Književne novine

\ el

SMRT FAŠIZMU =: SLOBODA.

GODINA IV. O BROJ 20%

"Laza K. Lazarević

ubileji, komemoracije i slične

proslave posvećene književnicima ili drugim istaknutim javnim radnicima obavezuju onoga koji piše ili govori takvim povodom na izvesnu uzdržljivost i nepotpunu objektivnost više nego što bi to bio slučaj u nekoj drugoj prilici. Onome koji uzima reč takvim povođom nameće se dužnost da u prvom ređu istakne pozitivne strane i osve{li vrednost ličnosti o kojoj govori, a da preko eventualnih nedostataka i mana pređe ili ih samo ovlašno dodirne. Međutim, oni koji povodom stogodišnjice rođenja Laze K. Lazarevića pišu o ovom značajnom našem knji-

ževniku nalaze se u mnogo povoljni-'

joj situaciji. Neđostatke, mane, negativne strane pripovedačkog, rada Lazarevićevog odavno je već dovoljno istakla, Rkatkada i s preterivanjem,

„naša „Lzaijičevna ~ kritika „u prošlosti

(Nedić, Skerlić, Dj. Jovanović) da je to nepotrebno ponavljati.

U gledištima na osnovni stav Lazarevića kao pisca prema životu nije potrebno, po našem mišljenju, činiti bitnije ispravke. Konzervativnost, idilizacija patrijarhalnog života, naročito patrijarhalne porodice, i upadljivo moralističke tendencije skoro svih njegovih pripovedaka su neosporne činjenice. Ali sve to mi danas možemo primiti mnogo mirnije i ebjektivnije nego u Skerlićevo vreme, Danas mi možemo žaliti što je takav Lazarevićev stav prema problemima njegovog vremena okrnjio i umanjio vrednost njegovog realizma, ali isto tako moramo konstatovati da je Lazarevićeva pripovefka, s te strane gledana, izgubila svoju aktuelnost, te je samim tim prestala i potreba da se na takav stav ovog našeg značajnog pripovedača reagira drukčije nego običnom konstatacijom.

Lazarević je u svim pripovetkama gde se radilo o sukobu pojedinca i kolektiva, a takva je većina njegovih pripovedaka, na „strani kolektiva. Spas pojedinca Lazarević je video u vraćanju tog pojedinca na put vrline, tj. u okvir kolektiva i njegovih krutih zakona i morala. To je radio i drugi naš značajni pripovedač, Stjepan Mitrov Ljubiša. Pa ipak Ljubiši se nisu činili, niti se čine prigovori koji se zbog toga čine Lazareviću. Nije, dakle, u pitanju stav prema izvesnom društvenom problemu, nego je u pitanju sadržaj koji su ovi pisci dali rešenju svoga problema. Lazarevićev kolektiv, to Je patrijarhalna srbijanska porodica, čija ekonomska i moralna struktura počinje da puca pod prvim jačim udarima kapitalizma krajem sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Ali, iako kapitalizam, istoriski gledano, znači napredak, sve ono što je on donosio sobom nije bilo ni dobro ni lepo. Lazarević, sentimentalna i konzervativna priroda, osetio je to, osetio ic i nazreo te negativne pojave novog vremena i reagirao na njih onako kako je to njegovo sentimentalno i Datrijarhalno rodoljublje dozvoljavalo. Ma da nekađa, u „mlađosti, i sam »bundžija« i prevodilac Černiševskoga, Lazarević nije shvatio neminovnost društvenog razvoja. nego je samo osetio strah pređ onim što je, po njegovom shvafanju, pretstavljalo opasnost po njegov narod i po one temelje na kojima je počivala moralna i materijalna snaga njegove društvenevsredine, Ma koliko ta zabluda bila sama po sebi teška i štetna po TLazarevićevo stvaralaštvo, ona ipak nije lišila ovog pripoveđača onih osnovnih kvaliteta humanizma. Zato je on i onim svojim rešenjima koja mi ne možemo ni delimično r~ihvatiti obezbeđivao izvesnu toplinu i psihološku razumljivost, i emotivno i umetnički nametao sugestivnost i onim postupcima i prelomima u životu svojih ličmosti koje mi ne prihvatamo i ne opravđavamo, Stoga danas, šezdeset i više godina posle njegove smrti, na izve-

GODIŠNJICE ROĐENJA š0 Podovi OM

| Prancuska 1 tel 286 OB oi e w

, yt) e a . stan broj problema koje je Lazarević u svom delu postavio i na rešenja koja im je on dao možemo gleda-

'ti s manje osude i više razumevanja.

