Književne novine

O i

BMBI YABI7 rg i BSOBODA NARODU

NJI

Uredniž'v, Mrancuska 7 tel. 28 098 Adi(pinistiheila Kardeljeva 31, tel. 24 6)

GODINA IV ~. BROJ :39

DUŠANKA RADAK

____ _– –- –— nq .,_—]

NEKULTURNOST

IKULTUBA ~

Trontu i AFŽ-u, sakupila je u

svome petogodišnjem radu »na ferenu« (u Beogradu) dragoceno ljudsko iskustvo. Dobro bi ga mogao koristiti svaki književnik koga interesuju društveni i ljudski problemi. Poznaje ·ona ne samo ekonomske i druge uslove života svojih frontovaca, već zna čak i najintimnije njihove probleme, njihove životne uspehe i tragedije. I prati njihov svakodnevni naoko sitni život, to preskakanje manjih i većih prepreka koje se često, ako se ne preskoče već mimoiđu, pretvaraju vremenom u opasnosti — u pojedinim. slučajevima sasvim nesa-

{[} rontu N, vrlo aktivna u

vladljive. Priča mi o odnosima među

ljudima. A posebno o. odnosima ljudi prema ženama.· »Eto«, veli i uzbuđuje se, »u mojoj kući mlada trudna žena Vuče svaki dan kofu s uglienom. A muž sedi. Komunista!«, dodaje prekorno. »Nekulturno«, procedim kroz zube. I dodajem: »Taj je drug bio sigurno vrlo požrtvovan — i prema ženama pažljiv — u ratu. (Čuva– mo drugarice, govorilo se po odredima.) Nemojte strogo suditi. On o tome prosto ne misli.«

“Malo je to reći, nekulturno«, ljuti se ona. »Stalno prelazimo preko takvih i sličnih stvari. Oni, ti vaši ratni muževi, (ona je predratna udovica) prestali su da budu drugovi svojim ženama, a nisu postali ni ono što su bili naši: kavaljeri!«

»Da, ima u tome mnogo istine«, kažem. Želela bih nekako da uzmem u zaštitu te naše »ratne muževe«. A ću-

: tim. Ne uspevam da pronađem novi j argument.

»Čujte«, kažem konačno, »mislite li da su svi oni koji gaze tuđe noge i nemilosrdno guraju decu i stare žene pri ulazu u trolejbus, obavezno divljaci? Nisu, vidite sami. I njega, tog vašeg druga koga grdite, mogli biste posmatrati pri takvom jurišanju. Ljude ponesu životinjski instinkti: ko je jači. A — ustvari, to je jedan vid naše nekulturnosti. Prosto o tome ne misli...«

_ U-+tome- |- jeste _sivar, ne misle«; složi se ona, i meni odjednom bi jasno. NF'ja:o tome nisam! mnogo tazmiišljala. Guranje, prljavština, neučtivost, aljkavost itd.,, kao da su postale neizbežan pratilac naših' radnih dana.

Da, posetilac Košutnjaka ' mora da za sobom ostavi u travi masne hartije, konzerve i druge otpatke. Podovi naših kancelarija i radnji po pravilu su prašnjavi. O higijenskim uređajima da ne govorim. Po školama dečji kaputi pobacani po podu (nema dosta čiviluka). Nove lepe klupe koje je Narodni odbor postavio duž celog puta za Topčider bile su već drugog dana izgažene, ižvrljane, perorezima izrivene. A zašto je ton naših diskusija u štampi obavezno toliko zajedljiv i bez ikakve potrebe uvredljivo prezriv prema: plodovima rada drugog čoveka ili njegovim. mislima? Često se pri čitanju polemika ili prikaza pisanih takvim. tonom, nameće poređenje s fizičkim razračunavanjem pri ulasku u autobus...

A kavaljerstvo? Ne, to je samo spoljni »šlif«. To je uzgredni produkt filistarstva. To je i uzgredni produkt ponižavanja žene. No mesto starog kavaljerstva trebalo je da dođe ono novo drugarstvo kojim smo se jedno vreme toliko dičili. A u tome sam se morala u mislima nanovo složiti 8 drugaricom N.: ta velika tekovina naših oslobodđilačkih borbi lagano se topi u moru naše nekulturnosti.

Primitivni smo. Seljačka nacija. Ratnici. Vučemo sa sobom naslage stogodišnjih zaostalosti. Tako neki kažu u našu odbranu.

