Književne novine

.

BROJ 5)

I PROGRESU

2Čedo KISIĆ IC

»Čovek čoveku je bog«.

Tiho i nečujno, i kraj svih bura i potresa, kraj svih ljudskih stradanja i neprekidnih borbi, kako to samo vreme ume i može da čini, došla je jedna stopedesetgodišnjica. U Bezansonu, 26 februara 1802 godine, rodio se pesnik čije je ime postalo ponos Francuske i slava”sveta — Viktor: Igo.

A s tom godišnjicom javili su ae članci, rasprave, komemoracije, pisma, pozorišne pretstave i filmovi. Svako je hteo da na svoj način oživi uspomenu na velikog pesnika. U specijalnim brojevima francuskih listova i časopisa čitaju se naslovi »AKktuelmost Viktora Igoa«, »Igo preteča«, »Crteži Igoovi«, »V. H. 52«, »Jeste li čitali Viktora Tgoa«, »Viktor Igo i mir«, »Viktor Igo, Jadnici i filmska umetnost«. »Ja znam napamet 40.000 stihova Viktora Igoa«, i brojni drugi. Besumnje, razni su moktivi, plemeniti i neplemeniti, potsticali ljude da kažu svoju reč o pesniku. Uistinu i oni koji su se rukovodili političkim i ukilitarističkim ciljevima i gledali pesnikovu godinu & jedne druge strane (kao informbiroovska agentura u Parizu) bili su svesni sve bogate sadržine, sjaja i slave imena Viktor Igo. I nazvali su ga njihovim, jedino njihovim.

. Prošla su vremena kad se Igou spo-

Tio genij., I kad su se izmišljali svakojaki prigovori. I kad je Lanson u »Istoriji francuske literature« nazivao pesnika »mediokritetom«, ćajnim«, »nemoćnim da misli«, »bez originalnih ideja« (mada je sam osećao i priznavao da će Igo ostati na pesničkom fronu veka). I kad su ga zlobno nazivali konstruktorom mitova i preživelim čovekom velikih primitivnih vremena, koji je u moderno doba dovukao jednu iščezlu fumkciju. Pesnikovo delo izdržalo je sve kušnje, i evo ga svetlog i čistog na sunčanim vidicima socijalizma. I došlo je danas do plemenite utakmice duha ko će naći lepšu reč za njegovu poeziju (kažu da je ona orfejska legenda, u kojoj i trava, i drvo, i kamen pate, plaču, govore ili pevaju i da pred tim misterioznim govorom šumova univerzuma nijedma ljudska duša ne može ostati mirno, bez uzbuđenja. Dive se daru pesnikove plodne imaginacije, koja obuhvata i pitoresknost predmeta i njihov reljef i boju koja očarava svojom spontanošću i veličinom i zapanjuje svojom ogromnošću i snagom. I navode stihove, i pokazuju, i tako u beskraj.

»sMuza treba da služi nezaštićenim narodima«,

Put.od. .Bezansona do- Panteona bio je pun bura i painji, ali i slave i triumfa jednog ljudskog ideala. On je duga zanimljiva povest o pesnikovoj evoluciji od monarhiste do republikamca; o njegovim »Odamat«, u kojima: je »bretonska kfv njegove majke govorila više nego očev bonapartizam«; o njegovom mladićskom idealu poezije kazanom u predgovoru »Orijentalskim motivima«, u kome ističe da.želi u Pranocuskoj poeziju koja bi se mogla uporediti sa građom u Srednjem veku; o »Jesenjem lišću« iz 1831, u kome negde. divno reče da »zna odakle dolazi, ali ne zna kuda ide«, zagledajući se iskreno U krizu i zablude svoje rane mladosti, kad je bio veran krvi svoga oca, starog vojnika, i svoje majke Vandejke; o njegovim »Unutrašnjim glasovima« u kojima BOVOTI o ozbiljnosti pesnikove funkcije i da je pesnikov zađatak da uzdiže poli-

· tičke događaje, ukoliko to oni zaslu-

žuju, na nivo istoriskih.

