Književne novine
п
РоОШЛОСТ У СЕЋАЊУ
Наше средњевековне некрополе
ПЕЂА МИЛОСАВЉЕВИЋ
А суром тланинском тлу, у ном делу наше земље, открива се | још једна ризница народног стваралаштва: наша мало позната средње - вековна сепулкрална скулптура. _Ако се обазрете дуж путева и сеоских стаза, од мора до западне Србије и од Хрватске до усред Црне Горе, видећете многобројне гробове, сачуване или разроване, веће растом од свих за које сте знали, Ова џиновска гробља, ове усамљене и напуштене некрополе, настале су углавном током ХГУ века, У доба развоја и афирмације феудализма. То је доба неимарства у свим нашим земљама, доба клесања камена, време које се претвара убрзо, већ средином ХУ века, пред претећим надирањем Турака, у еру грађења утврђења и градова, Доба камена: камена на градовима и камена на „кућама за вечни живот“,
у централ-
А
Ова клесарска вештина развиша се на плодном тлу, у амби јенту камена. Развила се, с дру ке стране, у класичном подручју, које је, неколико векова тре доласка Словена, било псто тако засејано римским некрополама, нарочито на југу, на Приморју, и дуж великих балканских комуникација.“ Настала је, уствари, као ехо једног од најстаријих обичаја, ра ширеног по читавом класичном и старом свету, Али, у нашој земљи, која даље од Приморја није знала за градове, ова У метност, од самог свог почетка, цветала је уствари у народу, на удаљеним добрима наше ратоборне властеле, у тишини наших непроходних шу ма и наших усамљених висоравни. Стога није чудо што рељефи са наших стећака, наста ли у овој излолацији, носе печат народног духа, фолклорни карактер. Карактер заједнички за нашу сепулкралну — Уметност Средњег века. Приморски градови нису успелп да сачувају већи број старих надгробних споменика који би могли да нас увере да је ова скулттура шветала као посеона и велика уметност у току ХТУ и ХУ века. У ово доба, захваљујући везама Дубровника са залеђем, напр. са удаљеном Сребрницом на Дрини, или са много ближом Херцеговином, развила се ова исобична уметност, надахнута медитеранским и словенским и балканским духом,
Кратак осврт на врсту мотива дозвољава да видимо са колико духа располаже овај стваралац. Његове теме су фигуралне или
орнаменталне. Најчешће и једне п друге; људски или животињски мотиви; директне или симболичне претставе. Већином, то су
сложене сцене било из живота личности која је сахрањена, било из општег животног или мистичног циклуса у вези са овоземаљским битисањем. Ни за један од ових рељефа не може се рећи, чак и кад је људска фигура највештије израђена, да претставља било чији портрет, иако су у том погледу вероватно чињени напори. Ове фигуре говоре било У опште о рангу но достојанству сахрањеног, било о његовој судбини на путу У смрт. Ово богатство мотива, овај распон осећања ни могућности осећања која се могу приписати ствараоцу или духу времена кад су ове некрополе настајале, говоре о сложености услова и утицаја са којима се ова уметност рг. Ђала и развијала. С једне стране. налази се већ развијена балканска култура у склопу словенских, византиских и романских компонената. Ту културу сачињава стваралаштво виших друштвених слојева, црквеног клерг и племства, пи огромви инвентар анонимног народног стваралаштва. Обе ове стране узајамно се прожимају; одликује их заједничка средњевековна стваралачка наивност, неви· вост анонимног рада. „Уметност друштвене хијерархије разликује се од уметности малог човека по богатству и значају рада, а не по степену и природи самог осећања.