Mislim da. .kulturnost u ophođenju ne bismo smeli brzo i nepromišljeno vezivati za opštu kulturu. Istina, kod ljudi sa širokom kulturom često srećemo i kulturnost. No s druge strane nalazimo je i tamo gde bismo joj se najmanje nadali: naprimer, kod seljaka. Seljačka učtivost, gostoprimstvo, poštovanje jednog izvesnog reda, jesu nesumnjivo oblici njihove društvene kulturnosti zasnovane na dalekim trađicijama. Ta je kulturnost ograničena, no ona je tu, s njome treba računati. Kulturnost i čak prefinjenost u odnosima vidimo i kod visokih slojeva buržoazije; to je ista ona, klasnim okvirima stegnuta, kulturnost koju smo mogli naći i

Oh, Olga. Jevrić:,Portre

[DJE

AMA

· bu solidarnosti,

kod

| bi se dala savladati.

"nego bez nje.

aristokracije: kulturnost kao solidarnost unutar jedne klase koja može da se pretvori i često se pretvara u tvrdo, bezobzirno divljaštvo ako se radi o odnosu prema drugoj klasi ili nekoj porobljenoj rasi.

Dakle, stvar nije u primitivizmu. A nije ni u obrazovanosti: ni u načitanosti, ni u završenim univerzitetima. Ni u bogatstvu i visokom standardu. Ni u tradicijama. A najopasnije je proglasiti kulturnost za plod opšte kulture čoveka, naroda i društva. Jer će nam se ona tako postavljena učiniti nedostižnom. Kultura, to je cilj, to je svetlost koja pred nama uzmiče kao horizont na pučini, Ona, široka i velika, s razvitkom čovečanstva sve složenija, pomiče se pred nama zajedno s našim koracima prema njoj — i to takvom brzinom.da čovek koji je do juče važio za »kulturnog« prestaje to biti, ako duhom ne juri .za novim i novim, sve uzbudljivijim i sveobuhvatnijim otkrićima ljudske inteligencije. Kultura, ta prošlost i sadašnjosi celokupnih duhovnih postignuća, sva u budućnosti, toliko buduća da svakim trenutkom ukida svo ju sadašnjost i zbunjuje nas novim” vidicima, jeste stalni intelektua!ni napor, stalno znanje i neznanje i:saznavanje, napor kome su dorasli (zasa da) samo malobrojni intelektualci naše današnjiee. Tako visoko stavljam, na takav pijedestal uzdižem kulturu. Mi idemo prema njoj. Mi sejemo u duše svih naših ljudi glad za saznav8njem, nevericu prema okamenjenim formulama prošlosti (bile one političke, društvene ili kulturne) i onaj. nemir mozga koji je najbolja garancija duhovnog razvitka. No daleko je još realizacija naših želja: da čitav naš narod uzdignemo na* visoki kulturi nivo.

Kulturnost, međutim, io je u Dprvom ređu svest. Svest O međusobnoj povezanosti, svest O zavisnosti pojedinca od celine, svest o nužnosti poštovanja drugog ljudskog bića i plodova njegovog rada, svest O zajedničkoj svojini vezultaia Jjudškib ' napo ra, 10 „jo gorak ličia ray QOsečaALnje društvene solidarnosti. Zato se-ona i može naći u Bvim čvrsto povezanim društvenim celinama, bile one kapitalizmom. još nenagriženo selo, viša bur žoazija ili plemstvo. Kulturnost je samodisciplina, „svesno potiskivanje sebičnosti, „ona prirodna, iskrena skromnost koja mora da pobedi loše instinkte u svakom biću prožetom njome. Ona je neprijatelj svakog izoOlacionističkog individualizma, halapljivih ambicija i svakog nehumanog podozrevanja.

Svest o neminovnosti društvene soOlidarnosti nastajala je u pojedinim društvenim formacijama lagano. Ona se usavršavala vekovima i vremenom dovela ljudske odnose čak do rafiniranosti. Kod visokog plemstva nije bilo, naprimer, društveno dozvoljeno pokazati javno na licu svoja osećanja. Zato se često i govori da samo društvo s tbradicijama može imati normalne kulturne ljudske odnose. Međutim, mi ne možemo čekati da stVOrimo našem mladom društvu razvijene tradicije i da s njima zajedno uzdižemo svoju kulturnost. U našem društvu, koje je po svom sadržaju sa svim novog karaktera, to nije ni neminovno. Mi smo za stvaranje zaista, kulturnih, što znači istinski ljudskih, odnosa među ljudima već stvorili sOolidnu bazu u našoj Narodnoj revoluciji. Mi smo' osetili bezuslovnu potrejer je ona bila uslov za naše biti il ne biti. Mi smo tu SsOlidarnost osetili duboko u sebi u teškim godinama borbe. I pronosili smo iz dana u dan selima i gradovima parole novog humanizma čije se vreme približava. Te su parole bile bliske svakom našem čoveku i one 5u osetnc preorale duše naših narođa.

