u Parizu u kojoj je on živeo. Rusel je bio profesor, na muzičkoj akademiji »Skola kantorum« u Parizu. 5 |
FESTIVALSKI PROGRAM EMGLESKOG POZORIŠTA »OLD VIM«
·Ćuveno englesko pozorište »Old ! Vike imaće u okviru Britanskog festivala na svom repertoaru velika dela svetske dramske literature. Pored ostalih »Old Vik« će davati ŠSekspirovog »Henrika V«, Sofoklovu »Rlektru« „Ben Džonsonov »Vartolomejski sajam«. Pored toga pozorište će prirediti jednu specijalnu pretstavu »Veselih žena. vindzorskih« u kojoj će igrati isključivo” najpoznatiji engleski dramski glumci P, Eškroft, Alek Ginis, Džon Gilvud, Uršula Pens i drugi. U londonskom »Ridžents par ku«, »Old Vik« će prirediti podđ otvorenim nebom weliku pretstavu Šekspirovog »Sna letnje noći«. ; }
BEKSP"R U OČIMA SAVREMENIKA
Uskoro će u eđiciji »Seker i Varburg« u Londonu biti objavljena velika studija o Šekspiru, od Maršete Čat. Autor ove studije dokazuje da mnogi nesporazumi oko tumačenja Šekspira proističu iz tendencije da se svaki aspekt iz Sekspirova stvaranja uzima posebno, umesto postavljanja jedne celine u odnosu ma vreme u kome je om stvarao. Maršet Čat bazirala je svoju studiju isključivo na pođacima nađenim kod Šekspirovih savremenika.
BALET SADLERS VELS NA BRITANSKOM FESTIVALU
Znameniti engleski „baletski „ansambl Sadlers Vels prikazivaće u okviru festivala svoje pretstave kako u operi »Kovent Garden« tako i u svom vlastitom pozorištu, Na programu će bila veći broj baletskih komada u kojima će učestvovati soliste Mojra Sirer, Margot Fonten, Robert Helpam, Pamela Mej i drugi. Balefti će biti u koreografiji Balančine, Ninet de Valoa i Aštona.
»>AMERIČKI PISAC I BVROPSKA TRADICIJA« „U izdanju Univerzifeta Minesota u Ame-= rici objavljena je pre kraćeg vremena
· zbirka eseja američkih pisaca pod naslo«vom »Američki pisac i evropska tradicija«
Knjigu su uredili Margaret Denj i Viljem Gilman. i
KONCERTI NA FESTIVALU U LONDONU ·
Specijalni festival koncerata raznih grana muzike biće izveden na londonskom delu Britanskog festivala. Na programu će biti zastupljena dela britanskih kompo= zitora, kao i dela pretfstavnika muzičkog stvaralaštva drugih narođa. Među čuvenim dirigentima uzeće učešća Arturo Toskani- – ni, Edrien Bolt, Melkolm Sardžent, Rafael OODSLUG Tomas Bičam, Džon Barbiroli i
rugi.
INTERNACIONALNI RONKURS U BRISLU
Od 3 do 25 maja ove godine OĐdržaće sa u glavnom gradu Belgije internacionalni muzički konkurs za solo pevanje, solističke instrumente, dirigovanje, kompoziciju itd. Žiri konkursa sačinjavaće poznati svetski muzičari Žak Tibo, Filip Njumen, Alfred Pošon, Mario Korti i drugi.
BIOGRAFIJE O SLAVNIM ZENAMA
U izđanju Alben Mišel, Pariz, izašlo je delo francuskog pisca Emila Erica »Portreti žena«. U ovoj su knjizi skupljeni biografski pođaci o slavnim žemama iz pro= šlosti, i obuhvataju žene pisce, političare, naučnike, istraživače, umetnice, glumice, kompozitore itd.
pMHHHHBHHHBHHHHHHHBHHHHBHHHBHHHHRRHHuWHBHHHHBHHHHHHHHHNHHBHHHRIHHMHNMHHuHHHMIDGAHHEFRIHHHHNHHEMHBHBHMHBHHHHHHHHBEHHHHHHHHHHBHGHHHHNHHHMHMHHHHHHHBHHHHHHHuHHHHNHHHWHHHHHHHHHHHHHHHHHHHRHRuHHHHHBBHHHHHHHEHHHHHHBHHHHHHRHHHHHHHHHH - č .
Josip Pavičtć
ı KIPI MLADO VINO
žem, znate i sami: pojedinac,
ako je valjan, vrijeđi više nego stotinu loših, Samo i ti dobri znaju počešće ispasti — da tako rečem — svaki na svoju formu; ponekad da pukneš od jada, a ponekad bogme i od smijeha.