Tako na primer, koliko mi znamo, lični slučaj Skerlićev umnogome slabi životnu uverljivost njegovih načelnih i idejnih zamerki Lazareviće-

u |] |

vom rešenju problema postavljenog

u pripoveci, upravo u malom ruman= nu »ŠSvabica« Pa i ovitanje verterizma nije problem koji se može samo s jedne strane sagledati i tako prosto odbaciti ili prihvatiti.

Ovako kratka, prigodna reč, razume se, ne može dublje ulaziti u takva i slična pitanja. Ono što je potrebno,

. čini mi se, naglasiti ovde, to nije način na koji je Lazarević rešavao probleme koje mu je savremena sfvarnost postavljala, nego Lazarevićeva sposobnost da u svojim malobrojnim pripovetkama postavi nekoliko ozb:iljnih društvenih pitanja i da, nezavisno od rešenja tih pitanja, o njima govori na jedan umetnički zreo i književno utančan način. On je, više no i jedan drugi naš pripovedač pre njoega, uspeo da srpsku pripovetku, tematski i literarno, zbilja približi ev-

· ropskoj visini, da je oslobodi one a-

negdotičnosti i izvesnog primitivizma, koji su bili nerazdvojni slementi i najboljih proznih ostvarenja pre njega. To je možda i najveća njegova istoriska zasluga.

Ali kao i druge kulturne tekovine koje vremenom postaju opšta svojina, tako i uloga Lazarevićeva u razvoju naše pripovetke već pripada pro= šlosti i ima samo istorisku vrednost. Naša pripovetka se razvijala i išla dalje. Mi imamo pripovedača koji se ne samo ne spotiču pod težinom pro> blema i zadataka koje im je društvena stvarnost postavila, nego i pisaca koji su i dublji i potpuniji realisti, sa širim obuhvatanjem i svestranijim odražavanjem životnih činjenica i situacija, sa ne samo pravilnije postavljenim nego i oštrije uočenim Živof=nim i društvenim problemima.

Pa i pored svega. foga teško bi se

mogao naći u celoj srpskoj pripoveci

pisac koji bi bio izrazitija umetnička individualnost nego što je bio L. MK. Lazarević. Mi imamo i većih i značajnijih pripovedača od njega. Imamo i jakih falenata i oštro izdvojenih umetničkih ličnosti, ali nijedan od tih pripovedača nije uspeo da svojim delom do danas zasenči i otupi oštrinu umetmičkog lika Laze K. Lazarevića.

Izrazitost njegove umetničke fizionomije čini, pored ostalog, u prvom redu onaj umetnički detalj, psihološka i iz stvarnosti uzeta pojedinost i konkretnost i preciznost njegovog izraza, njegove umetničke reči, Iako snaga njegovog umetiničkog instinkta njje bila tolika da mu, i protiv ličn'h nazora, omogući šire i dublje „realistično zahvatanje i sagledanje život-

+ nih pojava i njihovih protivurečja, on

je u svakoj prilici imao živ i osetljiv umetnički nerv, prijemčivo oko i siguran književni kriterijum, što „mu je omogućilo da njegovo delo buđe puno Života, životne neposrednosti i upečaktljivosti.

Teško bismo u njegovom delu mogli naići na šuplju reč, na frazu, na rečenicu koja šobonji svojom prazninom. Kompaktnost njegovog teksta, jedrina i dramatičnost njegovog dijaloga, čvrstina njegove kompozicije (s malim i beznačajnim izuzecima), dinamičnost njegovog pripovedanja, sve fe značajne i od prvoklasne važnosti po jednog umetnika osobine koje nalazimo u Lazarevićevom delu počivaju na tom žmnrealistički živom, konkretizovanom pripovedačkom detalju. Slike, prizori, koje Lazarević daje toliko su umetnički inđividualisani da često deluju kao očiglednost, kao neposredno doživljena stvarnost.

On je time bio jedan od onih naših pisaca koji su doprineli usavršavanju srpskog književnog jezika. On je nanšem pripoveđačkom stilu dao onu jedrinu, umetničku preciznost, konkretnost, punoću i zrelost koju naša proza nije imala pre Lazarevića.

