Književne novine

ТРИБИНА

Незнање

ЕДАН сам од оних, не малобројних, који су добродошлицом дочекали најновију Давичову поему. Али и да

нисам то учинио, чак и да веома лоше мислим о поетским вредностима тога дела, протестовао бих против једне мистификације, против једног беспримерног покушаја, да се искриви, извитопери до супротности смисао јед-

не књиге, да се један од највећих на-.

ших живих писаца оптужи као издајник и противник ове земље. .

"И тако бескрајно, с пуно мржње, којој би се могао дати (и мислим да се мора Дати) далеко, далеко шири коментар. У кривом огледалу ове књите која се, уз то, као по некој иронији,“зове „Човеков човек“, све добија фантастичне и монструозне размере. Из ових редова... говори једна посувраћена савест и један посувраћен поглед на свет. То је прелазак песника Давича на другу обалу: у царство анархистичке бесмислице и анархистичког беса“ — тако је Танасије Младеновић заврштио свој текст о поеми Оскара Давича „Човеков. човек“, један рецидивни ждановистички текст објављен у листу на чијем заглављу пише да га издаје Удружење књижевника Србије.

У тренутну тишину наше литерарне активности пала је оптужба Танасија Младеновића да је књига Оскара Давича политички непријатељски спис, малтене летак, којим је Оскар Давичо У бесу „побуњеног интелигента“, у мрачној срџби на све у нашој данашњици покуто да зада ударац изградњи социјализма. Ја не знам, у историји наше литературе, веће бесмислице или покушаја веће мистификације и подвале. За необавештеног читаоца прилично убедљивом аргументацијом цитата (који су истргнути из својих лежишта и жљебова, искривљени, лажно протумачени и примитивно монтирани) Младеновић је „утврдио“ да Давичо напада наш социјализам, додајули као узгред да има им неколико реченица осуде Информбироа, Преда мном лежи овај Младеновићев напис који би био само гротескан да није и опасан, а не леже његове по» буде. Зато и нећу да говорим о њима, нећу да тврдим да је овај чланак написао реваншизам за наше раније, често заиста неправедне борбе у литератури и око ње, чија је и Младеновић једном био веома неоправдана жртва. Нећу ни да тврдим да је Танасије М еновић, ситно шићарџијски, а сасвим погрешно, искалкулисао да је сада код нас, као, наступила нека коњунктура у којој је веома

"пробитачно нападати Оскара Давича,

једног од чланова редакционог одбора „Нове мисли“. Али оно што смем да тврдим то је да Танасије Младеновић

иљи сасвим није разумео Давинову џо-.

ему, или ју је схватио па, из било

јих разлога, покушгто да јој обрне смисао, искриви њену оштрицу и нападне је рафалом једне лажљиве политичке пасквиле. Једно је при том сасвим сигурно: ово што је Младеновић написао није књижевна критика, то је. политички памфлет веома слабе врсте, Ждановчићи су их писали неупоредиво боље.

Ја питам Танасија Младеновића, ако већ није успео да разуме „Човековог човека“, зар се ниједан тренутак, пре но што је изрекао песнику Оскару Давичу пресуду да је непријатељ, није зауставио пред литерарним делом овога писца7 Зар није помислио да мало пажљивије прочита „Човековог човека“ ако не због чега другог а оно зато што се и сам бави поезијом, 2 хоће да пише о песнику који ће у историји наше новије литературе остати као обновилац

о песнику оне две ораторијумске „Србије“, предратне и послератне, о песнику „Жарка Зрењанина“, о песнику циклуса „Тамновање Светозара Марковића“, о песнику митровачке тамнице и свих робија, о писцу најчувеније југословенске репортаже „Међу Маркосовим партизанима“, преведене досада на безброј језика од норвешког до арапског, о писцу романа „Песма“, о коме може да се мисли шта ко хоће, али који претставља један од најзанимљивијих и најистанчанијих литерарних "третмана наше Револуције. Зар није ниједан тренутак застао са поштовањем пред тим огромним пе-

ТЛАВА

РУО:

снажне линије наше родољубиве и социјалне поезије,

или

сничким делом, од прве до "последње странице стављеним у службу идеја социјализма и Револуције, толико искључиво прожетом идејама, комунизма. Зар није помислио да ће у овом жалосном ждановистичком спору који покреће сва та дела устати као трајни и многогласни сведоци Оскара Давича. А најгласнији од свих Давичових сведока, главни сведок одбране који ће одмах да се претвори у сведока оптужбе, то је баш та „препуна мржње“ и издајничка поема „Човеков човек“. Танасије Младеновић није видео (а какве онда он има квалификације да пише о једном књижевном делу) или није хтео да каже (у том случају нека читалац сам просуди његов посту+ паку да „Човеков човек“ описује један од најзначајнијих момената наше новије историје, . тренутак Резолуције Информбироа, оних неколико дана када су се југословенски комунисти заувек ослободили једне заблуде и са пиједестала скинули један непостојећи споменик. То је кључ ове поеме који све. њене браве отвара, а који је Младеновић затурио па Давичу у уста ставља. непријатељске речи које је Давичо, полемишући са имагинарним непријатељем, свом снагом свог песничког уверења устао да обори. Могао бих да цитирам бескрајно. много места из ове поеме, од уводних: речи посвете, једне од најлепших посвета наше литературе, у којој Давичо мртвом борцу наше Револуције, у часу кад наша народноослободилачка борба бива нападана од Информбироа, предлаже да заједно потпишу ову књигу о једној земљи „чије се име целом свету отворило“, кроз цео компликовани склоп ове химне Револуције, борбе за човека и комунизам све

до оног понесеног и захуктаног „јури-

ша“ у борбу за даљу изградњу социјализма, који је Младеновић незналички или мистификаторски хтео да претстави јуришем против ове земље. Читао сам у животу и мното нетачних и неправедних критика, можда и сам понеку написао, никада још нисам видео да неко овако буде оптужен за тачно и буквално дијаметрално супротно од онога што је учинио. Зар Младеновић, заиста, није схватио да ова књига претставља код нас у литератури најцеловитији и најдубље захваћен обрачун са Информбироом, зар није прочитао стих да се нешто догађа после седам година (1941—1948), да дечак једно јутро доноси песнику новине и да га „већ наслов удари сво+» јом мисленом именицом“ (Резолуција), зар није схватио шта је тај „Нестали споменик“, и шта то Давичо проверава у овој поеми. Како је могао да тако вулгаризује Давичову евокацију мртвих партизана и велики, заиста ве-

-лики Давичов стих, лајтмотив ове поеме, упућен онима који су покушали |

да потцене. и попљују мртве јунаке ове Револуције говорећи им „мртве ти не могу дати“. Зар је могуће да је секретар Удружења књижевника Србије, уредник „Књижевних новина“ и писац "Танасије Младеновић толико литерарно необразован да дитирајући ове Давичове редове о Америци где уФРрижидери, паркери, хеликоптери и дармоли раде уместо омладине“, не схвати очиту иронију (зар му је бар ова последња набројана реч није показала), или кад такође не осети жаоке ироније у стиху „а ја сам гладан девизних герли“ и хоће да претстави да је то песник девојачких стихова: „Не плачем, али све очи знају — погинуо је најлешши осмех Црне Горе! Срце куца, а свуд под руком празно: — у

алсифин кат_ Танасија Младеновића

Б;: Михајловић

Топлици је пао пресавијен на двоје као цвет ударен штапом“ (,„Човеков човек“ стр. 56) да је то тај песник „гладан девизних герли“. Зар није ви део Танасије Младеновић да су готово сва подвучена места у његовом приказу ове. књиге; које је хтео да прикаже као Давичов напад на југословенски комунизам, да је то уствари Давичов и југтословенски напад на Совјетски Савез. Зар је могуће да му се учинило да „урлам у име просуте крви попљуване“ — не значи оно исто у име чега је протестовала цела наша земља пре шест година. И тако је готово са свим Младеновићевим цитатима, а ја не мислим да му супротставим . хиљаде стихова ове поеме. Радије хоћу да верујем да је посреди обично неразумевање, да не бих морао да мислим да је велика подлост.