Svest o zajednici stvorila se i ona postoji. Ona opšta svest O zajedničkoj povezanosti — politička svest —. sve više jača. Međutim,' da bi se ona manifestovala na svakom 'koraku, pri svakom susretu, na svakom radu, u svakom odnosu prema zajedničkim materijalnim dobrima, da bi ona stvorila kulturnu atmosferu društvene discipline i čovečnosti, treba učiniti veliki kolektivni napor: probuditi voOlju pojedinca za kulturnošću 'Put ka tome cilju ne mora biti duB. ali treba: da bude veoma širok: treba dopreti do srži čoveka, ubediti Ba, pridobit: — preko škole, štampe. knjige. u razgovoru i diskusijama, ovu novu VTIstu borbe trebalo bi da prihvate naše organizacije i javni radnici, Tako frontalno napadnuta, naša nekulturnost, koja ne samo Što nije log:čni produkt naših istoriskih, političkih socijalnih i ekonomskih uslova, već je njima upadljivo suprotna, lako i brzo

. Šta će. nam ta kulturnost? — na 'smejaće se možda 'poneki, čak “i: dobronamerni naš čovek. Odgovor, je sasvim prost: lakše'se živi s njome Kulturni odnosi, ne. samo što “štede naše Opterećene živce.. već štede i vreme, i zdravlje, | materijalna naša dobra i olakšavaju tako avaki radni, bilo fizički, bilo intelek= tualni napor. Zašto da ne pokušamo. đa i na taj način izgradimo lepši život? Li a 2 BibVĆJM 0

MIRA: ALECKOVIĆ

e e _/L:; smo ostali Mi smo skoro svi skoro iz koliba izašli, još ih ima po našim brdima, kućice mrke, slamne pletare, drvene kućice stare... A u vek dvađeseti već smo duboko zašli.

U zemlji se mojoj vekovima tuga iz tuge koti. Tu gde su gradovi sada, bili su nekad šatori rimskih kohorti, ugarske zgrade, i tursko munare. 'Rasute ćute kamenice, drvene krstače,

i nadgrobni stećci bogumila.

Zemlja je moja stoput brisana bila,

i stopu misli boli kad stane na trag lepoti:

ali u ljubavi nismo nikad bili siroti.

Zašto smo izabrali taj kutak na raskršću sveta da nag vetrine tuku, da breze moje vekovima rastrgane ne budu mirne ni u jednom trenutku, da -reke moje zamućene budu olujama, | da zemlja moja uvek nekome smeta, zašto smo ostali na ovoj vetrometini sveta?

Mi smo zavoleli njeno nebo plavlje od mora u zoru i njene šume mrke i zelene, i u jesen rujne,

mi smo joj svaku stopama obišli goru

u dane one smrknute i olujne,

mi smo zavoleli njenog drozda, i čaplju kraj reke, i oko dečije široko suncem protkivano,

mi smo zavoleli njene snove daleke,

i sve što je na njoj vekovima bilo snivano.

Sada na mestu koliba kuče niču

i opet preti oluja da ih zbriše.

Kad pada kiša meni se često čini kako to sve majke vekovima ojađene bolno, prodorno nariču

i mole ruke mršave: nikađ više... Još veća ljubav seli se onda u mene.

Jer mi smo ostali pravi na ovom raskršću sveta, bor s vrha kog vetrine tuku,

i volimo srmu breze maglama posipanu

i oblak što nad zemljom. ovom šeta.

Đock_Jlitra prolećui vatar DO čislinj i kao po dirkama prsli, treperi granje, mene proleče svako seća na prošle dane,

i glasom ranjene zemlje jesenje dobuju kiše...

| 0 — ~ —-|

O POEZIJI

postojanje, ali koji bi danas bio realtcionaran. Ima u njemu tekovina koje ćemo koristiti, tehnički koristiti. I samo to.

