Književne novine

.“

_ УДОВИЦА Кад вал надође, тражих га у тијеску.

Кад ваљ одхуји, нигдје га не нађох.

Чатља је пролетјела врх бријега. Викњнула је: не нађох га нигдје.

Налшта, зато. Кад нападне снијег Поћи ћу доље је најтилша платина.

Тамо у ињу паде његов коњ. У седлу му става мјесечина.

ВЕСНА ПАРУН

_ Свјетлост

могу да изазовем оне снажне свјетлосне прет. ставе и сивомодре замагљености које су ми се тад смјењивале под марамом, за спуштеним капцима,

Могу рећи да сам дјетињство провео у том ходнику гдје се био вјечити бој између свјетлости и сјене, између Аримана и Ахурамазде. Одатле ми је, можда, остала за читав жи-

„вот та вјечита двојност, та основна подјела свега у животу и свијету на зону свјетлости и на зону мрака. Одатле и моја неспособност да добро, лијепо, радост, хармонију схватим чисто појмовно, без примјесе претставнога, већ увијек и једино као претставу свјетлости; и обратно, све тужно и ружно, све мртво и ледено, као закриљено сјеном. По томе, јасно је да и мисли могу да буду осунчене-или сјеновите. Држим, штовише, да се никад и не рађа каква мисао а да није или окупана у сунцу или застрта сјеном. Ја ни данданас не знам друкчије судити о доброти и злу неке појаве, неке мисли, одлуке, догађаја, доли по томе да ли се они јављају у једноме или другом освјетљењу. Ако мало размислим, постаје мн јасно да сам се увијек, у сваком рјеша» вању и одабирању у животу, у свакој сумњи и пред сваким избором, уствари свагда ријешио за ону алтернативу која се појављивала у свјетлости. Наша мисао непрестано прелијеће по. непознатим видовима живота и свијета као што утанчани прсти слијепца прелазе преко непознатих и непојмљивих лица, А наш осјећај сустопце прати прелијетање мисли као што одраз у води прати прелијетање штице над огледалом језера; и осјећај тако спремно одговара мисли, да се у нама рађају, наизмјенично и непрекинутим слиједом, "одрази радости и туге као осмијех на слијепчеву лицу. Ја чак мислим да се у тој игри наизмјеничности и састоји живот, да та измјена обасјаности и засјеница и јесте арса и теза нашег живога даха, систола и дијастола нашег живога срца. И кад бацим поглед унатраг на живот, он ми се указује као љескава и немирна површина саткана од крпица свјетлости и од крпица мрака. Тако и упознате земље и градове носим у памети не по нуждама и дужностима које су ме у њих довеле, не по пресудности онога што сам у њима доживео, не по добру и злу које сам У њима нашао, не по томе колико сам у њима опржио или упрскао лерје и колико сам свога живога меса у њима оставио: памтим их или под зракама сунца или у сјени облака; ваљда по томе какве сам их први пут угледао; или можда и по томе како се у том првом сусрету на њих одразио одраз моје сретне душе.

У том ходнику, дакле, почео сам живјети. За облачних и бесунчаних дана, у њему није било игре. Ходник би навукао сјену на своја стакла и погасио своје јабуке.

ВЛАДАН ДЕСНИЦА

БЕТОВЕН И ЊЕГОВА ТРАГИЧНА ТАЈНА

после Бетовенове смрти, у једној тај-

СОНЕГА— СЛИКАРИН

| Непом ичност

п Р и по в Ет ка)

ЛЕДАМ дуго у једну тачку, дуго гледам у себе, и почиње све да ми бива свеједно. Слушам неку чудну музику коју неко свира у мојој близини, а: можда она, та музика, долази