Njegov ideološki razvitak je složen i protivurečan, a umetnički je gotovo veran izraz prvog. Počeo je sa klasicizmom kao poslednji eminentni pretstavnik Malerba i Žan-Batista Rusoa, a zatim se prvi okrenuo ka romantizmu, koji je tada bio sinonim literarne revolucije; u »Predgovoru Kronvelu« on je najpre proklamovao teorjju TOmantizma, a zatim su došla dela: stihovi »Zraci i senke«, roman »Bogorodičina crkva u Parizu« i sve njegove drame. Njegova še evolucija zatim nastavlja: on stvara »Legendu vekova«, »J dnike« i druga dela.

Svojim '»Orijentalskim „motivima« Igo je — kako Greg piše — inspirisao Parnas: Lekont de Lila, Gotjea, Bodlera, »njegovor prirodnog &ina«. 'Takođe se ističe da je Igo svojom teorijom »slobođe u umetnosti« pripremio put i uveo naturalizam i da su nJegovi »Jadnici« inspirisali Zolu.

Viktor Igo je imao veliko i bogato srce, koje se odzivalo na sve ljudske krikove, ma otkud oni dolazili. Godine 1859, u državi Virdžinija, jedan sud je osudio na smrt Džona Brauna,

malo ose-

borca za ukiđanmje ropstva, zbog toga što je uzeo u ruke oružje zajedno sa stotinama pobunjenih crnaca. Čim je pesnik čuo ovu vest, tužan i pun saučešća prema nesrećniku, odmah uze da piše u Sjedinjene Američke Države. Pismo je kasno stiglo. Ali bolno osećanje i unutrašnji nemir zbog tog događaja nisu napuštali pesnika. I, jer je umeo nadahnuto i lepo da slika, on kriknu dubokim glasom protesta na slici zemlje koju osvaja mrak, pod nebom upola spuštenim na zemlju, sa likom obasjane glave i izduženog tela obešenog čoveka.

Takav e bio uvek, u svalsoj prilici, kad je došlo do stradanja čoveka i naroda. Dvanaestog maja 1839, njegova mala kći Adela otvori vrata očeva kabineta na Kraljevskom Trgu: »Tata, znaš li ti šta se događa? Biju se na mostu Sen Mišel«. I veliki pesnik je išao tamo pred zgradu prefekture i srce mu se stezalo kad bi ugledao mrtva čoveka na uglu. Ali ti prizori istovremeno su i ubijali u njemu i sve monarhističke iluzije i krepili njegovo republikansko uveranje. Između kraljeva — tirana i naroda — »kraljeva budućnosti«, pesnik je odlučno, 5 ljubavlju i verom, spoznavši konačno da se ne može odvojiti mržnja prema tiranima od ljubavi prema narodu, i svim srcem odabrao narod i predao se njemu. On je kasnije spasavao borce Komune (iako nije shvatao nJene

- ideje i njen istoriski značaj) i tražio

za njih amnestiju. On je išao i u izgnanstvo zbog svog borbenog čovekoljublja. »Moje ime pripađa — ma zašto hteli njime da se služe — progresu i istini«, (Iz pisma Polu Blanku od 8 jula 1867)

Kao da je pesnik slutio da će u bu- i

dućnosti još biti reči i•*povike oko njegova imena. Kao da je nazirao da će neko nekad svezati njegovo ime 5 mračnim ciljevima. T zaista, to je vreme došlo. Informbiroovski svetski savet mira, na mig i uz saglasnost MosSkve, postavio je zadatak svojim ograncima da »aktualiziraju« Viktora Igoa. »Svetski savet za mir apeluje na demokrate svih zemalja da proslave 150-godišnjicu Viktora Igoa«... — kaže se u reviji »La „pensće«, dođajući i ovo: »Mi imamo pravo da izvučemo iz njegova dela nekoliko, aktuelnih tekstova«, Ima li što bezočnije i sramnije od ovakvog odnosa prema velikom pesniku-humanisti! Oni ga slave zato što je on izvesnim svojim iskrenim i duboko čovečnim deklaracijama upotrebljiv (strašna, ali tačna reč) za

Viktor Igo „1825 politiku Informbiroa, U svojim mračnim planovima oni ni od čega ne prezaju, pa ni od toga đa zaklone svoje lice iza grandioznih tekovina ljudske misli i Panteona, iza ličnosti i dela velikog pesnika. »On (Igo) dao nam je već davno pravo da ga nazovemo svojim« — kaže Pjer Albui.

