Književne novine
GTRANA 4 or: JN
Pušan KOSTIĆ
OL JV n dano; Ja
0 NI T
| NOVA KNJIGA PROZE.
<:
Deset pripovijeđaka sačinjavaju ovu drugu knjigu proze Gojka Banovića. Dok je u »Neviđenim snagama« — Drvoj svojoj knjizi — Banović zahvatio ratnu i posljeratnu stvarnost krajiškog sela, dajući autentičnu sliku relativno kratkog, ali značajnog i dinamičnog vremenskog foka, u novoj svojoj knjizi on i tematski i vremenski zadire dublje i obuhvatnije, rješavajući umjetnički daleko složeniju problematiku. U tom smislu i nizom čisto literarnih kvaliteta »Knežopoljci« znače izvjesno oslobođenje od feljtonske površnosti i lakoće, i nesumnjiv su korak u razvoju Banovića kao pripovijedača. Oni još više potvrđuju uvjerenje da pred sobom imamo pripovijedača stvarne snage i daha. Što njegovo ime nije dosad jače možda zasjeklo u našu književnu njivu razlog su ničim neopravdane predrasude o ovom piscu. Možda je objašnjenje tome u izvjesnim nedostacima njegove dosadđašnje proze, koja ponekad zazvuči zaista lako i s jevtinim izlazima i rješenjima. „Možda Banović — neodgovorno sasvim —
zapusti upravo započetu, i to dobro”
započetu stvar, zapostavljajući je poslije i ne privodeći je logičkom kraju, ostavljajući utisak nedorečenog. Ali, i pored svega, Banovićev pripovijedački talenat je nesumnjiv i njegova dosađašnja prozna ostvarenja nikako nijesu za potcenjivanje. I nijesu takva da bi se preko njih moglo preći tako gluvo.
U »Knežopoljcima« Banović je zre-
liji. On je tu i složeniji, širi, dublji. Prvo, on tu zahvata i period Prvog svjetskog rata i jednu osobito interesantnu pojavu u ondašnjim previranjima i rasulu austrougarske monarhije — zeleni kadar, tu stihijnu, buntarsku, neusretsređenu vojsku što je odbjegla s propalih habsburških frontova i završila poslije veoma neslavno; motiv, dakle, vrlo interesantan i zahvalan. Drugo, u nekim pripovijetkama ove knjige Banović prelazi uske okvire feljtonskog kazivanja i postupka, u slikanju se služi s više tonova i sredstava, životna slika je tu i šira i ubjedljivija — ponekad to su veliki zahvati kazani škrto i sažeto, ali upečatljivo. I treće, ovdje Banović smjelo ponire u psihu ljudi koje opisuje ,često sasvim adekvatno i uspjelo — otkrivajući, tako, sebe kao dobrog poznavaoca duše krajiškog seljaka. _- »Pogorelci« je „opsežno, zasnovana novela iz dana ustanka, s puno diskretno i vjerno date partizanske atmosfere, likova, detalja; ima u njoj neke tihe tuge — one humane, one plemenite, tuge koja rascvjetava sve najbolje u čovjeku, koja potstiče a ne razara, koja skida terete sa srca, poetske tuge koja razlistava snove o sreć= nijem i boljem — kao kod one starice koja traži i hoće da vidi i ono čega nema u napaćenom i krvavom životu pogorelaca, tješeći i samu sebe i druge pustim snovima. Banović je tu s puno mjere i ukusa, on vješto izbjegava naturalistička rješenja fabule, pribjegavajući često nagovještajima — prepuštajući niz podataka čitaočevoj mašti da dogradi sliku. A to je često dobro. Često je eliptičkim postupkom Banović samo dobio u izrazu, u potrebnoj ekonomiji pripovijedanja. Proza Gojka Banovića je sva u fradiciji Kočića i oslonjena na Ćopića, ona je ustvari jedna njihova nadopuna i primjena na jedan dio bosanske Krajine koji Kočić i Ćopić nijesu zahvatili. Književni postupak je isti i ovdje neposredna i stopostotna vezanost za rodno tle, velika naklonost ka zanimljivim epizodama i detaljima koji su tu da ilustruju i zabave i ožive, lako razvijanje fabule s jakim akcentom na sočan i veoma živ dijalog koji je prosto odvaljen i prenijet iz živog narodnog govora u proztno tkivo autora. Banović uspijeva da u tome održi potrebnu ravnotežu, da ne ode u suvišno i izlišno folklorisanje — dah folklora je tu samo da označi ambijent, da oboji atmosferu, da podvuče i ozari likove. Tu je i prirodan
Boško Vukašinović: DEVOJČICA
narodni humor, svjež živahan, pro-
doran, čija je povremena vulgarnost ovdje destilisana;i on je velika vri-
. jednost Banovićeve proze.