и из мене. Или је'то јаук, а ја кажем музизика. Али зар и музика није понекад јаук. Ја дуго седим на једном месту и мислим о вре мену које је прошло, мислим о том како је, давно, у једној шуми, наишао на мене мој школски друг и показао Ми револвер. Тако се- добро сећам тог револвера. Питао сам, лежећи на трави, „откуда „ти тај револвер“. И сећам се како је мој школски друг рекао да тај револвер „не пали“. Показао ми је у буренцету (то је био старомодан револвер) метак, један једини. Казао «је „неће да опали“. И окренуо је буренце... Цев је прислонио на своју слепоочницу и повукао ороз. Револвер је шкљоцнуо. Ја и сада чујем Како револвер шкљоца. Метак није опалио,.. „Влажан је“, казао је мој школски друг... Онда је опет окренуо буренце, уперио револвер у моје лице џи шкљоцнуо, Ни овог пута револвер није опалио. „Немој се играти“, рекао сам скоро љутито и брзо се подигао. Из лежећег у седећи став. А око нас густа шума, „Баш си кукавица“, смејао се мој школски друг, нагнуо се над књигу коју сам држао у рукама и запитао: „Шта читаш2“. Одговорио сам: „Злочин и казну“, и пожелео да он оде. Али он није одлазио... Нагињао се над Књигу и шкљоцао револвером... А онда је ненадно револвер грунуо. Скочили смо. „Ти си ме убио“, викао сам. Он је забезекнуто гледао у мене, гледао ме очима пувим страха, а затим је побегао. Као махнит почео сам се пипати по целом телу. Кугла је у мени, мислио сам, али рана је још свежа па не осећам бол. Очекивао сам тај бол, а затим... Но, тада сам опазио у земљи округлу рупицу ... и почео сам да копам прстима, брз0о, узрујано да копам... Нашао сам куглу. Зарила се за око пет сантиметара у земљу. Одахнуо сам и рекао: ја сам жив... Алн шта је то... Ја видим револвер самоће... Уперен је у мене. Шта ако опали2...

А гледам дуго у једну тачку, нетремице гледам, гледам до невиђења, до обамрлости. И ћутим. Зашто ја све

лубље падам у понор ћутања. Хтео бих некоме нешто да кажем, хтео бих, можда, да отпутујем... А ја сам између ова четири зида и мислим о том како сам, давно, путујући с оцем, изишао из купед и стао између шина, до нашег воза... Зашто ја сад о. том ми: слим ... Била је мркла ноћ. Мој отац је у купеу спавао.., Био је мрак... Шта сам тражио, зашто сам чекао%., Онда сам коракнуо (ко ми је рекао да коракнем), дохватио сам руком гвоздену шипку и метнуо ногу на прву степеницу... „Да уђем, време је“, рекао сам у себи. И тада, језа ме и сада од тога хвата, нешто је, страховито грмећи, пролетело... Усталасао се ваздух м ноћ се загрцнула,.. Колосеком, на ком сам малочас стајао, пролетео је „симплон оријент“... Да сам се на колосеку задржао само тренутак дуже... да, да сам се задржао,., Али није ствар у том... И зашто ја о том сад говорим, сад, кад ту седим и тупо гледам преда се, у себе... Симплон времена јури, а ја још моњам на његовом колосеку... Чудна симфонија допире до мојих ушију...

А дуго гледам преда се, уствари, у себе, и знам да у мени сумња расте као коров... О, та сумња... Чујем топот

коња, склапам очи и видим лица жена које сам волео и због којих сам патио и срећан

ној фијоци у његовом стану била су "пронађена три документа његовог интимног живота — такозвани „Хајлитенштатски тестамент“, у коме је дошло до пуног израза очајање великог уметника кад је, са тридесет и две тодине живота, схватио да је глувоћом осуђен на изгнанство из света стварних звукова; друга је „Баденски лист“, страсни излив у коме Бетовен преклиње небо да му подари љубав; и, трећи — љубавно писмо „вечитој драгој“, написано на десет пуних страница. Овај последњи документ, за који се може слободно рећи да је најчувеније од свих љубавних писама, потстакао је многе ауторе да покуша-~

ју да утврце ко је био предмет Бето-“

венове велике страсти, Као највероватнија „вечита драга“ помињана је (у списима уметниковог биографа и пријатеља Шиндлера) војвоткиња Ђулијета Ђућарди (касније војвоткиња Галенберг). _

„Дугом списку књита написаних на „ту тему сада је додата још једна „„Бетовенова далека и вечита драга“, објављена у издању једне циришке куће ,„а из пера др Зигмунда Казнелсона, Овај аутор истиче. име које досац у тој вези није било помињано неку Рахелу, жену удату за Бетовеновог пријатеља Фарнхагена фон Ензеа, ослањајући се углавном на околност да је Бетовен, иако у то време прилично с"дивљачан и недруштвен, пристао да у Теплицу 1811 и 1812 године импровизује на клавиру да би забавио Рахилу. Др Калзнелсон тврди да је писмо написано 1812, а не 1803 године, како се досад мислило.

пре шест или седам година, уметничке ревије у свету прештампавале су с великом радозналошћу репродукцију слике „Распевана пиринчана поља“, дела холандског уметника Сонеге, који је дуго живео и стварао У Индонезији. Аутор „Распеваних пиринчаних поља“ вратио се недавно У завичај, и у амстердамској Ван Лиеровој уметничкој дворани приредио изложбу својих најновијих радова.

