Književne novine

BROJ 52

Reeoseabeoo0oosenooosoeoogodeebegevo e eeeovoooeavoneovea veo easeeoeeoo eee eee eee eeePeo0099e9 e DOT IIOTOTIT TT] eocoogooogonposoeoooook Bag eeoe eee eee eegee e eee

Bernard So

U beogradskim pozorištima, u OvoOme trenutku, Bernard Šo je dobro za&tupljen. Sva tri beogradska teatra imaju po jednog Šoa. Pozorišni svet u

Beogradu ima pred očima »Zanat go- ·

spođe Uorn«, »Kandidu «i »Androkle8a i lava«, Poslednje dve od ovih drama (ili komedija, kako hoćete!) oživele su kod nas mnoge razgovore O Šou i njegovoj dramaturgiji, o njegovim koncepcijama, o stilu u kome ga treba davati, ozbiljno ili neozbiljmo, to jest kao život ili kao fikciju, kao sadržaj iz stvarnosti ili kao imaginarnu konstrukciju, rekonstrukciju ili destrukciju stvarnosti. Bemard Šo je doista pisac koji izvesnom maglom obavija svoje sadržaje, kao da bi hteo da ih zaštit; da ne budu sasvim i do kraja shvaćeni. Njegovi sadržaji su meka vrsta morske sipe, koja se mutnom sepijom brani da ne bude uhva– ćena, ali koja istovremeno, u toj zamagljemosti oko sebe, pruža bezbroj pipaka da njima druge uhvati. I zato je razumljivo što- motiv zabune, pa čak i izvesne strepnje, mora da prati ti i reditelja i glumca kad ge pred šoovskim sadržajem nađu. Nema zacelo teže dileme za pozorišnoga stvarTaoca nego odlučivati se između dve mogućnosti: biti ozbiljan u stilu koji u mnogom pogledu neozbiljno zvuči, ili biti neozbiljan u sadržaju koji pod takvim stilom, nesumnjivo puno šta ozbiljnoga skriva.

Bernard Šo ima svoju ozbiljnu mi-

6ao, i više od toga, svoju koncepciju o životu, o čoveku, o društvu. Ali je polazni trenutak u toj njegovoj misli uvek neka vrsta paradoksalne negacije i života i čoveka i društva, dođuše kroz ironiju i sarkazam, ali koji su, sami sobom, već neko odricanje. I njegovo neposredno dejstvovanje kao pisca tu se uglavnom i završava, „ono je u tome potrošeno. Njegovu ozbiljnu misao, njegov pozitivan pogled na svet, sve ono što bi hteo kroz negativno i izrugano da afirmiše, treba tek mi, posle, da konkretizujemo, da uhvatimo i shvatimo, kao neki njegovi dalji saradnici na bazi elemenata koje nam je on samo sugerirao. Međutim, za takav dalji posao Šo nas je već-tako vraški zamrsio mrežom svoje paradoksalnosti, da nam se doista čini sizifovski teško, da ne kažem uzaludno, određivati preciznu granicu između posredno-negatorske misli kojom nas je zasenio i onoga što u njoj kao ozbiljno može samo da se nazre.

Kad čovek gleda Bernarda Šoa, ili kad ga čita, pa čak kad čita i njegove čuvene predgovore i pogovore, koji su ponekad zanimljiviji i važniji i od samih njegovih drama ,ne može se-.ofteti utisku da taj duhoviti i bezobzimi Irac tera pomalo šegu sa vama koji ga čitate ili gledate, ali isto tako i sa samim sobom. Više puta sam se morao zapitati, da li dramski pisac Bernard Šo ozbilino shvata dramu kao posao, kao svoju vokaciju, ili, možda, pišući dramu, pravi neku vrstu parodije na dramu uopšte. Prema tome, odrediti meru ozbiljnoga i neozbiljnoga u njegovim dramama, razgraničiti u njima jedno od drugoga, stvar je me samo vrlo delikatna, nego i risRkantna, ali i neophodna. Inače vam &e lako može dogoditi da se nađete u smešnom položaju tumača koga je pisac prevario ,kome je u neku ruku podvalio, i kome bi se slatko u lice nasmejao, da je živ i da se sa njime negde sreinme. Ovo naročito u slučaju kad se Šoov sadržaj uzme više ozbiljno no što on to ustvari jeste.