I tako velikog pesnika svrstaše u idejne preteče i proroke Informbiroa. Njega, koji je pisao najsnažnije dokumente čovekoljublja i lepotu duše upoređivao s izvorskom vodom! Počelo je to sve tako »naivno« i »spontano«: »Kineski pisac Mao Dun predložio je u Beču da se slavi kao zajedničko dobro svih naroda velika figura Viktora Igoa«. A onda su svi informbiroOVvSki listovi, jedan za drugim, stali da »aktualiziraju« pesnika, »Imanite«, »Letr fransez«, »Literaturen front«, »Literaturnaja gazeta«, »Novoje vremja«, svi su oni obično počinjali svoje napise rečima: »Svetski savet za mir uputio je apel svim demokratima ...«, a završavali demagoški i perfidno: »Viktor Igo je na strani snaga mira«, »On je zastava borbe protiv američke ekspanzije« (kao da je pesnik patio od političkih, nacionalističkih i moral nih predrasuđa i kao da nije mrzeo svaku ekspanziju i svako porobljavanje čoveka, ma otkud ono dolazilo). Viktor Igo celim svojim životnim putem i delom i svojim divnim i blagorodnim ljudskim likom na strani je — kako sam reče — progresa i istine, a mi {aj progres i tu istinu viđimo u slobodnom socijalizmu, koji će imati snage da prođe kroz sve teškoće, da im odoli i da ostvari i veliki pesnikov ideal.

MLADOST CRNIM UOKVIRENA

(Nastavak sa pete strane)

ćenom rečima svih boja i tamo gde nemaju nikakva opravdanja, stiže tek do impresionizma i simbolizma. A u jednom tekstu koji izbegava iole konkretnu odredbu impresionizma, Renar kaže: » Pek je impresionizam oll:rio ponovo čovečansku radost, pravu, ple= bejsku i pagansku, antičku i senzualnu, matferijalističku radost za življenjem — radost doduše, po zakonu vremena, obojadisanu donekle i francu-

' ski i malograđanski — no ipak revo-

lucionarnu, svežu, zelenu radost. I tu radost je dočekala moralizatorska dreka građana pozelenelih duša i para-

grafsko-kanonske tirade profesora sa naočarima od sivo-zelenog stakla, uokvirenog mesinganim pozelenelim okvirima«. Po njemu je u poeziji pak najzelenije od zelenog Remboova teorija o uzajamnosti delovanja i izazivanja čulnih utišaka, koja ustvari i nije samo Remboova, jer je izložena već u Bodlerovim Correspondences, a nalazi se i u Šezanovim rečima koju je zabeležio neoklasistički pesnik Joašim Gaske, kod Gijoa' u ideji o švežem mleku u planini kao

osećaju identičnom slušanju jedne pastoralmne simfonije u Problemima savremene este-

tike, i kod našeg slikara Mila Milunovića (u Razmišljanjima o slikarstvu, Umetnički pregled, brč 1, god. 1941). Qtkrivajući ovu, za Rehara izgleda novu, jdeju, koju on pripisuje

eveesvemsenaoeoeoneoee.969899eee99e9996eBee999ee Eeee BBB Bee ekv...

ji

Viktor Igo:

SELO NA MESBCINI

Rembou, koji je tobože time »stekao slavu formalista i bio osuđen od ljudi sivo-zelenih emocija« itd., sasvim je jasno da pod vrhom umetnosti Rehar smatra impresionizam i simbolizam koji su ozeleneli umetnost posivelu od naturalizma i umetnost blještavo-bezbojnog emajla i kameja parnasovaca, ali koja je prevaziđena dubinom osećanja humanizma, inspiracijoš dubljom od svake boje uzete za sebe i od samog njihovog sklada, koju nadahnjuje proleterska klasa i njena borba, prevaziđena umetnošću Gorkoga, Rolana, Ajzenštajna.