Амстердамска ликовна критика је том приликом уочила да је Сонега донекле отступио од стилизације и декоративног третмана у корист више експресионистичког стила, у коме је снажан акценат стављен на елемент људског.

х ДРЕВНА УМЕТНОСТ АНДА

Преко четири стотине примерака древне уметности Анда, сакупљених из јавних и приватних збирки Европе, Северне и Јужне Америке, претстављају експонате изложбе недавно

отворене у њујоршком Музеју савре-'

мених уметности. За разлику од цр-

„начке афричке уметности, и уметно-

сти Азтека, Маја м Јужних Мора, које су већ извршиле утицај и на савремене сликаре и скулпторе, са културом Анда свет се тек сада упознаје Судећи према импресијама неких зналаца, постоји фрапантна сличност између уметничких деља Анда м примерака другик култура. — етрурске, старосардиниске, јаванске и борневн-

( СВЕТ—ВЕСТИ.

био. М болесно се смејем свађи коју чујем из суседног стана... „Курво“, виче мој сусед... А ја дуго седим и гледам у празно и скоро физички осећам како тај крик „курво“

скаче по мојој соби као нешто што има срце.

ђавола а душу анђела. Али мени је сасвим свеједно, И не марим што је све невероватно слично, и што сам узалуд... уосталом, Ни коме не гине да кад-тад удари главом о зид. Најбоље је увући се у себе и ћутати... Да, али топот коња буди у мени нешто што је било и лепо и ружно, у исти мах. Ја сам жив, а он је због једне златне длаке са главе његове жене, длаке коју је нашао на мом јастуку, извршио самоубиство.., Зар нису људи гадови, Не знате ви ко је то „он“, али зар је то важно. Он је онај који је волео и веровао... А свако КО воли и верује врши, неку врсту

Никола Дреновац

отсеченог пупка,.. Ово

говорим _ док | ћутим, и све то видим док жу-

самоубиства, _ обмањује

она овај ИЛИ Мач | рим, док седим као каначин... Уосталом, зар сам могао друкчије мен у својој соби... Симфонија још увек да поступим... Лежите на отоману пошкро- траје... “ |

пљеном колоњском водом, а на прстима, у свиленој спаваћици кроз коју се провиде крупна бедра, прилази вам жена чији муж, пијан, спава у суседној соби... Шта бисте ви учинили да сте имали двадесет и пет година и да сте били на мом месту... Мој сусед још увек виче „курво“, Изгледа да је ударио жену, јер она је болно јаукнула. Како је све то глупо. Он каже „курво“ зато што зна, а онај што не зна, каже: „љубави моја“... И тако се то одвија у животу, Сад свеједно. Мене ипак заноси онај коњски топот који чујем... Да отпутујем некуд, под туђе небо.., Којешта, зар постоји туђе небо.

Нема туђега неба. Ја сам ноћас туђ самом)

себи... х

АШТО ја тако седим и немам воље да

се покренем... Сколопио сам очи, а гледам .. Онај пас, што шета авли-

јом везан о жицу затегнуту од једног зида до другог, употпуњује моју претставу о љубави која се несебично даје, премда ланцем везана... То ја овако док седим осамљен, иначе... Сутра, у то сам сасвим сигуран, нећу о тим стварима размишљати... Али сад, овог момента, преда мном је виноград и ћевап се лече. И гитара се чује... Ето, рекло би се да седим у својој соби, да сам сасвим сам, а ја уствари идем преко авлије, пас страховито дрма жицу и лаје на мене. Да ли је то заиста пас... Међутим, мене прати домаћица, лепа жена... супруга човека који свира гитару у башти... Зашто је у том претсобљу тако чудан полумрак, И зашто је цела кућа тако пуста. И зашто је та млада жена тако лепа... Није требало да пође за: мном. Због пса... Дубоко у мени одјекују речи „мили мој“, речи које је једна верна жена, после прељубе, шапнула на уво свом добром и драгом мужу... А све је то, на крају крајева, и смешно и страшно. Смешно је кад се мисли на смрт, страшно је кад се хоће да живи... И ко може да ми замери што више немам воље- да се бринем о неком ко ће се родити двекиљадите године. Нека му је срећно рођење, али ја желим да ово мало дана проживим У миру, гледајући у себе... Јер и без мене ће идућег пролећа цветати воћњаци. Најпосле, зар није све у питању... Улицом, кроз ветар, тетура се пијанац и урла. Човек урла... „Мили мој“, лелуја у мојој свести, а мој сусед још увек виче, скоро урла: „курво“...