»Neka niko ne misli da je umetnost van domašaja dobra i zla«, kaže Karel Čapek. Nije on prvi postavio taj etički imperativ. Setimo se Tolstoja, Čehova, Anatola Fransa, Getea; setimo se Dostojevskog,

Kod nas, konkretno, postavlja se pitanje: da pišemo dirigovano socijalistički ili slobodno i borbeno socijalistički. A o nekom vraćanju na lirsko mračnjaštvo, na poeziju ljudi kojima je·bilo najviše stalo do toga da pokažu svoju presvetlu ličnost, ne može biti govora. Poetski izraz OVOga našeg mučnog razdoblja ne bi trebalo da bude lirski egzibicionizam. Možemo da pevamo o tome kako nas pritiskuju metalni grozdovi zvezda, možemo da urliknemo na jesenje jutro, puno silne kiše, možemo da ludimo u svitanja, možemo da posumnja-– mo u zakonitost nebeske mehanike, neka nam se sve oko glave vrti ali ne smemo zaboraviti jedno: borbu za čoveka, borbu za socijalizam.

Ne bi pesnik smeo da se »uštogli« i da se Oseća savršeno nezavisnim od društva, od onih što nam prave košulju i obuću, od onih što nam čuvaju granice, od onih. što danonoćno brigu brinu o zemlji. |

Beskrajni su putevi diskusije. Poeziji nema kraja. I mišljenju o njoj nema kraja. To je ono »šesto čulo« Plehanova. Ali, baš u ime njene ne-

BELESKA

Fiše:

Crtez Z. Džumhura RISTO RATKOVIĆ

Ne mogu više. ni nazadnjaci da

je nazovu dirigovanom. Piše se poodavno o problemu nastalom iz te slobode: kuda, kojim putem

KK, e mogu je kod nas siobodna"

da krećemo. Bilo je, i ima, rAzilaže- prikosnovenosti —K budimo ljudi. nja. Preko socijalističkog realizma, u | Pesnici su obdareni prokletstvom smislu Gorkog, ne može se olako pre- konkretnog mišljenja — teško njima!

| laziti — o tome još ima da se ozbilj-

no raspravlja. Gorki je postavio te·ška pitanja: on je osudio fotorealizam — jako je voleo Balzaka! — ali (od romantizma traži aklivnost, borbenost. ? ,

Ali ovde je, u užem smislu, reč o „poeziji. Znamo dobro da je bilo ne(talentovanih vikača, ali se nijednog - trenutka.ne sme smetnuti sa uma da nema teme koja se ne bi mogla poetski uzvisiti. Treba je doživeti! Pruga, Ćerpič, kramp, ćuskija — čast i česk CA O i i

— ali su ipak pred društvom odgovorni. Zar da volimo stihove Lotreamona kad peva o sisanju krvi nekog dečka? Zar da primamo demonološka pravdanja kriminala u ime nekakve

zavisi od mojih rezonovanja«, praV-. daju se svi ti besomučnici. Zašto se onda. po toj istoj liniji. ne bi, mogli 'pravdati zločini sladostrašća? I.sredKod}? Na par 4 NOGOJJEVOJO njovekovne inkvizicije? ) F- kriminali | tendčnclja vračanja n onaj naš mo- ustaškog sveštenstva? I"SVi oni koji detnizam između dva rata, koji je u uživaju u krvi, Jer poezija ne sme bisvoje vreme imao izvesnog smisla za ti, nečovećna! ;

više estetike? »Sveti instinkt koji ne |

_—— = ĐURO GAVELA

Ljubomir Men adović |

PRIMERAK S 8 dinara Sie

Sto dvadeset i pet godina | od njegova rodjenja

“Ja toga Vremena,

{ij u književnosti, 1843, prosveta i

kultura u Srbiji još su na samom početku. Jedinu svoju štampariju Srbija je dobila bila tek desetak godina ranije. Cela zemlja ima u to vreme samo jedne novine, i to »Zzva– nične«, i jedan književni list — na četiri strane. Samo nekoliko godina pre toga otvorena je u Beogradu pr= va gimnazija, i zatim prva viša škola; to je vreme i prve čitaonice u Srbiji, prve knjižare, prvih školskih

udžbenika, prve školovane generaci-"

je (kojoj pripada i Nenadović). Stalnog pozorišta još nema; nema Mi mnogih drugih prosvetnih i kulturnih ustanova. To je »idilično« doba kad pošta iz Beograda u unutrašnjost ide samo jedanput nedeljno. Beograd je još pun Turaka, nizama, hodža, džamija, zastava sa polumesecom, arapskih natpisa. Srbija još plaća danak Turskoj, dok nepismeni srpski velikaši vode između sebe pohlepnu dinastičku borbu. U Evropi, u to vreme, sprema se revolucionarna “četrdeset osma«.