TI zato, dramu Bernarda Šoa ne treba uozbiljavati izvan onog okvira, načina i stila u kojima ju je on sam dao. Obratno tome, treba sebe kao reditelja, glumca ili gledaoca, staviti na ravnu nogu s piscem: primiti njegov stil takav kakav jeste, takvim ga primeniti i u takvom uživati, treba terati šegu sa stvarima sa kojima se i on sam šegači, i zajedno s njime im se i smejati, sa merom kojom on to

čini, ali ne potreti time i ono što ispod takvog razigranog, ponekad čak i razuzdanog teksta, latentno ozbiljno zvuči, i što stimulira na razmišljanja i na zaključke, Ali taj stimulans upravo i izbija iz razbuktale ironije, sarkazma i šege, iz paradoksalnog satiričkog negatorstva iz kojih je satkana šoovska drama ,„i ako bi se oni uga– sili, on bi ostao sav zapretan pod njihovim pepelom. U takvom slučaju, Šo postaje pasivan i biva indiferentan. T ja bih rekao da je i sam on sve činio da njegova drama ne dođe u taj položaj: i načinom kako ju je gradio i, više još, načinom kako ju je tuma-– čio i branio.

Bernard Šo je u mnogo mahova i u raznim povodima govorio o sebi, o svojoj drami, o njenim, karakterima. Ali, makoliko to bile vrlo interesantne, a ponekad i vrlo sadržajne izjave, one sve ipak nose obeležje proizvoljnosti, kapricioznosti jednoga duha kome je ćudljivost neka vrsta 6rži. Bernard Šo je humor, onaj famozni anglo-saksonski h umou r, pretvorio, na

nekakav, možda, urođeni irski način,

u prkos, u začikavanje, u jedan literarmi inat svoje vrste. TI nije teško pasti Šou u klopku ako se neka od njegovih deklaracija primi isuviše riguroznQ, apsolutno, pa se na Osnovu njegovih sopstvenih reči neoprezno pokuša da izvuče izvestan zaključak o njemu samome. Vrlo je interesantno, kao primer, da je Šo, u zakovitlanome ~ trenutku kad je njegov

»Androkles« kročio u javnost, i prvim ·

korakom izazvao čitavu uzbunu, pravi haos raznovrsnih tumačenja, ubacio paradoksalnu pretpostavku da je on tu dramu možda napisao i kao neku vrstu dramske bajke za decu! On je to rekao naoko vrlo ozbiljno, ali verovatno i sočno se smejući u sebi. Jer Šo sa veselim uživanjem dopušta da se o njegovim dramama govori kako se hoće, tumačeći ih i sam kako mu je najzgodnije da pometnju oko njih potencira, da bi nadražavanjem zagonetnog interesa za njih sprečio da se pasivno i indiferenino “#retiraju. Ne otkrivajući sam, niti precizmo, šta je ovim ili onim dramskim tekstom hteo da postigne, Šo je ustvari nagonio druge da o tome razmišljaju i prave zaključke.

A Šo uvek nešto hoće i zna šta hoće, svaki njegov sadržaj služi nekoj ideji ,kako je on drugima ne kazuje do kraja. Šo je, u neku ruku, onakav putovođa po nepozmatim krajevima kakav je opisan u ne znam više kojoj francuskoj noveli, koji uživa da putnika zavede sa pravoga puta, da bi se uslađivao njegovom zabunom. Ali na kraju krajeva, on mu ipak pruži dovoljno podataka da se sam u zalutalosti snađe. Prema tome, velika veština u načinu kako prikazati Šoa bila bi umeti i moći ići s njim u korak, sa istim osmehom koji on ima, sa istim naspoloženjem za paradoks i šegu, ali kad ostaneš sam, da znaš tačno gde si i na čemu si, i sa sadržajnim zaključkom u sebi. Taj zaključak bi morao biti da je Šo, sprdajući se .sa čovekom i životom, u određenim uslovima, u prošlosti i savreme-