\wUopšte, Banović je u »Knežepoljcima« i sigurniji, i smjeliji, i nadahnutiji u izboru tematike i u načinu obrade, u izrazu, u postupku, iako i »Neviđene snage« nijesu bez svojih kvaliteta. On priča toplo i živo zaista, priča nepo-= sredno, prisno. Iza svega se osjeća njegov dah, nad svim patnjama i radostima, nad svim tim teškim i komplikovanim odnosima u životu njegovih zemljaka lebdi blagi smiješak njegov — pomalo ironičan, pomalo dobroćudan, zamišljen, i prijekoran — i taj smiješak je tih jedan reflektor koji je tu da još bolje osvijetli lica i događaje. On je nenametljiv, on je diskre= tan i nipošto nije glasan i bučan, ali je neodoljivo prisutan. Jedna dobra pripovijedačka osobina razvija se kod Gojka Banovića: pregnantno, jednom jedinom rečenicom ili dijelom rečenice u stanju je da postigne plastičnost i stvori potrebnu atmosferu. Kad za Aćima (iz pripovijetke »Pod Bijelom Gorom.«) kaže da jednog jutra»banu iz magle« — on je time rekao mnogo: slika je stvorena odmah i čitalac je u mogućnosti da je dalje sam razradi i dopuni, ostajući vjeran početnom štimungu slike koji je autor dao. A sličnih primjera ima dosta u knjizi.
Interesantni su i ljudi, i problemi, i fabule koje Banović ovom svojom knjigom unosi u literaturu. »Potjera« je mopasanovski mothliv, dat nešto grublje i sirovije, ali podjednako po: tresno i humano — u jednoj našoj, savremenoj varijanti Lazarevićeve »Svabice«. Zasnovana je široko, i dramatičnija je, ali završena nekako naglo, na brzu ruku, nervozno, kao da je pripovijedaču ponestalo daha ili strpljenja. »Hajrin blagoslov« je skromna crtica, ali ona govori mnogo. Snaga je u poenti koja je zaista uzbuđujuća, u insistiranju na čisto ljudskim momentima, u izbjegavanju pa-
GOJKA BANOVIĆA”
rolaškog tretmana. Prisustvo narođne vojske se osjeća, iako je Banović nigdje izričito ne spominje — on ju je, međutim, markantno dao baš kroz naslućivanja, kroz premise, kroz plemeniti postupak koji je u stanju da učini samo ona. I dobro je uradio. Kad pisac sve kaže u djelu — ništa da ne ispusti sve da doreče — može to ponekad biti i dosadno, može da sputa i ubije maštu čitaoca, može da postigne sasvim suprotan efekat, Banović je to učinio i izbjegao sitnorealističke obaveze, hvatajući se, vrlo često, za ono što je glavno.
Očigledno je Banovićevo nastojanje da pređe na širi plan, da iz svojih feljtonskih okvira zađe u dublju i razređeniju pripovijetku. Mora se priznati da je učinio dobar korak u tome. Pripovijetke »Pod Bijelom „Gorom«, »Dva komandanfta« i »Pogorelci« govore o jednom čvrsto formiranom bpiscu, koji može i dublje da se izrazi. Dok je u »Knežopoljcima« (prva pripovijetka u ovoj knjizi) predratna, u »Školi mojih zemljaka«, u »Jurinom bjekstvu« i »Sa onog svijeta« još u ovlašnom, pastelno mekom «zertežu, gdje ima, doduše ,i dramatike i problema i vjernog slikanja sela i seljaka pod Kozarom, ali to na preteže u svojim većim pripovijetkama Banović smjelo zadire u suštinu stvari. On piše sigurnom rukom i zapaža oštrim okom. Već su prvi odzivi na njegovu knjigu uočili da su to ustvari više skice za roman ,dobre skice, nego dovršene pripovijetke. Ima u tome istine, ima i pretjeranosti. Istine — jer bi se mogle pretvoriti u roman, pretjerano= sti — jer su to dobre pripovijetke, žive, zanimljive, obuhvatne. U svakom slučaju, to su pripovijetke s kvalitetima koji doprinose cjelokupnoj slici naše posljeratne pripovijedne proze. One su put kojim Gojko Banović treba da krene definitivno. Jer put taj se penje.