Imam i ja takvu napast, nećaka, petnaestogodišnjaka, sina od sestrične. Svršit će za mesec đana četvrti razred gimnazije u Zagrebu. A ja živim' desetak kilometara od Zagreba, na brešćiću iznad Save i glavne ceste za Sloveniju. Kućica mi je na osami, usred vrta, zaklonjena krošnjama voćarstvo je moje zanimanje, Ljeti me nećak pohađa svake subote, tu i prenoći, a sutradan vraća se u grad. Joka mu je ime... Valjano momče, ama nekako sav neotesan, svojeglav, divlji, Češlja mu ne treba, taj se začešlja prstima — i gotovo. Neka, to
{} ha mlađež — a šta da ka-
mu ne zamjeram; bolje i tako, nego” 'kao neki njegovi vršnjaci, što po čitav
sat šiljboče pred ogledalom, namještajući kokot-frizuru. Ma eto, ni jesti ne zna ljudski! Ako sjedne s nama drugima za ručak, progutat će jelo kao pas muhu i već bježi za Bvojim poslovima. No to se rijetko događa, uvijek on prispije k stolu prekasno,
kad smo mi vćć davno odručali — pa”
najčešće jeđe sam. Sad je tek s njim nevolja: odmah rastvori i kakvu knjigu pređ samim fanjirom pa ujedno jedi i čitaj! Tako mu je — veli najsađe.. :
No, to vam freba vidjeti! Zabuljio se on u slova, a viljuškom nabada pokraj fanjira, u stol... Drugi put je pogodio u fanjir, nabođe pun naviljak rezanaca, ali ih ne meće u U-
sta; čita, guta očima slova, dok se rezanci smrzavaju pred samim nosom. Kad se tako začita uz jelo, možeš mu podmetnuti stari izrezani Opanak — smazat će i njega kao da je teleće pečenje. n
·'Meni i mojoj drugarici to je na smijeh, ali jadna moja stara mati živa se pojede, Ljeti vazda ručamo kod stola pod orahom, desetak koračoaja ispred kućnog praga. Nedjelja — Joke po običaju nema na ručak, mota se negdje po šikari oko Save, badava ga dozivaš. Odručamo sami, tko zna, kad će on prispjeti. Teda-negda na jedvite jade eto i njega... Dok mu baka iznosi jelo pod orah, već on dovukao knjigu — i sad počinje moja zabava.
— Moka, seđam te nevolja spopalo, hoćeš ]i već jednom gurnuti taj naviljak u usta! — kriči starica odnekud iz prikrajka. Ne može ona otrpjeti, da od rena do trena ne zaškilji prema stolu, makar i znala da će se samo razjaditi.
— Mum! Mum! — trza se Joka i proguta naviljak, izmrmljavši nešto nerazumljivo. No čas kasnije javlja se baka s drugog kraja:
— Ma pogledaj, smetenjače, što si nabo na viljušku... Nije to salata, nego orahov list! Uzet ću tu knjigu ispred tebe i ošinuti te njom po tikvi, ? i
Ja se smijem u šaku... Moj Joka baš mnogo i ne mari za staričino zanovjetanje, čuje i ne čuje; gdjekad se i podsmjehne sam sebi no odmah zatim već nabada viljuškom kojekud po stolu.
Razrastao se klipan u ove zadnje četiri godine da je strahota, Odmah
po svršetku rata pošao u gimnaziju švrćo, pedalj od zemlje, nema ga šta vidjet. Već onda počela muka s njim: sudiš li ga po onoj kapi na vrh glave i marami olćo vrata — pionir; sudđiš li ga bo nogama, najobičnije jare. Nikad mu fe noge ne miruju, vazda bi htjele uđarati loptu ili nešto slično. Kad nema ništa drugo, dobra mu Je i kutija od konzerve, da zamefne sam sa sobom igru. I onda eto krike, vike i zveke od zore do mraka — fe »pas!« fe »aut« te »go..O..Olle — a mi stariji neka izgubimo uši i pamet, njemu\ je to svejedno.
Na sreću, brzo mu se ispušila ta ludost iz glave i iz nogu... U drugom razredu već ga ne možeš prepoznati — pravi janjac; povazdan. čuči u prikrajku s povećalom u ruci i prevrće svoj »album«... Smirila ga »fi-
latelijać, marke mu sputale noge i ,
oblijepile mozak do kraja. Zato bi u noći provalila njegova prava ćud... Tek što navečer zaspi, odmah počinje buncati, vrtjeti se, meškšljiti — a odmah zatim stađe ga vika iza sna uz mlataranje ruku: Štaa, ja da mije-
· njam svoj Suđan za tvoju pišljivu No-
vu Kdledoniju! Nisam lud... Ako mi za nju dođaš Madagaskar i Portoriko, onđa nosi Sudan... A za samu Kaledoniju evo ti Panama! KO Nas troje natisnemo se oko njegova kreveta pa slušaj to buncanje, kako se on tamo u snu razbacuje s kolonijama i državama, kao da su to stari čavli, Moja drugarica '— kako ju je bog već dao podsmješljivu izbuljila oči kao varen zec i samo grca od smijeha, uzvikujući: »Joj, joj...« No mati mi je ženn starinska, bogobojazna, njoj je to na prepast;
obazire se na nas, strah joj viri iz OČIJU...