' nosti, negator tih samih uslova, i, sa-

mim. tim, nagovestilac movih, dakle progresivan i perspektivan. Ali da u tom smislu dejstvuje pre svega stvarajući, paradoksalnim pritiskom, pometnju u čoveku i nagoneći ga da u toj pometnji šire otvara oči i sam sagledava neke nove vidike. Ublažiti ili otupeti ' tu paradoksalno-negatorsku metodu šegačenja, značilo bi izneveriti Šoa, ili, bolje reći, onesposobiti ga da dejstvuje.

U slučaju »Androklesa i lava« to je naročito očigledno. Tu je Šo ponajviše šoovski ,i tu se najmanje sme biti iznad ili ispod njegove linije. Ili, još gore, izvan nje. Pretvoriti ovu komediju u lakrdiju, u burlesku, u grotesknu karikaturu, bilo bi ,svakako, sasvim neprihvaltliivo. Jer sam Šo daje isuviše opravdanja da se u

'. spešno,

ora. N

Milan BOGDANOVIĆ,

ovom pravcu do razumne granice ide, tako da bi sasvim. neprihkladno bilo preći je. Ali, s druge strane, shvatiti ovu komediju isuviše uozbiljeno, dati je kao dramu u „jednoj određenoj stvarnosti, sa tumačenjima koja bi ugasila onu skoro neodgovorno razigranu. paradoksalnost u kojoj je ona data bilo bi zacelo još teži slučaj. Čemu bi služilo u stavu neke mislene za dubljenosti, odgonetati u ovoj Šoovoj komediji sve što u njoj kao problem izgleda, a ustvari nije ništa drugo do paradoksalno, ali zato stimulanino, „nadražljivo (na maštu i misao) spajanje nespojivih stvari, koje time postaju neodoljivo smešne, i, koje, jer su smešne, osvajaju duh i bude mu radoznalost? Bez toga, on bi, više ili manje ravnodušno, ali svakako bezupokušavao da shvati kao realno što se ni u kakve određene stvarne okvire postaviti ne može.

Ova komedija slika, kao prvi vidni motiv, gonjenje hrišćana pod poslednjim rimskim imperatorima.' Ali ti hrišćani pevaju moderne hrišćanske pesme, vode razgovore koji mogu da se čuju u visokom engleskom društvu, ili na gruboj sceni ulice našega vremena, tako da se, tonom, aluzijama i reminiscencijama, taj etil tako duboko otcepljuje od sadržine istaknutog motiva, kao da i sam pisac time želi da nas opomene da se u smislu samoga toga motiva ne prevarimo. U ovoj komediji likovi hrišćana, fanatika i licemera, govore uznesenim jezikom bibliskoga obeležja, a iz svake njihove reči izbija paprena persiflaža onoga što ona direkino kazuje. Ovde pisac šiba rimskog imperatora-diktatora i njegovu najsamodržavniju vlast i moć, ali ga ustvari prikazuje u tako modernizovanim odlikama, da je englesko društvo, kad se drama

prvi put obelodanila, tražilo ključ da pogodi na koju savremenu englesku političku ličnost Bemard Šo ustvari aludira. Moderni tip diktature bio je

KNIŽEVNE NOVINE · I TT

aeveeepaveseoseee hegegeeeopaosooebeeBb eee e 679 ea eBBB eee eee e98 900! aaa eee eee BBB eee Negeeveeo eo eePe eegee eegee eVee e

TT LAV.