Не смеј се, пријатељу... Ако ниси још ур-

лао, урлаћеш... Него, докле ће та музика да траје. И тај коњски топот. Ја осећам да око нас и у нама има нечег што се не може исказати, И све је то везано једно за друго, иако нам се понекад чини да је самосталност ствар

ДОНЕЖАНСКОГ ПЕЈСАЖА

ам

СОНЕГА: ТАНИЈЕВА ВЕЛИЧИНА

ОБРО је што ме нимало не узнемиру« је та галама пред вратима мога суседа. Он више не виче „курво“, а ни она не јауче. Нешто се десило... Ја сам са. свим удаљен, и некако сам сав утонуо у гу« кање голубова, који су ми гукали пре четрдесет година... Кажу да сам онда први пут умро и да ми је неки берберин ставио крај главе малу свиралу од врбе... Разуме се да се ја свега тога не сећам, али знам да сам пио млеко кроз сламчицу, и да ме је сестра носила на рукама кроз неку башту... И до• бро се сећам очевих руку које су биле нека» ко деформисане, „чворновате, са читавом мре• жом жила... Нема сумње, с мојим суседом није нешто у реду. На моја врата неко куца, али ја непомично седим и гледам паука који се пење и, спушта по невидљивој нити. „О тровала се“, чујем из ходника, али се не мичем, и знам зашто мој сусед више не виче... Ипак је све тако отужно и до лудила досадно. А сат куца једва чујно, Мој сусед сада виче: „Срце, шта си урадила2“, је и јасније разабирем гласове из времена које је заувек прошло. ЈЉуди су најсмешнији у својој трагичности. Ја гледам дуго у једну тачку, гледам у себе и ћутим...

Х 7

ДЈЕДНОМ, ко незван гост, долази то се-

ло, та туга којој нема краја... А ја још“

увек... Да, ипак ја нешто чекам. А плафон се руши на моје теме, И бичеви неки пу“ цају. Добро би било да дође онб чега се прибојавамо, да се тихо прикраде док сањаримо, м да нас понесе. То би било нешто као љуљашка, као вејање снега и звоњава далеки звона... У селу, знате, мрак има необичне

облике. И пун је нечег што омамљује и за. носи, Мрак је у селу некако жив и густ као катран... Опет топот коња, Ја, можда, путујем... Ето, палим мртвачку свећу свом првом детету и пишем песму. Гледам се у огледало док пишем, а пишем пажљиво, чак пазим на срок, а дете ми је умрло пре два сата. Замислите: срок, огледало и мртво дете, А около мрак. Жив и густ као катран., Црквењак Бранко је узео мали сандук под руку, падала је киша... А киша у селу, у касну јесен, право. је проклетство... Ја сам свеједно жив,. Човек је ипак животиња... Чак и кад је сам... Како побећи од метка самоће, како изићи из колосека времена, „мили мој“... Ја гледам у себе, ја сам сасвим сам...

ПЕДЕСЕТ ГОДИНА НАЈВЕЋЕ КЊИЖАРЕ НА СВЕТУ

Ових дана прослављено је педевет тодина од оснивања лондонске књижаре „Фојл“, установе коју многи називају „највећом књижаром на свету“. Њени оснивачи — Виљем и Гилберт Фојл, мако имају шездесет осам, односно шездесет седам година, и даље врше дужност књижара. Њихово предузеће продаје годишње по 5,000.000 књига, а укупна дужина полица у којима су смештена њихова књишка 60гатства износи око педесет километара,

ДВЕ ХИЉАДЕ НОВИХ ОСНОВНИХ ШКОЛА У БУРМИ

У разним административним подруан Бурманске Уније до августа мееца ове године треба да е из ђено и оспособљено за па из 2.000 основних школа, Бурманске просветне власти верују да ће изградњом тих школа, поред постојећих, знатно допринети решавању проблема неписмености. У области високог школства предузимају се, пре свега, мере срачунате на подизање нивоа наставе, као и на спремање нових наставничких кадрова. На Рангунском универзитету су последњих година уведене многе новине, као што су изучавање антропопогије и француског језика, а успостављено је и Одељење за преводе ијпубликације, коме је, између осталог, стављено у дужност да припрема бур-

мански речник и „Енциклопед манику“. МР И

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ + ЧЕТВРТАК, 18 ФЕБРУАР 1954

а ја све јасни.