U svemu ovaj prvi broj nove serije Mladosti manifestuje kao novu umetnost jedan dosta široki dijapazon preživelih &hvatanja i umetničkih postupaka najvećim delom „napuštenih već i na ZanLadu, od kojih je svaki tuđ potrebama i težnjama našeg savremenog društva i literature. Posle jednog perioda u kojem se zanemarivalo ispitivanje i čak interesovanje za bezbroj pojedinačnih i jednostranih eksperimentalnih traženja — koja su u elementarmom išla često i đublje, ali zaposfavljali ili izostavljali · ostale delove celine realističkog umetničkog postupka — jednom delu naših pisaca kad su se otvorile oči za ovaj šareni vašar »produbljivanja stvarnosti«, ova »Ssiva« umetnost na koju je već pala prašina vremena i koju je negirala većina naprednih umetnika, zasenila je oči i uzela na sebe izgled

nove i revolucionarne umetnosti. Za-”

io se oni moraju boriti za uspostavljanje ravnoteže u svojim pogledima na umetnost. Inače će iz tog krajnje ne kritičkog ugledanja na umetnost koja pati od iscrpenosti i ludog traga za novim sokovima svojim neobuzđanostima koje obično ne đostižu ni minimal-– ne određbe suštine umetnošti, za našu književnost proizići rđave posledice. Užasno je pogrešno misliti da smo mi simi bliži tim sokovima preko tuđih prekopavanja i rovarenja nego preko naših sopstvenih korenova!

Znameniti francuski komunist Pol Vajan-Kutirje rekao je jednu divnu misao: »Komunizam je mladost sveta«. Treba se pitati koliko od tako shvaćene mlađosti ima u sadržaju prvog broja nove serije Mladosti u crno uokvirene,

KNIIŽEVNE NOVINE

STRANA 9

PESNIK PRIPADA ISTINI EnverRedžć: ZAŠTOSEIKAKO

MARKSIZAM BORI PROTIV,

RELIGIJE

, {Izdanje »Svjetlosti« — Sarajevo, 1952) |

Religija ulazi u broj onih pitanja, koja je marksistička teoretska misao obimnije razrađivala. U nizu svojih radova i članaka, među kojima se ističu — »Ka kritici Hegelove filozofije prava«, »Sveta porodica«, »Njemačka ideologija«, »Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države«, »Ludvig Fojerbah«, »Anti-Diring«, Engelsova pisma o istoriskom materijalizmu, Lenjinovi poznati članci — »Socijalizam i rreligija«. »O odnosu radničke partije prema religiji«, ibd, itd., klasici marksizma naučno objašnjavaju u osnovi sva pitanja vezana za ovaj krupni društveni problem — religiju, Može se reći, i to s pravom, da je zahvaljujući marksističkoj nau– ci postalo moguće naučno, materijalističko objašnjenje religije, — njenih društvenih korjenova, metoda borbe sa njom, kao i objašnjenje puteva njenog odumiranja.

Ali, za razumjevanje marksističke nauke isto kao i svake druge nauke, potrebno je mnogo izučavanja i studiranja. Otuda, svaki pokušaj koji ima za cilj da tu nauku učini pristupačnu širokom krugu čitalaca od nesumnjivog je značaja i naša ga javnost dočekuje sa velikim interesovanjem. To utoliko više što svaka takva knjiga ili brošura pretstavlja dobit za našu, danas još vrlo oskudnu popularnu marksističku literaturu.

Jedan od takvih najnovijih pokušaja je i ova brošura Envera Redžića.