Milo Milunović:

SCENOGRAPSKI CRTEŽ ZA DRAMU

ı»ANDROKLES I LAV«

tad već na pomolu i izvan diskusije je da je, kroz ovaj svoj sadržaj, Šo pomalo ukazivao i na tragičnu opasnost čija se mračna sen već bila počela da nadnosi nad, ljudima. Istovremeno, So, kroz prividnu glorifikaciju hrišćanske martirologije, ustvari pravi satiru ma hrišćamstvo i na religiju uopšte. Žrtve za veru ujedno su i njene sudije .Ispod svake njihove fanatične reči krije se i pojedan sočni potsmeh. Oni su nosioci elementame hrišćanske ideje neopiranja zlu, ali su u isti mah, i svaki na svoj način, izrugivaoci i negatori te ideje. Oni strasno žele da poginu od mača, a mač strasnjije prigrljuju i od samog krsta. Društveno diferencirani, opet na jedan tipično šoovski način, oni su daleko manje znakovi društvenih stanja onog dalekog vre-

Milo Milunović: SCENO GRAFSKI CRTEŽ ZA DRAMU »ANDROK LES I LAV«

a 0a

LO ySCa

· ANDROKLES

Hop Gaj

mena, a mnogo više su simboli, oličenja, ili samo aluzije, vezani za moderan život i društvo. I tako dalje, i tako dalje .I sve to u stilu bajke, u kojoj divlje zveri razumeju reč čoveka i sa njime se sporazumevaju,

I baš kroz taj i takav svoj parađokgalno-parodđični spoj najheterogenijih elemenata ,tim apsurdnim. amalgamisanjem protivtežnih „motiva i jedmo drugom Odbojnih a&tanja, likova i činjenica, tom fantastičnom | smešom ironije, šege i satire, iz kojih će, kao iz ljuske, gledalac tek sutradam izvući neko zrno novoga saznanja, ova Šoova komedija dobija svoju opojnost, hvata čoveka, zbunjujući ga ,ali i zagolicavši mu duh da postavlja pitanja i traži odgovore. Istovremeno, naterujući ga da se i protiv volje smeje nekako i samome sebi, svojim evemfualnim preostalim predrasudama i zabludama, ona dejstvuje u pravcu razbijanja mraka. Ona nadražuje duh da se budi i da bolje i đalje pogleda.

Završna rečenica, kojom glavni ju-,

nak, Androkles, obraćajući se lavu, kaže sebi, publici i celome svetu: »Dok smo fi i ja zajedno, neće biti za tebe kaveza ni ropstva za mene«, odlučno sugerira ideju da se samo u spregu snage „ili bolje reći, hrabrosti i slobodoljubivosti otvaraju i obezbeđuju novi putevi društvu i životu.

Ali sve bi to, kao efekat i kao stimulans, ostalo bledo, monotono i neubedljivo, bez one neobuzdane šoovVske potsmešljivosti, koja se pretvara u šegačinu, i koja, kao gorka rakija za jelo, otvara apetit dubu i budi mu nezajažljivost. Otstranmiti to i hteti ovu Šoovu komediju pretvoriti u realističku a&liku određenih, ali samo spolja nagoveštenih stanja jednog vremena i jednog društva, značilo bi ustvari lišiti je jedinog oružja kojim ona može borbeno i progresivno da dejstvuje, i pretvoriti je u papir. Bez tih svojih kvaliteta, ona bi postala literarno amorfna. Ali opasnost da se u takvu zabludu upadne u njoj je u punoj meri otvorena, i lako joj se može podleći, jer Šo ume majstorski da ostvari, kao lukavu zamku, privid realmoga. 1 jedini realizam koji se ima primeniti u ostvarenju ovog Šoa ma pozornici, bio bi naći načina da se u tu klopku ne zapadne.