— Ne .smijte se, djeco — veli grehota je... To je đavolja sila, ncčistivi je ušao u dijete. Najbolje će biti, da ga poškropim svetom vodicom; imam je u ormaru punu pivsku bocu... |
— Kanite se, majko! — zacene se moja drugarica, već sasvim obnemogla. — Ne pomaže fu ni čitavo bure hladne kišnice, a kamoli pivska boca svete vode.
— Ma znam ja, da vas dvoje ne vjerujete ni u kakvu svetinju, — otržito će baka pogledavši nas s visoka, i prezirno i samilosno ali ovo nije obična sveta vodica, nego zavjetna, iz same Marijje Bistrice, Donijela mi je kuma Jana, kad je bila na proštenjU,Xss ~
— May;jko, pa ti si zaboravila, da sam
i ja u njegovim godinama bolovao od
sličnih groznica, — podsjetim staricu.
— Istina, istina nisu me držale ta-
kvom snagom... To ti je kao dječje
ospice: moraš ih preboljeti, ne koriste ni apoteka ni Marija Bistrica.
Dok mi tako vijećamo, Joka na= ~
stavlja s dermjavom iza sna: »Ovaj tvoj Kongo možeš. baciti u smeće, stari falsifikat... A, ne dam ja svoj album više nikom u ruke, već mi ftako ukrali iz njega Mritreju i Labuya uk: alt.
Treće godine — hvala bogu — proŠle ga {iričarije, uhvatio se pametnijih stvari; ma kakav već jest, opet na svoj način. Ne zna ti on ni u čemu mjere'pa da uživa· mirno, lijepo, nego se u sve odmah zagnjuri preko glave, Ovoga puta poklopila ga tehnika, motoristika, što li... I sad — bio budan ili spavao — svejednako bunca i sanja o ftransmisijama, fturbinama, kugličnim ležajima ... pa o nekakvim »agregatima«... Gdje li su ti »agregati« bili do danas, ne znam, nikada nisam čuo za njih. Da istinu rečem,
naobrazba mi je »klasična« svršio sam
.
gimnaziju još za stare Austro-Ugars ske, pa se slabo snalazim u svoj toj: motoristici. Zbog svoje klasične nao-. brazbe dosta stradavam: polevari li mi se džepni upaljač za cigarete, mo: ram s njim u Zagreb, da mi ga po= prave. Još mi je teže s elektrikom, u toj znanosti nisam dospio „mnogo: dalje od onih žabljih krakova, što sa. miču i trzaju, kad pustiš u njih struč ju. Koliko mi samo zadađe muke ona nevoljna »jakoste siruje i njezina, »napetost«! Neka struja — vele može biti jaka... i sad se snađi, aka možeš! Aja, preteško je·to za moju glavu... Po svojoj pameti i klasič«, noj naobrazbi sudim ovako: čim je. struja jača, tim je i napetija — drži, se što dalje od vraga, ako ti je miša, glava? X
»Ma nije tako robijaju mi ušM, »Poneki čovjek dođe pravi Kraljević. Marko, u njemu leži silna snaga... a opet je miran kao janje, ne će učis niti na žao ni mravu; drugi je pak sitan, ali napržica; darneš li ga pra stom, odmah je planuo i skače ii u' OČI „s | \
Badava, ne razumijem pa da me ubiješ! Čovjek je čovjek a ne struja to je sasvim nešto drugo... No nom Joki sve je to od prvine jasno kao na dlanu, on kao da se rodio u elek, tričnoj centrali. Kad sam se proljetos navratio njegovoj materi, vidjeti: slubao dječak sam sebi radio. od kojekakve starudije! Pogledaš taji radio — smiiešno, nekakva nagrđa' bez vanjskc _-rovca, a svira i go=, vori! Ali nyy=ı2 me zadivio prošle nedjelje... Krenusmo nas dvojica do. podne na Savu, da se okupamo; kadi izišli na vrina vrata, a sred glavne: ceste podno vrta stoji kamiončinba, Stražnji joj je dio čitava mala Kuća! ofer 1 Još neki mehaničar u plavoj odori rastvorili motor i prekapaju po' OON. Bit će, desio im se kakav
— Poznam ga! Ministarstvo zdravlja! — uskipe Joka. Agregat 8
— •