1) »Knežopoljci« — izdanje | >»Svjetlost« Sarajevo 1952,
KNIIŽEVNE. NOVINE G
yt . Fe ed:4.e[60Be eee. 19 abevAt vo Ee VoveKOM4Ee Va a: ie it. rvagseggo ega ve ee ee ae aa Be 7 ULIOIIIIIII II IP 2 o O a bk 0 IIIIIIIIIIT III III II III TO boovon o ob o o bo bi ye \iad . ·
A 7
eter eri
OPEN G. O)
O NB Ma RANKO Š:
BROJ 62
resava ia eye evaveveveseseu
TRI BROJA KRUGOVA”
(Mjesečnik za umjetnost i Lulturu, Zagreb, 1952)
Novi zagrebački časopis. Krugovi,
potvrđio je još jednom činjenicu da
se kod nas više piše o literaturi nego što se radi na njenom stvarnom razvijanju, više o njoj govori nego što se u njoj stvara i ona bogati. Krugovi su karakteristični za ovaj vid apstraktnog, praznog razgovora o literaturi: koja je, po objavljenim prilozima u časopisu, ne samo stavljena u drugi plan, već po Svojoj vrednosti teško da se može uopšte uvrstiti u kmjiževna ostvarenja dostojna pažnje.
Postalo je kod nas moderno i zarazno pisati manifeste i programe, rasprave i fraze. Mladost je uvela taj zanimljivi običaj, a urednici novog Zagrebačkog časopisa Krugovi su ga sa zadovoljstvom učvzrstili i dalje razradili. Pritom se ti manifesti obavezno pišu naročitim sli-
Milun Mitrović:
POEZIJA I MOGUĆNOST JEZIKA
Prirodno je i shvatljivo da se neko bavi pitanjima jezika ako se već bavi pitanjima književnosti, odnosno poezije. Razmišljanja Miodraga Pavlovića u jednom od poslednjih brojeva »Svedočanstava« o jeziku i poeziji, svakako su izraz» takve jedne prirodnosti. Ali meni izgleda da je Robertsov izvodak, stavljen na početku članka više slučajan nego li prirodan, inače bi se čovek zaista mogao zamisliti nad shvatanjima poezije, pa i &ika, ne samo ovog našeg pisca već i drusih njegovih verovalnih jednomišljenika.
Potrebno je navesti Robertsa onako kako ga je Pavlović citirao već i radi toga što je tih nekoliko redaka poslužilo da se razmišljanja jednog mladog čoveka oko njega sklupčaju da se osnovna misao cilata proširi navodima ız naše savremene književnosti, da se razgrana njen smisao.
Roberts kaže: »Poezija može da ima namere da zabavi, ili da ismeje, ili da ubedi, ili da proizvede efekat za koji osećamo da je vredniji od zabave i različit od pouke: ali primarno poezija je istraživanje mogućnosti jezika.«
Ove poslednje reči citata Pavlović je podvukao. Na toj misli on razmišlja o jeziku i poeziji.
Sloga bi trebalo prvo da se pozabavimo sa citatom.
Za Robertsa je, dakle, primarno »istraživanje mogućnosti jezika«. Sve Oo-
OI III III,
Gorim sav od tuge Pretvoren U oganj.
: , . Šosyapagageaebaaae age epae epa ee Beo epa Bea eaee Bee
Branko LAZ AREVIĆ „data Rafbkakshara
| Qganj
ad je došla noć, a u moći snovi
Ž O tankoj devojci plavih pletenica, i Prevari me mesec, jer pomislih da je devojačka grivna, : A oblaka sehka
Konj mi
Lastavica.