U ostvarenju «Androklesa i lava« na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu ova opasnost nije u punoj meri izbegnuta. Koncepcija reditelja, dr Huga Klajna, težila je da, ne otklanjajući potpuno šoovsku atmosferu iz ove komedije, što će reći štimung parodije i satire, prvenstvo ipak “Oobezbedi oživljavanju realmoga okvira u kome se ona šematično događa, onom spoljnom kalupu u koji je stisnuta. Reditelj je hteo da Rim bude, pre svega, Rim, i hrišćani u njemu verodostojno hrišćani, i njihova vera da odzvanja istinskim fanatizmom, i njihova kolebanja da budu psihološki uslovljena i opravdana, da ave što Šo ovde kazuje i pokazuje dobije pečat životne istinitosti i ubedljivosti. U tom svom nastojamju, reditelj je ostvario nekoliko živih i efekitnih realističkih momenata, ali je, istovremeno, baš tim realizmom, odvratio gledaoca od traženja skrivenog smisla koji mu je Šo hteo sugenirati. Gledalac je ostao u neku ruku zavedem, ali i razočaran. Jer realno, u ovome Šou, samo je štafaža, veštački »hintegrund« za sasvim druge piščeve ciljeve. A oni su za gledaoca ostali potisnuti u drugi plan, u nekoj vrsti očekivanja da ih on sam zapazi i da im se približi, umesto da ga naletom osvoje i ponesu. I tako ustvari gledalac nije doživeo Šoa, a ne mogavši ni da se uživi u privid stvarnosti, ostao je pomalo, zbunjem, pa samim tim i pasivan, Dr Hugo Klajn je, na taj način,, bio pomalo žrtva svojih velikih kvaliteta: izvanredne ozbiljnosti u tražemju i nalaženju životno opravdanih postupaka na sceni, sposobnosti da dočara, pouzdanim psiho-

_ iskustvom u materiji

oD;

loškim „prosvetljavanjem i rizmičkim života, nevar= . ljivu životnu ubedljivost. Ovde ga je

· Jukavi Šo prevario i podmetnuo mu

smišljenu senku umesto lika života. Ali je i sam Šo strađao, jer je, izgubivši u ritmu i u sočnosti kojom se odvija i ispunjava tok stvari u njepovoj komediji, dobio gledaoce daleko manje razdragane onim kvalitetima njegova sadržaja koji, ako su pravilmo i potpuno izvučeni, ne mogu da omamu.

Sve se to, razume se, moralo da reflektuje i na igri glumaca. Olga Spiridonović, na primer, kao Lavinija, rimska aristrokratkinja koja je prišla hrišćamstvu ,nije mogla da primeni temperamenini verv svoga talemta, tumačeći, u smirenosti duha i čula, ženu koja se već nekako sva ispunila samoodricanjem. Ustvari, baš taj lik jedne rimske aristokratske kokete 1 kaćiperke, koju je pisac dobrim delom zamislio po merama savremene velegradske pomodarke, koja trči za novim idejama kao za novim krojem , haljina, u punoj meri bi odgovarao ovoj vrlo obdaremoj glumici, da ga je u drugoj koncepciji sagledala i proTfumačila. Slično bi se moglo reći bezmalo i o svima drugim likovima u ovoj komeđiji: u težnji i naporu đa odgovore koncepciji koja je sputavala spontano podavanje šoovskoj razigramosti ' kapricioznom podrugivačkom mestašluku ,oni su tražili da budu životno ozbiljni i uverljivi, ali kroz reči i postupke koji su ih u toj ozbiljnosti i uverljivosti na evakom koraku demamtovali. I mekorismo, da ne kažem neopravdano, bilo bi zadržavati se na pojedincima, kad smo već na jednom primeru ,bez zamerke umetnici koju smo uzeli za primer, ovu kontradiktornost objasnili.