Značaj ovakvih priloga popularisanju marksističkih stavova o religiji proističe iz. potrebe aktivne borbe protiv pojačamog uticaja i širenja religioznih predrasuda ne samo među jednim djelom širokih slojeva naroda, nego: i među mlađim komunistima. Ali, korisnost ovakovih priloga osim ako se radi o pokušajima dalje razrade pojedinih marksističkih postavki, — mjeri se stepenom njihove pristupačnosti širokom krugu čitalaca, tj. time u kolikoj mjeri polazi piscu za rukom da populariše osnovne postavke marksističke nauke o postavljenom problemu. A izložiti na jednostavan i živ način manksističke teoretske postavke o religiji nije ni malo lak zadatak. To zahtjeva od pisca mnogo dublje poznavanje marksističke teorije od običnog, školskog poznavanja. U protivnom, dobija se apstraktno, suvo ili vulgarno izlagamje osnovnih postavki marksizma o religiji umjesto žive analize koja bi ubjedljivo djelovala razbijajući same religiozne zablude.

Čitajući brošuru KEnvera Redžića, čitalac dobija utisak da se pisac tru-

- dio da na što popularniji način poka~

že kako treba gledati na religiju sa marksističkog stanovišta, Ali čitalac će brošuru, na kraju, ipak ostaviti sa izvjesnim razočarenjem, jeT piscu nije pošlo za rukom, da u zadovoljavajućoj mjeri pruži Živo i popularno objašnjenje religiozne problematike. Zašto ovaj pokušaj, sa pomenutog aspekta, nije do kraja uspio? Po mome mišljenju uzrok treba tražiti u tome, što velika većina naših pisaca popularnih brošura, među njima i autor ove, nastoje da što iscrpnije obrade sve što je u vezi sa određenom temom bez obzira na to, da li su razna pitanja koja pokreću, od značaja za čitaoca koji se njima naučno ne bavi. Tako je i autor ove brošure, često nepotrebno, suviše zalazio u razne teorije o religiji. On dalje nastoji da upozna čitaoca ne samo sa filozofskim pravcima koji su vezani uz ovu temu već i sa masom raznih mislilaca, što nesumnjivo za popularnu brošuru pretstavlja veliki i nepotrebni. balast, Tako on pominje Ksenofana, Anaksagoru, Tertulijana, Tomu Alcvinskog, Dunsa Skota, Vilijama Okamskog, Pjer de la Rame, Đorđana Bruna, Galileo Galileja, Lučilio Vaninia, Makiavelia, Holbaha, Fojerbaha, Spensera, Langea, Dirkajma, Kauckog, Bera, Valtera; zatim ulogu darvinizma itd.

Kalko ovo drukčije nazvati nego gubljenjem osjećaja za mjeru? Da je autor stalmo imao u vidu popularnost kao osnovni zadatak, ne bi mu bilo nužno 90 stranica (od 126 koliko ih brošura ima) za prikazivanje nastanka i razvoja religije, raznih teorija o religiji i njihovih pretstavnika kao i društvene uloge religije. Nema potrebe nikoga uvjeravati, da su ta pitanja dosta složena 1 đa ona obuhvataju mmogo problema. Mnogim čitaocima je isto tako poznato da bi se o ovim pitanjima moglo napisati ne samo 90 stranica veličine džepnog formata, već nekoliko debelih kmjiga folio-formata, Iz ovoga nedostalka proizilaze i drugi. Tako, autoru še može a&taviti zamjerka i na sam način izlaganja materije. Naime, u brošuri nije u dovoljnoj mjeri realizovan razvojni metod, tj. čitalac se postupno ne uvodi u shvatanje težih teoretskih postavki, nego se na njih prelazi ponegde bez dovoljnog „prethodmog objašnjenja. Kođ toga autor operiše i sa takovim termimima, koji čitaocu bez izvjesnog marksističkog obrazovanja otežavaju shvatanje, onoga što pisac nastoji da objasni. Tako, listajući prvih nekoliko stranica susrećemo se sa pojmovima kao — „društbveno-ekonomska formaoija, Sšspoznajni aparat, čulna spoznaja, logički stepen spoznaje, gnoseološki „RKkorjenovi, matriarhat, personifikacija

Tivo, kako na primjer, pisac na strani 10 objašnjava korjenove religije: »... Religija ima dvije vrste svojih izvora, svoja dva korjena, jedan od njih se nalazi u društvenim odnosima ljuđi, u njihovim međusobnim odnosima u procesu proizvodnje, a drugi se nalazi u spoznajnom aparatu čo-

· vjekovom, koji se istoriski razvijao,

Ivan LAĆA ·

mijenjao i usavršavao zajedno sa društvenim čovjekovim razvojem. Prvi se naučno zovu socijalni, a drugi gnoseološki korjeni religije.