Koliko je — da naglasimo još samo to — taj neposredni dodir sa životom oplođavao ne samo umetnički detalj i kroz njega pojedine prizore u Lazarevićevoj pripoveci, nego i čitave celine, pokazuje priča »Sve će to narod pozlatiti«. Ova pripovetka se po SVOjoj koncepciji izdvaja od ostalih ILazarevićevih pripovedaka. U njoj nema one umetnički usiljene i realistički neubedljive tendencije, kojom je moralista Lazarević lomio tok svo pripovedanja i, ma da umetnički vrlo vešto, nasilno preobraćao »grešnilce« na put vrline. Ova priča potvrđuje ne samo da su čisto realistički kvaliteti ono što je najtrajnije i najbolje u T,azareviću kao pripoveđaču, nego i to đa je njegova ljubav prema narodu bila istinska, đa se ona u umetničkom fiksiranju izvesnih pojava iz života toga narođa mogla suprotstaviti i društvu kome je Lazarević pripađao i.njegovim ličnim nazorima, da se to njegovo rodoljublje, u vreme kad se pojavila ova pripovetka, m9plo usbraviti do istinskog buntovništva i optužbe jednoga stanja stvari i jedne društvene sređine. ,

Novo si A JOVA PAN: ı

e cot

Yedk|/

NJIŽEVNOST !

| BEOGRAD, UTORAK 15 MAJ 1951

KULTURU

| LIST IZLAZI JEDANPUT NEDBI,!NO

PR'MERAK 8 dinara

oba |

(Bilješka uz prozoti)

Tita M a af. ILA d ,. ON rubu blijedo zelenkaste šume, rascvala se vitka mlađa trešnja. U

raskošnoj bjelini, u. čipkastom vezu, liči na začaranu djevojku koja u

bogatom svadbenom ruhu predvodi svatove — zelenu bukovu šumu.

U struku liepotice, tamo gdje se rašljaju prve grane, savila je zeba ljup-= „ ko, malo gnjezdašce, snijela nekoliko jaja i sad sjedi strpljiva, tiha zami| šljena. Odleti ponekad da uhvati mušicu ili crva i začas se vrati. Kljunom poravna jaja (kao da ih broji!), gnijezdi se dugo, zatim dugo i lukavo okreće

· glavicu i napokon se smiri.

ok _ Zacvrkulao kos „i „sletio na trešnju. Tog istog časa sjuri se odnekale mužjak zebe (i gdje je samo bio da ga dosad nisam primjetio!), i strelovito navali na dobroćudnog pjevača. Kos uzmakne { sjedne na obližnju jelu.

Sad mi bude jasno zašto baš na ovoj trešnji već dugo nisam zapažao

svakodnevne goste: plavu i zelenu sjenicu, rusogrlog crvendaća, Veselog škvorca, dobroćudnu gugutku i najstarijeg stanovnika našeg kraja — sivorepog vrapca. Uzalud sam ispitivao gdje su ti gosti, zašto ne slijeću na trešnju, zašto ne svatuju na raskošnom piru. Hrabra mala ptica nije im dozvolila da budu suviše blizu tek savijenom gnijezdu.

Naravno, simpatična, ali ipak sitna, mala i beznačajna zgoda. Pa ipak, baš njoj moram zahvaliti što je zauvijek spasila iz moje podsvijesti, davno

viđenu i z:boravljenu sliku.

•

April hiljadu devetstotina četrdeset i prve. Slom stare jugoslovem-

ske vojske...

Deset godina! Da, deset godina ali u izvanrednoj svježini ostala je ta slika sačuvana u meni. U maloj perifemoj uličici stajao sam na pločniku i gledao naše vojnike kako glavinjaju cestom, bijedni, razoružani, blatni. U neprekidnom nizu prolazila je njemačka motlorizacija, žureći u dubinu naše zemlje. Desno, preko puta, stajala je na kućnom pragu nešto starija bremenita žena i tužnim, izgubljenim pogledom posmatrala tragičnu sliku. Bila je u kasnom mjesecu trudnoće. Spustila je nemoćno ruke i jedva primjetljivo otvorila izblijedjele usne. U njezinim očima zrcalio,se toliki užas, kakav mogu osjećati valjda jedino žene, majke. Osjetio sam potrebu da na čas zatvorim

oči, da je ne gledam.