: Pa trčah svu,.moć za senkom oblakom Ne bi | skino grionu zlatom, okovamu, Pod zvezdama što su padale ma meme,
Prevaren, oblakom — konjem lastavicom, Mesečevom grivmom — grivnom devojačkom,
stalo tone ispod te primarnosti. Išpađa da je poezija istraživač mogućnosti jezika. Ako stvar shvatimo ozbiljno, pa sa istraživanjima jezika dođemo do mišljenja, do jedinstva jezika i mišljenja, tada bi zadatak poezije bio da istražuje jezičku stvarnost mišlienia, pa bi se zajeono sa tim svojim istraži= vanjima pretvorila u nauku, društvenu i prirodnu. Za nju bi tada zaista sve ostalo bilo drugostepeno. Ona više ne bi mogla ni da zabavlja, niti da ismeje, ni da »proizvede efekat. za koji osećamo da je vredniji od zabave i različit od pouke«. Prestala bi da bude poezija, a pesnik više ne bi bio, pesnik, Robertsu to svakako nije bio cilj. A šta mu je bio cilj, to mi ne moramo da znamo da bismo videli kojim putem polaze Pavlovićeva razmišljania o poeziji, i kojim je putem on došao do Momčila Nastasijevića. Razrađen citat je odveo pesnika od poezije. a poeziju priveo misticizmu. Ko ne znn Nostasijevića, taj će se možda i zapitati kako ga je odvela do mistizma, a onaj koji ga zna, takvo mu pitanje- neće biti potrebno. On neće razmišljati o Nastasijeviću, već o Pavloviću, koji je na osnovu Robertsove »filologije« izvu-• kao ovakvu »filosofiju«: »Naše doba ima jednu opštu tendencu da sve VIste životnog aktiviteta postavi kao problem uma, samim tim da od njih napravi predmete delanja svesti.« Takva misao stavljena između Robertso-
........
veevsevsneseeeeev eee... ef. ee.eB...9eEB.9eeBeeB.sBRe ee BB BBRG.9?]?.
: Na Moravu : Plavu I dugu poljanu. : Pa sad na poljani širokoj zelemoj :- : : Zvezdama upaljen kao sena stogamji : / :
evenoosesosos
vog citata i Nastasijevićevog jezika stvara iluziju o primaynosti svesti. Takva se nimalo poetična primarnost krije, upravo, ona se i ne krije iza primarnosti jezičkog istraživanja kao glavnog zadatka poezije. -
Ipak mislimo da je o ovom Pavlovićevom člau,ku bilo potrebno reći makar i ovoliko koliko je već rečeno, ne samo Dpisca radi, već to iziskuje i diskusija koja se među nekim našim književnicima vodi već pril:čno vVremena. Ne mogu da otklonim pomisao da slična shvatanja o poeziji nisu shvatanja samo jednog čoveka. Meni se čini da se ona prepliću i kroz diskusiju o koioj je reč i koja se još uvek vodi nekim prigušenim rečima, meni „nedovoljno jasnim da bih to mogao zaista, ivrditi. Tako mi izgleda da se borba ne vodi samo među književnicima, nego i u književnicima, i da iz nje niko neće izaći onakav kakav je u nju ušao, već će u svakom piscu ostati po jedan pobednik i otpa-– sti po jedan pobeđni, ipak se pobednik jednoga pisca bori sa onim koji mora biti pobeđen u drugome.) 'b ba u ljudima uvek se vodi među ljudima, tako da se kroz pobede i poraze ideološka osnova jasnije da sagledati. A Pavlovićeva ideološka osnova, zasnovana na Robertsovom shvatanju poezije, jeste idealizam.
Možda će neko primiti da ovde nija reč o ispitivanju jezika, već o istraživanju mogućnosti jezika. 1 da je to upravo glavni zadatak poezije, ili, da je to ispitivanje mogučnosti jezika u poeziji primarno. Zar bi se stvar u tom slučaju menjala? Mislim da ne bi, Ovde bi bio samo zamenjen posao pesnika sa zadatkom poezije.
Niko ne poriče da je jedan odg! pošlova pesnika i ispitivanje mogućnosti jezika, da bez takvog rađa ne može da se ni zamisli stvaranje poezije. Ali na Osnovu toga tvrditi da je lo primarnost poezije, to je već druga stvar Oluda bi trebalo pri razmišljanju o jednom izvanredno delikalnom problemu kao što je pitanje jezika i poezije, po našem mišljenju, stalno imati na umu u najmanju ruku dve stvari: pesnikov rad i proishod toga rada, namenu i svrhu njegova rada.