Gnoseološki korjeni religije potiču iz same ljudske spoznaje. Razumljivo je da spoznajne sposobnosti čovjekove nijesu nepromjenljive i da se spoznajne sposobnosti današnjeg, čovjeka mnogo razlikuju od spoznajne sposobnosti ljudi prvobitne epohe. Ta činjenica ubjedliivo govori o najđubljoi povezanosti ljudske „spoznaje sa društveno-istoriskim vjekovim«.

Treba primjetiti da čitalac bez poznavanja marksističke teorije spoznaje nije u stanju da shvati ono što mu pisac objašnjava na 10, 11, 12 i 15 stranici.

Osim toga, pored popularnosti u brošuri nije na zadovoljavajući način ostvaren ni jedan drugi, veoma Važan zahtjev — živ, sugestivan način objašnjavanja problema, a to je od neobično velikog značaja za naučnopopularne radove. O ovome momentu ili aburor nije vođio dovoljino račuma, ili nije i poredđ nastojanja u tome uspio. Mislim da se može govoriti prije o ovome posljednjem. .

No, bez obzira na ove pomenute nedostatke brošura ima i pozitivnih strana na koje je potrebno ukazati radi sticanja pravilnijeg suda o njoj.

Pisac, oslanjajući se uglavnom na postavke klasika marksizma, daje dosta dobar pregled nastanka i razvoja religije i njene uloge u društvemoj istoriji.

Religija, kao i svi ostali oblici društveme svijesti zavisi u krajnjoj liniji od načina proizvodnje, od stupnja razvijenosti proizvodnih snaga i Fr*odukcionih odnosa. Ona je, dakle, društveno-istoriska pojava, Tako, objašnjavajući rađanje ideje o natprirodnim bićima, pisac nas vraća u daleku epohu istorije čovječanstva i pokazuje kako primitivne religiozne pretstave nastaju usljed niskog nivoa proizvodnih snaga i u vezi s tim na bazi nerazvijenog stupnja svijesti. Na ovom stupnju čovjek, ne poznavajući stvarne uzroke prirodnih pojava, zamišlja prirođu naseljenom raznim duhovima koji je »pokreću« i upravljaju mjome. Iz Ovog, animističkog stupnja religija je evoluirala preko totemizma i politeizma u monoteizam, tj. u religiju koja obožava jedmog boga. Pisac, oslanjajući se na Purgelsa, dobro ukazuje na društvene uzroke ovog velikog preokreta u religiji, tj. na razbijanje rodovskog društvenog uređenja u kojem podeljenosti na mnoge rodove odgovara i mnoštvo bogova — politeizam. Sa razbijanjem toga društva i nastankom klasa dolazi do ujedinjavanja rodova i plemena u jedan narod i do formiranja države, usljed čega nestaje vjerovanje u mmoštvo bogova, a na&štaje obožavanje jedmog boga — monoteizam. Bez jedinstvenog cara, ne bi se mogao javiti ni jedinstveni bog, isticao je Engels. Pa dok su raniji bogovi zamišljani:· u izvjesnom smislu kao neka stvarna, zemaljska bića, novi, jedinstveni bog monoteigtičkih religija zamišlja se kao bezlični, onozemaljski duh, koji kao svemoćni gospodar upravlja svijetom, otprilike onako kao i svemoćni despot u državi.