Gdje je ta žena i šta še dogodilo s njome? Na rubu zelenkaste šume, rascevala se vitka. mlađa trešnja. U njezinom struku, tamo gdje se rašljaju grane, &avila je zeba ljupko, malo gnjezdašce.

Deset godina!

Snijela je u njeg nekoliko jaja i sad sjedi zamišljena, tiha, strpljiva.

Stojim kod prozora, gledam u trešnju, ali je ne vidim.

·O čemu razmišljam? O pticamz? Ne, o ljudima!

O ljudima koji s puškom u ruci čuvaju mir na našim međama. Neka im je vječna zahvalnost naše socijalističke domovine!

Joža HORVAT

Proslava stogodišni ce smrti pesnika Stanka Vraza

U Zagrebu je osnovan odbor za proslavu stogodišnjice smrti pesnika Stanka Vraza. U odbor su ušli pretstavnici „jugoslovenske Akademije znanosti i umietnosti u Zagrebu, Društva književnika Jlirvatske i Mathice hrvatske, Nš svojoj prvoj sednici odbor je odlučio da na rodnoj kući Stanka Vraza u Cerovcu kod Ljutomera podigne spomen ploču. U toku proslave u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu organmizovaće se priredba na kojoj će o životu i delu Stanka Vraza govoriti dr. Josip Ba-

__UN TBM

Piše:

(Crtež Džumhura) TOMISLAV TANBOFEH,

rotivrečnosti u prirodi glumač-

kog stvaralaštva mogu se iz-

mirivati samo na osnovu konkretnih zadataka sadržanih u datim okolnostima dramskog dela, Svako apstraktno rešavanje glumačkih zadataka pomoću dogmatskih postavki svejedno kakvih metoda ili sistema, bila: to »umetnost preživljavanja« ili »umetnost pretstavljanja«, Rkonzekventno nekritički primenjene vođe u zabludu. Sve postupke glumčeve 0Određuju, s jedne strane, misli i osećanja i, s druge strane, veze i odnosi društvene sredine u koju je autor 'drame ukomponovao svoje likove.

Ne mogu zamisliti da bi se nacio= nalni stil glume mogao izgraditi ikakvim drugim postupkom osim proučavanjem duhovne sadržine nacionalne drame. ~.

Nije li vreme da se pristupi široj diskusiji o repertoarskoj politici naših pozorišta?

Ako u našim pozorištima, bilo iz kojih razloga, ne vlada suvereno nacjonalni dramski repertoar, neće li stvaralačke snage naše glumačke ume{nosti presahnuti u reportoarskom ellekticizmu ili akademizmu?

Historija savremenog evropskog teatra mogla bi dati vrlo poučan materijal za bazu takve jedne diskusije.

Kad bi se mogli opisati svi oni snovi 1 sve one nade koje su bile ugrađene u temelje svakog novog featra, bila bi to verovatno uzbudljiva historija jedne od ponajlepših manifestacija ljudskog duha.

dalić, Gustav Krklec i Ivo Dončević. "Tom prilikom biće izveden koncort pesama Stanka Vraza koje su komponovane za razne instrumente, U foajeu Kazališta održaće se izložba dela ı rukopisa OVOg velikog pesnika. Povodom proslave. Matica hrvatska izdaće knjigu izabranih dela Stanka Vraza koja će sadržavati njegovu poeziju, prozu i kritike. Dvadeset sedmog maja održaće se velika proslava u rodnom. mestu Stanka Vraza kojoj će prisustvovati mnogobrojni kulturni radnici iz cele zemlje,

Prodor u sistemu tradicionalnouslovnog teatra izvršila je naturalistička drama i kroz tu brešu jurnula je poplava novoga teatra od Pariza i Londona do Moskve. Pokazalo se, i opet, da drama stvara teatar, a ne teatar dramu. Intelektualna žetva XIX veka, kako je to formulirao Bernard Šo, tražila je sebi takav icatar kakav je bio Šekspirov teatar za intelektualnu žetvu Renesanse. "Taj novi teatar ne bi bio moguć bez nove ,naturalističke drame, bez drame Ibsena, Zole, Beka, kao što Pestšpilhaus u Bajrojtu, nb bi bio moguć bez Vagnerove nibelunške tetralogije. Antoan, osnivač »T Theatre libre« koji je postao obrazac za čitav niz takvih »slobodnih« pozornica po Evropi — zabeležio je u svom dnevniku povodom gostovanja MHAT-a u Parizu, 1922 god., da je video i doživeo na tim pretstavama perfektan mise en scćne, sjaj i pitoresknost kostima, sasvim „visoku klasu glumaca, njihovu zadivljujuću disciplinu i duboku veru... i kako »sve to treba da 'nas poiseti na to kakav podvig treba preduzeti da bismo ponovno osvojili prvo mesto koje smo držali toliko dugo vremena«. U to vreme, izvori iđeja i snova koji su bili ugrađeni u teme-