Međutim, mora se istaći da je kod nekih od glumaca Šo više triumfovao od reditelja, i da oni misu mogli izbeći, a da mu srećno ne podlegnu. Ovde pre svega mislim na Frana Novakovića. Ovaj izvrsni umetnik, koji je u ovoj ulozi izvanredno prikladmo i dostojno njegovom divnom talemtu, proslavio „pedesetogodišnjicu syoga umjetničkog delovanja, bio je valjda baš onalkav lik u kakvome je Šo i zamislio svoga Androklesa. Humano, a sa lateninom ironijom, on je umeo đa uspostavi odnos između sebe i drugih likova tačno sa onom merom koja određuje glumcu da nađe ton koji će zvučati dovoljno spontamo da se me bi od drugih odbijao, kao od kamena, ali i koji će razgovetno stavljati do mamija đa je sve fo samo jedna prividna životna igrarija. On je doista umee da bude bedni i dirljivo dobri mali krojač Amdrokles, ali istovremeno i neka vrsta mjegove karikature, jedna diskrema parodija na sebe samoga. I om je osetio da treba, i to mogao i da postigne, pokazati da baš njegova skromma reč, uboga i krotka, upravo najviše šoovskih bodlji im3, ali da ih ne treba opako ispoljavati. ali da ih ne freba opako ispoljavati. (Stanko Bubanac, u alternaciji, dao je, pošteno i čisto, jednog realistično dobroćudmog Androkleša ,ali oduzevši mu ironiju i oštricu, načinio ga istovremeno pasivnim i ravnodušnim). . Drugi lik kome Šo nije dao da mu se obme, bio je Ferovius u tumačenju Ljubiše Jovanovića. Ovaj hrišćanin sa divljom snagom i neukrotivim osećanjem svoje moći kao velikim sredstvom „za odbranu od svakoga nasilja, ustvari je najživlji paradoks

. u ljudskome liku koji je u ovoj ko-

mediji ostvarem. I to paradoksalno između zabludne vere koja ne da da se odupreš zlu i moći i volje čoveka da sav bude ustremljen u smislu borbe protiv zla, oličeno u jednom liku, doista je spoj koji mora da prska varnicama smešnoga, ali i potsticajnog na razmišljanje i zaključivanje. Ljubišu

(Nastavak ma desetoj strani)

=. Tu

Miško. BOLO

\ \

WUWU.RLANI

— Odlomak —

Tek oko tri sata popodne provukla se kroz mala vrata, izišla iz mračnog hrama u onu vreVu dermečku i čučnula uz visoke slijepe zidove. Razmolala je ukeljanog mališa i Očistila ga slamom iz jednog rasutog sepeta. Dijete je začudno mirovalo čitavo vrijeme i Wisalo pospano praznu majčinu dojku. Perka je bila strahovito gladna, ali je trpjela zavjetovavši se i šušnim postom koji dozvoljava samo jedamput dnevno da čeljade nečega Dosnoga okusi. Kupila,je pola kila jabuka i grizla ih halapljivo. Najdraže voće, orahe, nije htjela ni' smjela kupiti, jer su seljaci vjerovali đa u njima ima »zercu« masti. Činilo joj se da djetence nema više toliko gnojnih mjehurića, spavalo je, možda mu je Ona zdravo navukla san na očice.

Zatim je znatiželjno naigličena vrludala sajam-

| skim pretrpanim trgovištem, koje je šumjelo i bučalo lupnjavom limenih i gvozdenih »ruđa, cilikanjem i ijukom žena, gurnjavom prolaznika, drečećim kreštanjem, nuđanjem prodavača, podvikivanjem 'popijevki, muškim pogađanjem, životinjskim frktanjem, revanjem, gakanjem, kokodakanjem, rzanjem, mukanjem, blejaniem, svičanjem, meketanjem. ?

Čitav taj prostor podno crkve bio je nabit stočićima, bančićima, sialcima, (širokim suncobranima, gromilama tava, bakara, &talažama &plitskih tngovčića siHmičarijama i kartonskim igračkama, pištaljkama, bajunč:ćima, oonbonima, bebicama, sepetima jaja, jabuka, krušaka, zelenih šlj:va, košaricama golubova, ježeva, zečića, karovima dinja ugljena, klaka,