Sve ovo bilo je odđ znatnog uticaja na književni rad Ljubomira Nenadovića. Zbog prosvetne i kulturne zaostalosti u Srbiji, Nenadović unekoli= ko produžava dositejevski, »polezni«, prosvetiteljski rad, još neotklonjena zavisnost Srbije od Carigrađa, prisustvo Turaka, a zatim borbena tradicija u Nenadđovićevoj porodici, u vezi sa ustancima, inspiriše „njegovo književno stvaranje patriotskim osećanjem; a tiranija vladalaca u zemlji i dinastičke borbe, u vezi sa uticajem na Nenadovića savremenih naprednih ideja u Evropi, opredeljuje ga za republikanstvo, i njegovo nacionalno slobodarstvo proširuje se u opštečo= večansko. Sve to ogleda se u svima vrstama njegovog glavnog književnog rada: u pesmama, u listu koji je više godina izdavao i uređivao, i u putopišima. Menadović je počeo da piše stihove još_ kao đak, 1543,.po navici j običado kraja života. U tome razmaku od pola veka on je napisao preko dvadeset hiljada stihova, i u svoje vreme uživao je glas dobrog pesnika; njegova pesma »Snaga naroda« bila je dugo vremena jedna od najpopularnijih pesama srpske književnosti. Ali Nenadović je kao. pesnik bio sasvim skromnih sposobnosti, i da se u sVOme književnom radu ograničio bio samo na poeziju, njegovo mesto u književnosti bilo bi znatno niže nego što je danas. I takva kakva je među-

tim, njegova poezija imala je svoje

vreme, svoju publiku i svoju korisnu ulogu. Sa nekoliko svojih uspelih satira i humorističkih pesama, Nenadović se u toj vrsti poezije može sma-

trati prethodnikom Zmajevim jako je

učenik daleko nadmašio učitelja. Važan deo Nenadovićeva kulturnog, političkog i književnog rada pretstav-~

lja njegova »Šumadinka«, Od osniva-

nja štamparije u Srbiji do pojave Nenadovićeve »Šumadinke«, jedine novine koje su stalno izlazile, »s Visočajšim dozvolenjem praviteljstva«, bile su službene »Srpske novine«. U međuvremenu javljali su se i prosvetnog karaktera list«, »Srpski

kog i Srećkov

gradskog« i d,.). Godine 1849, ske novine« ostale su opet same.

političkih uredaba,

vanje misli... pismenost malo raširena.« Januara #1850, »Šumadinku-«,

Nenadović koja će izlaziti

Baš tim uređivanjem, živom elnom sadržinom, pregledom

nom poukom, šalom, an 3; dinka« je odmah osvojila simpatije

čitalaca. Ona je donosila i narodne pratila je Vukov rad i, očevidno u inat Vukovim protivnicima, izveštavala svoje čitaoce o U njoj su se prvi put pojavili »Memoari« prote Matije, urednikovi druge stvari od trajnije književne i istoriske vVrednosti, Ali ono što je učinilo da se »Šuhiljadu primekih srpskih novina iz eogradu nisu mogle skupiti ne desetak pretplatnika —, da »vazda

gs nestrpljenjem pogledali kada će im stići nov broj »Šumadinke«, to je u prvom ređu bio njen politički deo, i deo obuhvatao gdekad celu »Šumadinku«, od uvodne pesme đo »mudrih izrečenja« i ilustrovanih zagonetaka. U tom delu njenom prv! put se javilo mišljenje koje se, ni u unutrašnje ni u pitanjima slagalo sa mišljenjem vladinih krugova i njihoTo mišljenje. je doduše izražavano najviše u dosetkama, aluzijama, šaljivim dijalozima, .

pesme, pripovetke;

njegovim uspesima.