Mi bismo se pozabavili nešlo sa onom stranom pesnikovog rada koji stoji u neposrednoj Vezi sa ispilivanjem »mogućnosti jezika«. Ali, da bismo lu išta mogli reći, neke vrlo OSnovne stvari o jeziku moraju biti primećene. Naime, zakoni jezika se u krajnjoj „instanci svode na zakone
liudskog mišljenja, ukoliko se nema.
u vidu genetsko akuslička strana govora i delimično njegova komunikativna društvena uloga, a o tome ire-
(Nastavak na sedmoj strani)
lom, kome nadmoćna ali neduhovita ironija leži u osnovi, pišu tako ležetno, tako samouvereno, tako sa visine, da čovek, da nije već bilo iskustava, nestrpljivo, ali uzaludno očekuje i praktičnu umetničku potvrdu tih teoriskih postavki, tako bučno objvaljenih.' Međutim ima jedna već stara istina o odnosu teorije i prakse, koja i u visokim sferama estetičkog i umeflničkog deluje zakonito i koja nekako obuhvata taj odnos u njegovom uzajamnom i neraskidljivom delovanju. Zato je u prvom broju Mrugova trebalo tražiti — u relativnim granicama — taman ono što je urednik Pavletić u svom uvodnom, „manifestacionom i programskom članku lako »jasno« objasnio; da budemo i mi jasniji, trebalo je od književnih ostvarenja u časopisu očekivati dn budu samo po-
UNTAMAA
kušaji, literarna fraza i apstrakcija. Pavletićev članak i šest njegovih pesama Mefamorfoze, izvrstan su primer kako ipak valja biti umereniji i odmereniji u negacijama, a konkretniji u predviđanjima i programima. Po nekoj čudnoj asocijaciji već sam naslov uvodnog članka prVog broja, Neka bude živost, čista fraza po svom karakteru, neodoljivo me potseća na ono benderovsko »dižimo galamu«, koje je ovaj bezbrižni pustolov upotrebljavao kao životnu parolu. Samo, naša književnost ipak nije dotle doterala da joj je potrebna larma i vika da bi se održala u Životu. Njoj su nesumnjivo daleko potrebnija dela od reči, ozbiljni rad od neozbiljinih pamfleta i još neozbiljnjiih diskusija oko oblika koje ona freba da dobije silom ko zna čije volje i mudrosti. Sve to je već kod nas davno rečeno, davno konstatovano, ali se pojave ponavljaju, pa se ponavljaju i reakcije na njih. Slučajevi su već postali stereotipni, a dijagnoza je prosta: u želji i potrazi za originalnošću gubi se mera, gubi se smisao za realnost, iu većini nema se talenta. Izgleda ipak da pravi književni stvaraoci ne vole manifeste, jer cene rad i stvaranje. A sa Krugovima stvar stoji nešto drukčije: gomilanje fraza o onome šta treba učiniti, o raskidanoj duši modđermmog čoveka, o zlu našeg vremena, o nervoznom osefljivom biću mladog umetnika koje hoće da se najzad slobodno izrazi (a nikako se bar na taj način ne izražava) itd. svakako je lakše i zahval-
nije od pisanja dobre literature. Tačno u tom duhu urednik Krugova konstatovao je kurzivom,
posle objašnjenja. da su reči samo senke i nijanse, da živimo u doba aviona a ne farantasa, posle svih ovakvih i sličnih futurističkih izliva: »Zato u ime realizma današnjice, moramo prevazići realizam prošlosti«. Nigde fraze i propisi ne pomažu manje nego u književnosti. Jasno je, da današnji realizam ima drukčiji sadržaj od klasičnog, jer je i vreme u kome živimo drukčije. Ali čime to »moramo prevazići realizam prošlosti«? Pavletićevim metamorfozama, jzašlim u poslednjem broju časopisa u kojima ima ovakvih lepota?:
Dođi koja jesi Kad nisi kakva jesi,
Ni ja nisam koji jesam, Kad jesam kakav nisam, Ja uopće nisam
Ja — bivam...
Neshvatljiv neuhvatljiv Sunčan trak
Svjetii i grije a nema ga.