_______________________________ „___________________________________--------- -- -— — IŽđ_---iččmO— -

NOM IMA RAM ad OI OL UA ISO ME LR LET E rac

sljena, teladi, janjaca. Ondje svjetluckaju ogledalca i privjesci od filigranske srebrne žice, mrežaste vitice, jeftino prstenje, sitne naušnice i kolajne, ovdje brojanice, grotulje oraha i lješnika, svetačke kičslikarije, anđeli i svijećice, molitvenici, medalje i medđaljice, tamjan, mali svijećnjaci „posvećeni sasušeni cvjetići. Tamo gornji Kurlani Surko i Mrko proMaju vodu sniježnicu, čašu pola dinara; konkuriraju im varoški besposličari vodom bojenom ' zaslađenom apotekarskim, hemijskim preparatima: »narančadom« ili »malinovcem«. Svi su oni ovih dana zaposleni. Onamo praščić na ražnju s čije se nadigle, pucketave kože cijedi još vruća mast. Na prostntim tkavenim vrećama-–šarenicama „seljanke prodaju luč, trud, drvene češljeve „,preslice ,a Zelovljani izrezbarene kutije, gusle, mijehove-diple, lule i kamiše; oko njih ciliče, vrišti, dipli, ojka, gud:. Filip prodaje drvene zdjele i kašike, javorove jarmove, mišaje i pratljače, daske za meso. Do njega se tiskaju Lučanci i Hrvatačani sa svojim maštelima, vučijama i obručima. Bakrari kuckaju štap:ćem dno svojih proizvoda,-dinjari bilježe kvadratastim bušotinama zreli plod. Sel:m — šladoledžija grabi neumorno odleđeno mlijeko u tjestene tuljke, 'zvikiva gromoglasno svoju domaću marku ljubomorno se osvrćući na kolica solinskog »nametnika«, koji također rasprodaje svoju ledenu vodicu. Sjekirica i Kero prodaju usput ,u hodu, žičane spone, koje spreitno, na licu mjesta, po narudžbi prave kombiniramim kliještima. Peradari pipkaju po sto puta kokoš držeći je lijevom rukom, a ona se zatim prpuška po pemlji čvrsto sapetih nogu. Frano Kalkić miluši po ušima rasplodnu bijelu kuninicu, koju će Pera odnijeti doma, Evo i novog varoškog smetlara Berleše, On mljaskajući ždere odrezak lubenice i prska punim ustima, bko sebe, sjemenje, kao ubojna zrnja iz žvalave duplonke. Sav se naduo od tog vodenaštog voća, koje mu je najdraže. \

Sve se to natiskuje i očešava jedno o drugo kao u kakvoj ogromnoj šarolikoj menažeriji i sve je puno raznih otpadaka „smeća, trina i prašine. Bijele, crvene i šarene boje poštrapale taj vašarski seljačko-malovaToški slet. Puk, se prosuc sajmom i začepio sve rupe, zatrpao sve kutke, a osuo se njegovim poslovnim šuškanjem i grlatim dozivanjem u ljetnoj žezi i pripeci.

l____________________________ ___—_ođ--_— -—-—---——-—--—-—_ C--—-

_______________________________ ___Č_--—-——-–—–11–| , W· | — - | -----LMzŽ——

Zaslaviše i zvona i zametnu se poskočno divlje kolo; uzavielim vinom u momačkim glavama postađe obijesno i u trzajima ruku uzvitlanih parova zlobničko, mužjački naglašeno. Zapucaše prve mačkule s Kamička i zacindara vćselo glazba. Stijesniše 6e ulice oko pijace na koju je nagrnio narod prije mraka da uhvati mjesto za noćište i da.gleda iluminaciju u čast Sutrašnje Velike Gospe. |

U tom toku prema trgu Perka dodirnu upalu i užasno smršavljelu Anđeliju ,koja je nosila svogh mališana i branila ga od bujice mlataralih ruku. I njeno je dijete ispijeno dugim ljetim proljevcm, vise mu žalosno žuto-smeđi obrašč:ći, koji &ee znoje pod vunenom kapicom s kičicom na vrhu. U ručicama drži Filipov nasljednik krušku-divljakušu, iznutra crne i CrVljive mešoće na koju muhe kao lude lete. Anđelija ne zna da će ga to sirotana još više otvoriti i da bi ga baš to moglo usmrtiti. Ona je više zabavljena sVO” jom nevoljom nerokkinje zbog čega Ovo, i hodočasti. 1 sad joj je milo što je srela u ovoj nepoznatoj svjetini svoju drugu, koja ju je obabila.

— Sestro, — reče zadihano, — di ćeš epavat'?

Ali je Perku već nosila suprotna matica. Ona smogne toliko daha da joj odgovori:

— Tu, na pijaci, di bilo!