А што Давичо у својој поеми, гледајући будним песничким оком на ову земљу социјализма у тренутку кад се над њу надвила једна од највећих опасности, ипак види да ова земља још није избрисала све трагове заосталости, да у њој још има непремошћених мостова наслеђене прошлости, па он, који је написао данас већ класичне стихове:

„Реци ми да л си већ видла, дижући своје чекиће,

Како из високих пећи маште измеЂу њива миче

Прва летина гвожђа из старе земље сељака“ —

хоће да говори о тим траговима заосталости да би позвао на даљи, продужени социјалистички јуриш, то пребацивати, и пребацивати баш Оскару — Давичу значи... значи схватати поезију изванредно примитивистички јер нема ниједнот гимназијалца који не би био у стању гимнастиком вађења појединих стихова и једном духовитом игром да направи сваког нашег песника садашњости и прошлости антипатриотом, непријатељем. Зашто је Јакшић написао „И овај камен земље Србије“ кад Србија није каменита већ плодна, равна и радена земља; зашто је Вељко Петровић написао „увреду“:

„Ово је земља бурјана и драча“; зашто је Његош „потценио“ Црногорце пишући: „Моје племе сном мртвијем спава“ и тако даље у духу једне играрије која би над Младеновићевом методологијом имала ту предност да је незлобива шала и као свака игра мање примитивна од његовог „озбиљнот“ третмана поезије. При свему том то чини човек који је недавно покушавао да игра улогу протагонисте и

пропагатора једног модернизма и јед-

ног „рафиниранијег схватања поезије“.

У сваком случају мени је јасно једно, тачније двоје, најтачније није ми јасно које од ово двоје: или Младеновић није разумео Давичову песму, или је у свом приказу начинио фалсификат. Није никакав грех не разумети Давичову поезију (као уосталом и сваку другу). Чак и врло интелигентан читалац има право да не схвати њену компликованост, да је не воли, или не цени. Али писати о оном што не разумеш и то писати онако како то чини Танасије Младеновић, са претензијама судије који оптужује на основу свог неразумевања другог уметника за тешке непријатељске политичке намере, то је свакако више не-

б ж

РУО: БАКРОРЕЗ

то недозвољено. И још притом бити и сам песник, свеједно какав и колики, и уредник листа који се зове „Жњижевне новине“. О другој варијанти нећу ни да мислим, она већ сасвим не спада у проблеме књижев-

ности.

Без обзира да ли су ограниченост или подвала писали редове Младеновићевог чланка, у сваком случају је културна срамота да је тако шта могло' бити написано против једног од највећег уметника ове земље у тренутку кад јој је он, својом поемом, дао још један доказ изузетне привржености, против човека коме би у свакој другој литератури на свету већ увелико били дуговани обзири који се дугују изузетнима, а Младеновић је покушао да му у нашој земљи ускрати најелементарније право да буде схваћен по слову и духу онога што пише. Уверен сам да је већ овај мој напис који је у брзини далеко више писао револт него анализа, довољан да' разоткрије једну — мистификацију, која је утолико лакше могла да никне јер се радило о врло компликованој поетској материји разгранатог и нимало једноставног Давичовог стиха. Покаже ли се ово као недовољно, нимало не сумњам да у овој земљи има довољно људи који се неће устручавати да кажу шта мисле.

Кад један играч на футбалској утакмици налети на противника са намером да му поломи ногу, кад боксер на рингу зада низак, непрописан ударац у варљивој нади да тиме може постићи победу онда публика звижди свој оправдани протест а спортски форуми онда доживотно дисквалификују тог неког који грубошћу подвале покуша да себи крчи пут. Кад неко из много хиљада стихова написаних у част и славу борбе за човека и иде-

але социјализма изломи неколико де-' искриви их, не разу- -

сетина стихова, мевајући их притом уопште или се правећи да их не разуме, бацајући у уста човеку речи које је он ватрено упутио противничкој страни мрака и тираније. вршећи или фалсификат или апсолутно не схватајући ништа, онда такође треба звиждати из пуних гру-“ ди, да би морална дисквалификација заузела своје стражарско место и непропустила никога ко не зна праве лозинке истине.

Извињавам се читаоцима што сам говорећи о једној књизи и о једном чланку тако често био присиљен да напуштам терен књижевности и да говорим о политици и моралу.