Pisac dosta prostora posvećuje prikazu hrišćanstva i objašnjava, kako je promijenjena društveno-ekonomska stvarnost u antičkom svijetu (raspadanje robovlasničkog društva) stvor! la filozofsku podlogu za hrišćanstvo u krilu najreakcionarnijih dekadentnih idealističkih pravaca antičke filozofije. Valja primjetiti da pisac nije istakao Filona kao jednog od preteča hnišćanstva već govori o meoplatonizmu uopšte, a trebalo je da istakne baš Pilona i rimskog stoičara Seneku — »Ooca« i »Strica« hrišćanstva, kako kaže Engels, — pored ostalog i zbog toga što je meoplatonianstvo u cjelini uzeto, bilo izvor i raznih jeresi, protiv kojih se hrišćanska crkva docnije borila. Pisac naročito podvlači kako &e u uslovima raspadanja amtičkog robovlasničkog društva, izlaz nužno morao tražiti u jednoj religiji koja traži spasenje na onome svijetu. Zatim „pošto je objasnio najkrupniju promijenu u istoriskom razvoju hrišćanstva — njegovo pretvaranje od prvobitne, buntovne religije robova u ideološko oružje eksploatatorskih klasa, on široko raspravlja o reakcionammoj Wiulozi hrišćanstva u feudalizmu i kapitalizmu.

Razvojem materijalne osnove društva i prirodnih nauka, ljudska misao sve više upoznaje stvami svijet i njegove istinske wuzroke. Tako, već u XVII i XVIII vijeku revolucionarma buržoaska misao izbacuje boga na vrata. Ali, uskoro zbog svojih ograničenih klasnih interesa, buržoaska mišao ga ponovo, iako sada stidljivo pušta kroz prozor. Tek su ideolozi radničke klase, konačno istjerali boga na vrata, Ali za razliku od buržoaskoga, proleterski ateizam je čvršto jednom za svagda dobro zatvorio i sve prozore.

Za čitaoca naročito su interesanima poslednja dva odjeljka u kojima se govori o društvenoj ulozi religije i odnosu radničke klase prema religiji. Ovidje se provlači misao da je Droletarijat protiv svakog ugnjetavanja pa prema tome i religioznog kao jednog od sredstava za klasnu Vvladavanu. Budući protiv svakog ugnjetavanja, proletarijat bi došao u sukob sa svojim sopstvenim principima ako bi onaj dio narodnih masa koji se još

razvitkom čo-

nalazi pod uticajem religioznih predrasuđa htio silom da matjera da se odreknu svojih religioznih ubjeđenja. To je stvar duge ideološke borbe, političkog, kulturnog i opšteg uzđizanja masa. Pisac lijepo i ubjedljivo objašnjava i reakcionarnu ulogu religije.

Najzad, treba napomenuti da brošura, ma da uzeta u cjelini daje u ošnovi pravilan odgovor na razna pitanja, ipak nije sasvim bez primjed-

be u pogledu naučne preciznosti. U”

njoj ima kako izvjesnih nepreciznosti i tvrđih formulacija tako i poneka netačna tvrdnja. Tako, na primjeT, autor na sbrani 93 kada objašnjava zašto ideolozi buržoazije u XVII i XVIII vijeku nisu mogli otkviti prave socijalne korjenove religije, navođi kao razlog jedino njihovu klasnu Ogramičenost. Ovakvo objašnjenje ne= sumnjivo je nepotpuno i stoga nenaučno. Klasna ograničenost mišljenja Bekona, Loka, Voltera ili Holbaha ne može se negirati, ali samo ovaj momcnat ne daje zadovoljavajući odgovor zašto oni nisu mogli otkriti socijalne korjene religije. Otkrivanje tih korjenova bilo je moguće tek u XIX vijeku, posle francuske revolucije. Tek se ta revolucija u punoj svjetlosti i sa punom jasnmoćom pokazala po

put u istoriji kao očevidđna borba klasa, i kao takva usmjerila je ljudsku misao u pravcu ispitivanja stvarnih pokretača društveno-istoriskog razvitka. Zato, na primjer, nije slučajno da su tek estoričari epohe Restauracije postali očevi teorije klasne borbe a ne recimo Didro ili neki drugi mislilac iz XVII ili XVII vijeka. Dalji društveni razvitak pripremio je sve elemente neophodme za nastajamje materijalističkog shvatanja društva kao i cjelokupnog društvenog života. O tome procesu govore, uoštalom, Marks i Engels na više mjesta. Eto zato je pisac, ističući samo klasnu ograničenost buržoaskih mislilaca X-VII i XVIII vijeka mužno morao upasti u jednostramost. Ti ideolozi, čak i da nisu bili klasno ograničeni, što je na= ravno samo hipoteza, ne bi mogli na tom w&lupnju razvitka otkriti prave korjenove religije ;