Sad se zanoćalo i počeo je vatromet.

Anđelija nije nikad vidjela ta praskajuća čudesa, Oči joj iskapaju silan strah i udivljenje jednoj jedinoj osobi, koja je glavni pokretač svih ovih ljudskih suludica oko nje. Ta je osoba u liku žene-majke razapeta na dva stupa kao slika i oko nje je oreola električnih obojenih žarulja. Dugo se krsti Anđelija, krsti dijete i zuri u tu velku blještavu sliku po kojoj se rasprosiplje jato nebeskih crvenih, plavih i zelenih zvijezdica. Prašte i šište rakete, a u zvjezdanom nebu raspuknu u bukete kao dozreli mogranji. Anđelija napokon saznaje od druge neke Anđelije da joj »neće ništa nauditi« te bengalske vatre, jer že »svi nalaze pod Njenom moćnom zaštilom«. Uši joj šume glasovima, glazbom, ovim virovitim žamorom koji izgleda neće jenjati čitavu noć. Slava joj lagano klone na torbu. U nabore svojih su-

kanja umota dijete i na golom pločniku zaspe zbijena

među stotinama tako ležećih seljaka iz čitave Cetinjgke Krajine,

'poznatim putem velike kolovozne procesije. Koja prije,

pat će le sagove prašine suzama i kapljama krvi iz

Perka se u cik zore prenula i digla. Zavezala je krajeve pleta oko vrata i oko pasa. U toj će ljuljašci njihati dijete dok bude vršila zavjetno obećanje mileći na koljenima duž proštanog Gospinog puta. Pov:atilo ioj se nešto snage u iznemogle udove. Prekrstila se i pošla.

Oko nje, na ulici, spava mnoštvo narođa. I crkva je ove noći pretvorena u. konačište. U onoj silnoj ljetnjoj jari ležali su i hrkali pred oltarskim tabernakulima i monstrancama smrdljivi i umorni pulnici, bosth prljavih nogu, koje vonjaju po iruleži. Perka je smočila ruku svetom vodom iz kamenice-škropionice i poškropila sebe ' dijete, a onda je odmah, na pragu „crkvenih vrata, lagano klekla zadignuvši dugu navoranu suknju pod tanku uzicu, koja ju je jako utezala u pasu,

— Gospe pomozi! — zavabila je i, ne znajući što će s rukama, počela je puziti ma koljenima njišući se | u lijevo, pa u desno, kao bogalj, kao teška steona krava, Nije odmakla ni dvadesetak metara kad se prvi put uz tu Kalvarniju spotakla, strahovito, se prestrašivši. za dijete, koje je lako mogla zgnječiti prsima o zemlju. Koljena su joj bila šadrta i sad ih je polakše dizala i opreznija spuštala na izrovanu i oštrim šljuns kom posulu cestu. Samo kad“bi joj imao tko da pridrži dijete. Ali ne, zavjet je pravovaljan jedino s njim na grudima, inače joj ga neće htjeti krstiti. Zato se iz dubina svoje duše pomolila blažemoj djevici da joj udahne čvršću volju i podari još samo trunku snage, koja joj je nedostajala.

Već ranim jutrom zavjetnice »teškog kalibra« počimaju Dpuziti na.koljenima od cnkve pa oko varoši

koja kasnije — koja brže, koja sporije, otiču one u prašini, kao balvani mutnim kanalima, mimoilaze se, Drestižu, zaostaju „smalaksavaju | praše svojim haljinama kao pretovarene gaete što tonu jedrima. Naka=<

svojih golih ranjavih koljena. Ali to je nečista krv, koju :

su žrtvovale u mukama ne samo da s&pašu dušu, negp |

i da ozdrave 6voje bolesno zemaljsico tijelo, ZLA ĆARE Perka je kod parka strašno sustala, Bilo je to nje |

no deseto stajalište. Sjela je i opljunula nježno svoja |

— – ~ _—: y

koljena, koja su u vatri trenja gorila. Raskrpala 6e 8 | LIM ~ O O A .J—_—.}