'lje njegovog »Slobodnog fteatra« već su davno bili presahnuli, Taj se tea- ·

tar nasukao na grebenima eklektičkog repertoara i ekskluzivnosti uskog kruga intelektualizirane publike. (Strindberg: kad u teatar uđe »inteligencija«, ušla je s njom i dosada...) Antoan nije našao svog dramatičara: Tolstoj, Turgenjev, Ibsen, Strindberg, Bjernson, Hauptman — ni jedan Francuz, osim Baresovih političkih pamfleta., Sveden na »fabriku pretstava« importirane - dramaturgije, taj teatar nije mogao da zainteresuje i privuče široke slojeve buržoazije koja je posećivala teatre u kojima su se izvodila dela Ogijea i Sarđua. Sličnu je sudbinu doživeo i Grin, o– snivač »Independent "Theatre-a« u Londonu. I on je počeo s Ibsenom. Ali

· — »kad se nije našlo ni jedno jedino

originalno delo savremene engleske dramaturgije od bilo kakvog značaja, on je došao u krizu« — u kojoj mu je, 1892 god., priskočio u pomoć Bernarđ Šo i napisao za hjegov teatar svoju prvu dramu »Widowers' Houses« i, posle, »Zanat gospođe Uorn« — »o jednoj socijalnoj temi ogromne snage. Ta je snaga pobedila uprkos autorovoj neveštini. Komađ je bio baš ono

REPORTAŽA O JEDNOJ DUSI SELJAČKOJ

Mladen Olijača

Nitea je mojoj majci dokazati da socijalizam nije kriv što nas je suša pogodila. Jer ova žena vjeruje da nas bog kažnjava zbog toga što smo počeli da osnivamo radne zadruge. Ona je zađrugarxa već dvije HOdine, a stara je preko 65 ljeta; kuća je njena puna sinovljeve djece, koja danas »ftraže mnogo više hljeba nego ranije, kad ga je bilo za bacanje«. Snaha Bosiljka je bolesna, a djeca su njena nejačka za plug i mohtiku. 1 teško je majci mojoj; boli je srce; oči su njene pune suza kađ god kući dođem, a ofkad je stupila u zadrugu osjeća se prilično nesrećnom. Da se razumjjemo: nije ona neprijatelj zadruge. Ima u njenom karakteru mno= go crta Nevjernog Tome i vječnog sumnjala. Nema ko da joj zarađuje »trudodane«, a da zemlja nije data u zajednicu, dala bi je, kako kaže, u napolicu, pa bi se nekako deveralo dok djeca ne odrastu. Jer moja majka je sićušna starica, suva kao rogač, nejačka i malaksala pod teretom godina. Ne može ona ni da ore ni da žanje, već oko kuće vabi piliće i čeprka u bašti po gređdicama. Nije čudo što je ova porodica u 1950 godini imala svega četrđesetak radnih dana, čiju je vrijednost suša prepolovila, Zato moja majka ima utisak da je u zadrugu dala sve, a da od nje dobija malenkost u koju ne može da se pouzda. Zato je ona jesenas dđozvala tetku Stanu iz Blagaja, sa konjima, plugom i sjemenom, pa su njih dvije jednu zadružnu njivu uzorale i zasijale. Ja kažem zadružnu, a majka ne misli tako. Kaže ona: »To je moja njiva, Mlađene; to je onaj komađ do okućnice, ispod voćarića, a to je naša njiva, Mlađene.....« Zadrugari su Opravdđano došli da kažu mojoj majci kako ona, orući njivu koja nije njena, krši zadružna pravila, a ona je odgovorila da se ne razumije ni u kakva pravila. Zadrugari su joj kazali smijući se: »Obračunaćemo #đi, Stano, radne dane oko oranja, a sjeme ćemo posebno da ti prizmamo...« Majka se naljutila i zaprijetila je zadrugarima da će se žaliti Sreskom narodnom suđu i Tliji Šurlanu, sekretaru Partije, Velim joj:

— Nemaš pravo, majko, jer je njiva zadružna. Tvoja je samo okućnica,'a ostala zemlja pripada svim za-

AR DOMACIH AUTORA

što je »Independent Theatre« mogao poželeti — pa čak i nešto više od onoga što je fražio,« (Šo). :

Mnogi čuveni evropski režiseri i Osnivači novih featara, Bram, Rajnhart, Fuks, Greg i mnogi drugi uzalud su tražili svoga autora... Održao se samo teatar Stanislavskog i Njemsroviča-Dančenka. Stanislavski je otišao dalje i dublje od svih poznatih evropskih novatora režisera. Za njega, estetika teatra isto je što i etika: traženje i otkrivanje istine — socijalne, životne i teatralne. Umetnički maksimalizam. Na pitanje: »teatar autora«, »teatar glumca« ili »teatar režisera« — Njemirovič-Dančenko uvek je odgovarao »teatar autora«, jer je na sceni najbitnije ono Što se prikazuje. On je tvrdio da je potraga za savremenim đramskim delom uvek, u svim vremenima, bila velika i uvek je savremeno dramsko delo nalazilo mnogo veći broj slušalaca i budilo neupoređivo veći interes nego ma koje klasično delo. Uvek, čak i drugorazredno, pa i trećerazredno savremeno dramsko delo ima veću privlačnu moć i dublji odjek od ma kojeg klasičnog dramskog dela.

Ima li kod nas savremenih dramskih dela? Treba ih tražiti. Pa ako ih nema, treba ih ponovo tražiti, I treba se poslužiti Krležinim savetom i onih triđeset i nekoliko dramslih dela: ođ Držića do. danas koliko ih sigurno ima u tom našem oskudnom dramskom repertoaru, treba drama-– turški prerađivati i scenski aostvarivati tako uporno i tako dugo dok ne osvoje pozornicu i gledalište, Usuđujem se ustvrdđiti da još nismo scenski definitivno ofkrili ni osvojili ni Steriju, ni Nušića, ni Vojnovića, ni Krležu i da pred nama stoje široki horizonti zamamljivih eksperimena– ta. Bojim se da nam od tih mnogih poslova ne bi ostalo mnogo vremena za insceniranje onih naših romana hoji zaslužuju da zažive i na sceni, (MHA'' je izveo. ove dramatizacije »inscenirovke«: Braća „Karamazovi 1910, Nikola Stavrogin 1913, Selo Stepančikovo 1917, Ujkin san 1929, Vaskrsenje 1930, Mrtve duše 1932, Pikvikov klub 1934, Ana Karenjina 1937).

Bolje đa buđemo odlični fumači naših ljudi i sudbina u razvojnoj liniji od Renesanse do socijalizma nego skupljači retkih i bizarnih tema, tuđih našim svestima, koje nas ne obogaćuju za naš borbeni put u budućnost. drugarima, kao što i tebi pripađa njihova ranija zemlja.

— Džaba im njihovo, samo da oni moje ne diraju.