" da. sam' poneki
Poslednji broj časopisa, opet u uvodniku, kritikuje postavke svog urednika. Za dokaz vezanosti za ze-
'mlju, za našu probelmatiku, za Na-
šu knjževnosi, upotrebljen je čak i Rakićev Gazi-Mestan. Međutim, ma koliko članak J. Barkovića ispravljao, doterivao, objašnjavao i kritikovao, fizionomija časopisa nije se promenila. Književni sastavi su, sa malim izuzecima (No= vakova pesma Prošlost, pesme Irene Vrkljan, Jelićevi Radulovići), ne prelaze nikako, ako je uopšte dostižu, srednju liniju vrednosti. Poezija je naročito ' upadljivo slaba, bez mašte, bez sugestivnosti, programska i izveštačena, Plaća se tribut opštoj koncepciji časo= pisa, koja uzgred budi rečeno, ni izdaleka nije konsekvenino sprovede= na. Pri tom sam svestan da ovakve generalne ocene po gotovu, kad se radi o mladim pesnicima (jer u časopisu nisu samo mladi tu je čak i Ujević), od kojih su neki i počethici, kriju u sebi mogučnost da budu jednostrane i opasne. Ali se istovremeno postaje i po malo umoran od ove, kod nas uobičajene „eksploatacije pojma mladost, u čije se ime pišu rđavi stihovi, nadmeni članci, bezsadržajna proza i uvredljiva kritika. Čemu taj veo i uporno isticanje mladosti * novina, osim da se njima pokrije ono što je ustvari neliterarno i da se opravda ono što je nekulturno. Časopis Krugovi, koji bi kao zamisao, samo kao zamisao a ne kao i ostvarenje, imao "uslova da osveži našu književnost, da zbilja postane stožer mladih zagrebačkih pisaca, esejista i HKkritičara, već u prvim svojim brojevima afirmisao se kao nedovoljno čvršto postavljen, suviše heterogen i, izuzev nekoliko kritičkih osvrta slab. Ti kritički osvrti i eseji, kao Kaštelanov Gavran ' konji, ili informativna i toliko potrebna studija M, — Nagy-a, ftemeiji moderne umetnosti, Šoljanova kritika Pavlovićeve poezije i još neki, čine osnovnu i najveću vrednost časopisa, ali se gube među ostalim slabim i beznačajnim. člancima. Čemu onaj netrpeljivi dogma– tizam, čemu držanje lekcija svima i svakome, čemu visoko poučni ton u članku Šimićevom Iskustvo u riječi, kome je mistički romantičar Novalis merilo za izvesne estetičke norme? Zar je neophodno
da se u ime oslobođenja od uskosti i krutosti pada u još veću Krutost, u dogmatizam ignorisanja i negacije koji mora da izaziva ovako oštre reakcije? Ima u trećem broju Kr ugova dobar jeđan članak Rotkovića Zašto je publika nodušna, u kome je dokumento= vano analizirana i dokazana šablonizacija, mrtvilo i dosada koje vlađa u jednom delu naših kritika. Ali ako postoji jedan dogmatizirani šablom takozvane tekuće kritike, na koji smo se mažalost već navikli, sa ovim časopisom se pokazalo da je kod naš počeo da se formira i drugi jedan, novi šablon antidogmatičarstva, koji ništa nije manje zamoran i bezživotan. Možemo se mi na rečima do mile volje braniti i napadati šablone, norme i propise ,ali se iz njih nećemo iščupati sve dok se i sami ne oslobodimo raznih šablona i netrpeljivosti, Ima kod nas kritičara i Dpes= nika koji se bave teoriskim pitamji-= ma književnosti baš po liniji »modernog« i »mlađosti«, čiji je mačin izražavanja zapanjujuće jedmolik i šablonski, baš u onome što bi inače trebalo da ga čini originalnim. Čitajući Krugove stalno mi se činilo članak već
negde pročitao, u Svedočanstvima, Mladosti, ili ko zna gde kod naših boraca za »modernizam«. Što su teoriska razmimoilaženja kod nas određenija, to sve više i više dolazi do izražaja opasnost od neelastičnosti i grubog raskidanja fine ma= terije o kojoj se vodi diskusija. Sa te tačke gledišta, Krugovi nisu izmakli nemoćnoj i patetičnoj šemi mlađdićstva, ili đakovanja Wu literaturi, koja vene pod grubom atmosferom staračke, konzervativne hlad= noće! Programski, Krugovi hoće sunca, svetlosti i slobode; to je dobro i lepo, razume se, kao namera. Ali dug je put od naših želja do naših rezultata i naročito do svesti o skromnosti naših postignuća. U najmanju ruku neprijatno je biti suviše samozadovoljan, biti neskroman. Pouzdan, da, naravno i borben i vatren i zanosan, ali zar nije neki ut neophodno i pribiranje, malo radne lišine, malo ćutanja i odmeravanja? i naročito strpljenja? Zoran GAVRILOVIĆ
,
rav-':
S. Way 0-____