Ne može se ćulke preći mi preko ove autorove tvrdnje: »Sve dok je njihova 8poznaja (primitivaca — 1 .L.) bila „ograničena ma strogo čulnmu spoznaju, na wogjećaje i opažaje, tj. dok su čulni organi bili jedima oruđa spoznaje, dđofle u samom. procesu &poznaje mije bilo mogućmosti za mnmastajanje religije koja počinje preistavama duše i duhova.., Sposobnost ljudi za pretstave/ govori o tome da je spoznajni aparat čovekov postao razvijeniji i savršeniji i da se sađa u čulnu Spoznaju Sve više upleće i mišljenje«. (str. 12)

Tvrditi da je spoznaja primitivnih ljudi ikada mogla biti ogranijičema samo na osjećaje i opažalje, da su im čulni, organi. ikadđa mogli biti jedina oruđa &poznaje nesummijivo je metačnma, ne odgovara činjenicama pa otuđa ni osnovnim postavkama klasika marksizma po ovome piltamju. Tako, Engels u »Dijalektici prirode« konstatuje da čak i kod viših životinja postoje me samo osjećaji i pretstave, a što je razumljivo i po sebi, već i oblici razumske djelatnosti kao što su indukova– nje i eksperimentiranje. A kad ovako vanje, zatim analiziranje, šintetizira-= nje i eksperimenftisanje. A kad ovako složene radnje postoje kod životinja, šta tek da kažemo o primitivnom čovjeku.„ Dalje, na strani 48 stoji ovakva nepotpuna misao: »... Iz redova zanatlija — majstora i trgovaca &bvarala se u krilu feudalnog društva mova Kklasa, buržoagzija...« Čitalac bi mogao na osnovu ovakve tvrdnje zaključiti da su zanatlije i trgovci bili jedini i glavni društveni rezervoar iz kojeg se regrutovala buržoaska klasa. Međutim, stvarni istoriski proces razvijao se drukčije. Buržoaška Klasa proizišla je, a to nam objašnjavaju klasici marlsizma na nekoliko miesšta u 8VOjim radovima, uglavnom iz seljaštva. Evo šta o tome kažu Marks i Engels u »Komunističkom mamifestu«: »Iz redova kmetova Srednjeg vijeka izašli su &lobodni stanovnici prvih gradova; iz tog varoškog stanovništva razvili &u 6e prvi. elementi bužoazijje« (Karl Marks, Fridrih Engels, izabrana dijela, tom 1, »Kultura« — Beograđ — 1949).

Najzad nije suvišno mnapomemuti da se ma strani 46 kaže kako su &va

jeretička učemja uperema protiv feu-

dalnog društvenog uređenja, zbog mo- :

nopolnog položaja crkve u svim obla=stima „intelektualnog života, mnužno primala vjersku formu. Misao je u osnovi tačna ali nepotpuma i zbog nerazrađenosti čitalac može da je nepravilno shvati. Trebalo je maglasiti da je u to vrijeme religiozmi načim mišljenja dobio takorećisnagu instink ta, koji je pritiskivao svaku misao. Otuda onda jasno proizilazi zašto su i Bva progresivna opoziciona učenja, toga vremena morala nužno biti zaodjenufa u religiozno ruho,

Ovih nekoliko uočenih primeđaba · krupnijih i sitnijih pokazuju, da bro-_

šura Pmnvera Redžića ima avojih ozbiljnijih nedostataka. Uopšte bi pri pisanju brošura ove vrste trebalo VO-

diti više računa o potrebama kako .

naučne preciznosti tako i popularno sti, /

~ a

0