To »moje i njihovo«, to je kamen spoticanja u devetačkoj radnoj zajednici... Danas ćemo- da oremo onu moju njivu u Klancu: u Bosanski Novi vodićemo, Mile, tvoga konja; otresli smo, Jovanka, onu vašu ja= buku... — tako govore mnogi zadrugari. »Mome i tvome« vuče ih neka divlja sila koja im je prirasla za dušu kao zemlja za hrastove žile. Onda nije čudo što moja majka pokat= kad lije suze zbog »izgubljenog ima~' nja«. Pokušaću da objasnim otkuda to dolazi. Zagonetna je. duša ove starice kozarske. Žena ova pretstavlja oličenje seljačke patnje. Od djetinjstva se borila za koru hljeba; bila je kmet na spahiskom imanju; davala trećinu i desetinu. Patrijarhalna zadruga u koju je došla kada se udala za moga oca, raspala se kao trošan mravinjak pod udarcem kopita. Na novom kućištu koje je moj otac utemeljio zemlje je bilo odveć malo; moralo se u rudnik, na zaradu. Otac se propio. Nastupile su svađe u domaćinstvu, zatim tuča, zatim dioba. Majka se odijelila od Ilije, očeva brata, a otac je tih dvadesetak dana bio pijan neprekidno. Kuća je pri diobi pripala stricu Iliji, i majka je, očajna, sa mojim najstarijim bratom Gojkom koii je tada imao 15 godina, izišla pod jedno drvo, i ridala je nemoćna pred svojom mračnom sudbinom. Vatru je naložila u jednoj šupici po= krivenoj sivim crijepom od pijeska, i na tom trećem kućištu nastavila je svoje čemerno bitisanje. Ni konja, ni volova,;, zemlje — triđesetak duluma, Otac je· dolazio kući mrtav pijan, umazan blatom i krvav. Ponekad je govorio: »Ja sam Petar Kočić, i gotovo!« Ponekad se grohotom smijao, a katkad je plakao. Kukuruza, pasulj, struk luka — to je bila hrana moje majke. Postila je srijedom i petkom obavezno, a često i svih sedam dana u nedijelji. Otac je sa Gojkom iskrčio 40 duluma državne šume, »carevine«, tukao se sa žandarmima i ležao u zatvoru; zatim ga je alkohol ugušio — ubila ga srčana kap... Krčevinu smo osvojili uz jedvite jaĆe i to je mojoj majci dušu povrati0. U Narodnooslobodilačkom ratu majka je nahranila preko 3.000 boraca, koji su pq'ozari vodili bitke protiv okupatora”Ova starica je bila vesela i pitala je borce kroz suze rađosnice: »Je li moj Mlađenac živ? Ima li s va-– ma moga Vojina?..« Ohtstupala je s partizanima u kozarskoj ofanzivi, povlačila se po šumama i jarkovima, a jedne noći, kad je probijen neprijateljski obruč, izišla je iz planine ali je svoje tele zagubila. Bila je noć. Opasno je bilo vraćati se u kozarsku šumu,,jer su fašistički vojnici i noću nadirali preko plećina. Ipak se moja majka povratila da fraži svoje izgubljeno tele. Našla ga je u svanuće, ispred samih neprijateljskih rovova, Vojnici su je opazili; zapucali su na nju iz mitraljeza, ali je ona, ćutljiva i pogurena, uporno vukla za konopčić svoje tele, sve dok ga nije do kuće dovela. Tele je vukla ispred mitraljeskih cijevi, a prošle godine, kad im kući stigao, rekla je ravnoduno: — Kolji jagnje, Mlađene!

— Zašto, majko?

— Stupila sam u zađrugu..,

U zadrugu je majka stupila po

nagovoru svojih sinova, koji su Joj upomo dokazivali da je movi Život bolji od staroga. Ova žena

nije čitala ni Marksa ni Lenjina, jer

je nepismena, a uz to vjeruje u vje- hat:

štice, spominje ime božje dnevno bar tri puta i smrino se boji automobila. Povjerovala je da je novi život zrela jabuha koja samo čeka da se uzbere, a ja moram priznati da smo joj mi, njeni sinovi, i tako nešto govorili samo da je pridobiiemo. Stupila je u zadrugu spremna da prigovara. Stupila je u zajednicu spremna da vrjijednost socijalizma mjeri po prvim koracima. Devetačka zajednica, &asvim prirodno, ima i nedostataka, ali je njen napredak očevidam. To priznaje i* moja majka, ma da o slabostima više voli da govori. Seljak je sklon da prednost socijalizma otkriva na sitnicama o kojima se pone= kad ne vodi dovoljno računa.

Kad se neko upita: »Gdje ti je maj-= ka?«, ponosan sam što mogu da ka= žem: »U Devetačkoj zadđruzi«. Ova že= na, nažalost, nije uočila da je borba za movi život dugotrajna i naporna, i da zahtijeva velike žrtve kao i borba protiv okupatora; pokatkad je ona i teža od te borbe, jer zadire u osjetljivu seljačku dušu koja pretstavlja Z1VU ranu. Moja majka ima utisak da Je socijalizam sve ono što se viđA pox. Devetacima, a tu naravno ima i kojekakvih nepromišljenosti koje nam nanose veliku štetu u njenim očima. Ipak sam poslije dugog: razgovora s njom, postigao malu pobjedu: obećala je da zadrugare neće tužiti Sreskom,

—IDIDzZzZ—ZmKm—oZIKIISZ:Z:-=ZCı—: i =—zm> ez sudu, biti će se žaliti Iliji Šurlanu.

•..