Ова Ренесанса на помолу није успела да се развије на балканском копну, изложеном инвазији Турака и претстојећем дубоком друштвеном преображају, али је могла да се манифестује у симптомима. Њен одјек сашувао се на најмањим објектима, на џинов“ ским загробним зградама, на масивним сар. кофазима, који су уствари минијатурне палате. Тако су ове наше велике некрополе, лишене насеља која су их подизала, остале као њихове верне сенке. Једини градови ове наше ране Ренесансе, то су та потресиа, величанствена, сура гробља, симболични спо: меници на гробљу наше опште народне културе. На херцеговачким 1 босанским стећ: цима изумире једна уметност која се једво родила, у а
Дух ове скулптуре у суштини је дух ХУ-ог века, изражен народним језиком. На некрополи у Радимљу назиру се елементи тадашње архитектуре. Она свакако говори о утицају рано-ренесансног Дубровника, чији су изглед
6
пореметили или уништили каснији земљо: треси. Идеја аркада и слепих аркада, забата односно тимпанона п фриза, изражена кроз орнаментику, не може бити само орнаментални манир. То је уствари идеја о грађевини и архитектури, идеја која је била у крви дубровачких мајстора у Радимљу, којима зна. мо чак пи имена. Има више знакова који го: воре ла су ови рељефи медитеранског порекла, Они приближују и тумаче, у духу времена (нако не увек у духу саме сепулкралне скулптуре) ведру и најлепшу страну живота. Кад ови рељефи приказују покојника, они то чине, верно класици, у његовим омиљевим окупацијама, уз главне догађаје из његове прошлости, Основна одлика ове скулл-
М. УЗЕЛАЦ: ЦРТЕЖ ПО СРЕДЊЕВЕКОВНОМ
БОСАНСКОМ СТЕЋКУ
туре, бар оне из Радимља, заснива се на култу живота а не култу смрти,
Више појединачних сцена из овог репертоара сведоче о истом стваралачком расположењу. Сцене из лова на медведа или лова на срну, мотиви из рата или турнира, мотиви са колом, све се односи на респроспективу. Ова евокација живота, најлешиих и свечаних тре“ нутака, говори истовремено о веома профаном карактеру ове уметности, пуне сведочанстава о народном и војничком животу, ношњи ни других интересантних података о
Уметнички музеј у Сао Паолу
У Паризу се до краја јануара излежу ремекдела Уметничког музеја у Сао Паолу. Зачуђујућа колекција од шездесет и четири слике прворазредне уметничке вредности претстављају самб један избор дела која је ова) музеј набавио у року од неколико го-
дина. Основан тек 1947 по приватној иницијативи, Музеј је убрзо примио, У виду поклона. дела и средства
огромне вредности! На садашњој изложби налазе се од новијег сликврства: две Манеове слике, пет Сезанових, шест Реноара, четири Ту лотрека, три Ван Гога, четири Дог љаниа им друге, а од старих мајстора: Мантења, Тицијан Мемлинт, _Реубрант, Ван Дајк, Франс Халс, Ханг Холбајн млађи, Фрагонар, Делакроа, Коро, Курбе, Констабл им Гејисборс, Нарочита драж ове збирке долази ол чињенице да готово сва изложена де ла спадају уједно и м најбоља дела појединих аутора. За нас је од нарочитог интереса Мантењина слика „Св. Јероним“, јер потиче из Југославије, из предратне збирке Павла Карађорђевића, који је слику однео у иностранство,
Веома је интересантна многострана активност Музеја у Сао Паолу. Он се није ограничио на излагање и набављање слика, већ је постао центар једне широке активности пе културном пољу. У музејском аудиторијуму се одржавају курсеви и по себна предавања из историје уметмости, музике, позоришта м друтих области у вези са уметношћу, затим концерти и филмске претставе. У
својој изложбеној делатности тоа организује ретроспективне изложбе, МАНТЕЊА: СВЕТИ ЈЕР У затим изложбе младих уметника » ари вања 5 а не Малена ликов- њим школама, затим историја најсавременијим не уметности, Такође постоје и шко- уметности, историја _ музике, потребама, овај Музеј је постао
' ле при Музеју. у којима се предаје: пртање'за децу ми одрасле, вајарство, цртање за индустриске потребе, специјални курс за оне који желе да постану наставници цртања. у сред-
фотографија, музика, балет итд. постоји и издавачка делатност овог музеја. ком активнолићу, усклађеној са
времену н локалним приликама. ка
На овој основи можда се могу објаснити по неке појаве које нам данас изгледају 39гонетне. Ако се пође обрнутим путем, од садашњице ка прошлости, од садашњих ка. мених споменика у западној Србији од потомека стећака, који претстављају покојника у стојећем ставу, живог, обученог У одећу свог позива, са знацима достојанства и углела, (напр. ктиобраном или оружјем), и врати неколико столећа унатраг, до Радимља ево нас пред истом појавом: стојећа фигура, одевена, достојанствена, са знацима позива кг угледа. У Радимљу ова фигура нас импре» снонира својом стилизацијом и једноооразношћу, Њена велика уздигнута рука са раширеним прстима но кругом између палца и кажипрста, рука која одаје чврстину и аутори“ тет, остаје као необјашњиви гест. Али овај гест, мако је његово значење загонетно, сакрива уствари ону страну ствараочеве мисли која се односи на достојанство н ранг покој“ ипка, Гест који, изгледа, припада искључиво племству. Да ли је то део једног изгубљеног амблема2 .
Има много разлога да се верује да је порекло ове уметности у ширем корену, У Корену који се пружа дуж великог дела Европе пп света. Није од значаја само доба кад она настаје код нас, нити чињеница што се ома, случајно, у недостатку осталог уништеног богатетва, везује сада највише за некрополе, Она се уствари везује не само за остали свет него но за време и простор изван феудали“ зма. п Балкана. Она се ослања у суштини на народно стваралаштво, на најстарије завсштање овог света.