Njegoševi stihovi,

mnoge

neki putopisi, i

madinka« rasturala u raka — posle n Austrije koje u

su savremenici Nenadovičevi

zato je taj

pitanjima

spoljašnje politike, nije

vih službenih novina.

doba kada se Nenadović javio

i pisag Ih Je SROTO sTijaG ia Sslraži Za Visoka načaja

nestajali drugi listovi, poljoprivrednog, politič»Ciča- ulak«, »Prosvetne novine«, »Novine čitališta beo»Srp- “Novinarstvo u početku nije moglo ni da se većma razvije ni da se jače raširi u Srbiji, ne samo radi onovremenih po kojima niko nije ni pomišljao na slobodno iskazinego i radi toga što je u narodu bila još veoma (Stojan Novaković). pokreće 1850, 1852, i od 1854 do 1857 (šest godina). i aktustranih i domaćih događaja, zabavom, korissatirom, »Šuma-

· da.je glavno u putop n

Ljubomir Nenadović

4 f basnama, epigramima, u obliku a nih novinarskih »mrvica« i »mirođi-_| ja«, ali je to, iako najčešće u bezazlenoj | nestašnoj formi, bio jedini odušak tadašnjeg javnog mišljenja u Srbiji. : Ono što je pre više od pola veka, za života Nenadovićeva, jedan njego mlađi savremenik, trezven književ M kritičar i napredan kulturni radnik rekao za »Šumadinku«, vredi i dana “Slobodno se može reći da je u na=_ šem pnovinarstvu »Šumadinka« bila prvi glasnik slobodnih misli, prvi list s naprednim i rodđoljubivim progra mom, pa zbog toga i prvi list oko ko-_ | ga se često puta zabrinula vlast bri- | šući pojedina mesta dok ga sasvim i ne zabrani. Prijatelji slobodne misli i nepristrasne kritike ne smeju zaboraviti da je Nenadović u jedno vreme (u vrlo teško vreme) skoro sam

pravde i slobode, toliko manje ne smeju zaboraviti što je to jedina naj grada ljudima koji, kako se veli, »N gledaju svoja posla«, ili »išsprawljaj krivu Drinu«, ili kako se već ne zove (ili ne ocrnjuje) pošten rad za sloj bodu.«

Treći i najvažniji deo Nenado va književnog rađa pretstavljaju || govi putopisi. U vreme kad je or) čeo objavljivati svoje putopise, ska proza se još mučila u šablo: kalupu tuđinske fraze, sintakse i nika. Srpsku poeziju Branko Ra vić je tada već sa uspehom otim profesora poetike i »srpskih Hil ja« i oslobađao je od nasleđene %, gostruke izveštačenosti. Dobru ro međutim, na narodnom jeziku rć stim i jasnim stilom, pisali s # samo Vuk i Daničić. — Borba se u to vreme vodila, s jedne 8 za staru književnost, ograničenu m | crkvene porte, i s druge strane za no | vu književnost, pristupačnu narodu vodila se pretežno teoretski, na filolooškom planu. Jako je Vukova »45va; na, u teoriji, odnosila pobedu z*| bedom, ostajao je još veliki ZBMI | 'da pesnici, pripovedači i ostal \)| ževni stvaraoci u svome radu Di ne Vukova načela, da ih, ostvai metnički, da »u svojim delima života narodnom jeziku«, i da 1 utvrde Vukovu pobedu. Nenadović u tome bio među prvima. On se” ćao Vukova saveta njegovu Ocu ti Matiji, i pridržavao ga se očev. već u svojim prvim putopisimi se sečam — pisao'je on jednom m – prijatelju —: jednom dođe k mu“ (proti Matiji) Vuk Karadžić i bio /" |) kad su se oni razgovarali ,o stEY/im vremenima, i prota mu kaže: »Im: sam nešto napisano samo kao Spom deci, ali ja ne umem da pišem A trukovanje«. Na to mu Vuk reče: »Napišite vi tako' kao što pričate; ako poče učeno pisati, ništa neče va ljati«. Za »trukovanje« pisalo se glomaznim toržestveno-administi mim stilom Š onom besmislenom šavinom crkveno-rusko-srpskcE ji ka. To je bio stil i O ROOO »izobražene “klase« srpske, · Vuka: prezrivo nazivala »prostoni nim« piscem. Zato se i Nenade 'vinjavao u jednoj belešci zl stog i sasvim iskrenog pripoved u svojim putopisima, koji su. zato tako pisani jer nisu ni b njeni javnosti. WO N

Nenadovićevi putopisi samo' s limično — putopisi. U njima ne ba tražiti u prvom' redu ol o narodima i zemljama o kc tobože piše. Samo u svojim. sa Cetinja« (S Crnogorcima) on/ ozbiljno trudio da iznese što siše đataka.za karakteristiku roda koje je toliko.voleo. stike ostalih zemalja.i n: · gim njegovim .putopisima, slučajeva su ONI: \ ne. Vrednost jegovih »

no i nijeu ORO O što

· njihova. pretežno (Nastavak na četvnoj