Велики број споменика открива овај језик простора и времена, који почива на орнаментици, Орнамент је урођена навика, главна изражајна могућност безименог ствараоца. Заснива се на појмовима и симболима. Узалуд ћете тражити порекло орнамента само У једном народу или у једном одређеном простору или само у једној врсти материјала, или у вези за једно одређено доба. Истп орнамент прелази са дрвета на камеп, или са камена на текстил, или са текстила на камен, по законима који се не заснивају на логици нити принципима стила. Ове законе диктира стваралачка фантазија, потреба за изливом једног још неизраженог надахнућа. Орнамент је зато често ми сувишан, кад се сукобљава са уздржљивошћу и укусом, Ова фантазија, овај инстинкт изводи често орнамент изван његовог првобитног значаја, које се може по потпуно изгубити, Има орнамената чије је по рекло наизглед у готици, а које налазимо и на нашим преслицама ни на нашим стећцима, у Северној Африци, у уметности Меровинга, и у народној уметности највећег дела Европе, Има, с друге стране, орнамената по украсних знакова, распрострањених по читавом свету, од Мексика до Азије, од Африке до германских земаља, и од најстаријих времена до данас, као што су кругови, спирале и двоструке спирале, који на стећцима заузимају тако значајно место. Овај универзални 'орнамент, за који се сматра да потиче из најдубље прошлости, води порекло од божанств: сунца. Слично сунцу, кружи око читаве земље, прелазећи са текстила на накит, са фигура на камен, са камена на дрво, или обратко. Спирала је симбол смрти и ускрснућа,
Друга, млађа група ових орнамената, биљних и животињских, пореклом из римске н романске уметности, или из Византије (лоза, детелина, грозд, соко, голуб, орао) налази места на многим стећцима, прелазећи са украсних знакова на сцене и композиције. Један
ново. У својој пракси. Својом многостру-
схватањима и
право жариште културе, које је концепцији и
АЛЕКСА ЧЕЛЕБОНОВИЋ
Диана платоа ита ситан и
М. УЗЕЛАЦ: ЦРТЕЖ ПО СТЕЋКУ
мотив са коњима и соколима, изражен ритмично, налази се на средини између орнамента и фигуралне претставе,
Ако се узме у обзир богатство извора на којима се рађа ова народна уметност, више не пзненађује њена снага и сугестивност.
Та уздрхтала рука отстрањује све што је споредно. Она клеше непосредно и изражава се лахонски, једноставно, у народним сентен“ пијама. Одећа м униформе војвода и ратника приказане су силуетама, са неколико линија. Лина и руке круговима, овалима, цртама или знацима који евоцирају правац или покрет једпог геста или једне позе, Животиње (коњи, птице или звери) у поворци или у спенама из лова, приказане су у профилу, на но» чин којим се служи безимени стваралац широм земље, деца и народ целог света.
Између ове невиности тако својствене Средњем веку по детињству ове уметности (која своју зрелост пије дочекала) налази се невидљива слика у којој се она зачињала. Питамо се шта се крије иза ових сцена и целог овог репертоара2 Шта непосредно инспирише ствараоца2 Ко даје налог и какви су захтеви власника ових гробоваг Шта још знамо 0 овом угашеном племству које је своје тајне само делимично поверило својим горостасним монолитима2 — Можда се нала» зимо пред већом загонетком него пло се чини, Искуство нас учи да се у народној уметности“ често не стварају; него уствари понављају већ изражене идеје у уметности развијенијој од народне. Да ли се не налазимо пред одјеком једне друге уметности која је нестала у вртлогу наше трагичне прошлости >
Има више разлога да верујемо у постојање те уметности. Ако су сачувани ови репрезентативни гробови војвода и војсковођа, који су имали довољно укуса и могућности да их наруче, где су њихови домови Нису ли морали становати, за живота, у просторијама. достојним ових некропола2 Шта је инвентар ових домова> Шта се крило изнад камена п корова, изван развалина насеља војвода. Милорадовића н других»
Нажалост овог богатства више нема. Оно је неповратно ишчезло са нашег видика. На местима где су некад лежала средњевековна властеоска на+ сеља, постоје. још једва видљиви трагови. Једини станов-= ници ових рушевина су гтуште ри по други рептили. И једини
украс понеки залутали цвет. Остале су само ове поносна некрополе,
(Одломак из есеја)
шаљи.
Нови број »Вепублике«
изишао је дванаести број ча» сописа „Република“, у коме нарочиту пажњу привлаче прилд“ зи Мирослава Крлеже (из књи-
те „Мзлет у Мађарску 1947, Бладимира Поповића („Лирске уинијатуре“ — одломци из ду-
же песме „ррфа Богеш“), Нова» ка Симића (проза „Њежне боје“ м Ервина Шинка („Роман једног романа“ — белешке из пишчевог московског дневника од 1985 до 37 године). „Република“ поред, тога објављује им један текст из књижевне оставштине Аугуста Цесарца („Псалам и срџба Исина и чланак Ладислава Жимбрека о Месарчевој књижевној оставштини,.
„ Дванаести број часописа 08јављује и прилоге Мирослава "Фелера („Дивилизација и култура као супротности“), Шиме Вучетића (О стиховима Аугуста Цесарца“), Анђелка Хабазина („Неке асоцијације уз Вајлдово дјело“), Делибора Брозови+ ћа („УЗ два нова дјела Владимира Мајаковског у нашем при јеводу) и Бориса Мркшића („Биљешке о поетици. радио~
драме“), . | Часопис је илустрован прилозима Ханса Холбајна — млађег.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ « ЧЕТВРТАК, 28 ЈАНУАР 1954