У одговор Михајловићу-Михизу

ОРИСЛАВ Михајловић-Михиз упутио је нашој редакцији торњи чланак као „одговор“ на мој напис „Откровења

Оскара Давича, из прошлог броја нашег листа. Није ни мало елучајно што се баш Михиз нашао побуђеним да изврши „обрачун“ ове врсте и оваквог карактера, у овом тону и са аргументима који одговарају том тону. Овај књижевни критичар („свеједно колики и какав“) први је, како и сам потврЂује, дочекао с ретко похвалном добродошлицом _ (види „Нин“ од 1 јануара т, г., стр. 4 политичку поему Оскара Давича „човеков човек“. Ударам акценат на реч политичку, јер је њен политички карактер и садржину и Михајловић. утврдио у свом поменутом приказухвалоспеву. Данас он мени, најблаже речено, замера што о једној политичкој поезији пишем искључиво политички (изко ни то није потпуно тачно, не одбијам приговор) У „Жњижевним новинама“, проглашавајући ме отво-

виц о ждановизму и ждановцима, ма како то изгледало нмеобавештенима, није (такође) ни много безазлен, а ни случајан. Он има — нека ми Михиз дозволи да и овог пута употребим ту проскрибовану и страшну и погубну реч — политички смисао

и циљ. Бива, у овој земљи је

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ У ЧЕТВРТАК, . ФЕБРУАР 1989

„

рено ждановцем, демагошки,

постојала једна група истинских „слободара“, „демократа“, „пријатеља слободе стваралаштва“ 'и „слободне“ и „нове мисли“ око „Нове мисли“, а сад наступа опет ера ждановаца, у чијој се патроли налази и Младеновић, Михиз је у своје време нешто писао,о аплаузима публике, па би било добро да се чува демагогије, јер би аплаузи које би на њој зарадио били више него ефемерни.

Али, да пређем на ствар.

Ево шта је главом Михиз, препричавајући садржај књиге „Човеков човек“, у „Нину“ писао: „Песник у основи увек (односи се на Давича Т. М,) и онда кад оре тврде

Танасије Младеновић

нагодинане бридове ђреалности и кад пред њом искорачи за дужину једног сна или читав век искорачене | маште(!).., Ванвременске димензије ту зачас изломе линије и стрмоглаво, муњом, полете у конкретно. две ивице стоје једна према другој: . човек друштва, сам самцит пред собом, го, исконски, брутално усмерен, и човек јединка везан ланцима друштва које ра-

збија.. Универзално и апстрактно револуционарство с света, векова и овог овде тренутка — (812)

над ушћем Саве и Дунава... Реплика борца на заседе речи покорне помирљивости.. Мир и врело жало једног света што почиње.. Провери: је ли слагање с јачима једино што човек још може; не уништаша ли једна ну-

жна лаж; јесу ли слободи нужни затвори Провери правду над ушћем двеју река у једној ноћи(!).. Провери чињенице једне, друте, треће. Проверио је. Некаква резолуција је ту само повод текста за подтексте живота... (у одбрани Давича каже се да „чЧовеков човек“ описује... тренутак Резолуције Информбироа! Т. М) 'Утопизам крајњег циља ван економике блиских брига у прозрачним ведринама ослобођења и грчевити стакато садашњих репова и репатих рептилија (!) што гмижу и прече свитање дану (ђ) — све то дато са својим посебним бојама од наднебеског плаветнила до мутних потмулих шкртута“. И на крају закључак, симптоматичан и интересантан у сваком случају: „Књига чији немелоди-

озни, спекулативни напев неће бити рецитован.. Престрога и превисока за нападе, она се нуди брижљивом

читању и студији...“ – (све

т м)

Тако Борислав Михајловић-Михиз, на дам првог јануара лета господњег 1954. Квалификовано, поетски, непримитивно и непримитивистички, „књижевно“ и „рафиновано“, Закључке нека извлаче сами читаоци, то јест ако су и они квалификовани за финесе Михајловићевог језика и стила.

А шта ћемо са тренутком „овим и овде'2 И шта с тобожњим нападом на Информбиро у књизи „Човеков човек“7т Штета што Давичо није бар антидатирао своје стихове, јер га онда његов критичар (а сада и непозвани и неквалификовани адвокат) не би тако насукао, у свом чланку у „Нину“,

подвукао"

За слободан разговор

„Књижевне новине“ ће кад год буде потреба да се поставе и продискутују питања од битније важности по наш савремени књижевни и уметнички живот отворити своје ступце сваком југословенском писцу и јавном раднику уопште, То значи да ће „Књижевне новине“ доносити и оне написе с чијим се тезама редакција листа не слаже, јер „Књижевне новине“ нису, нити ће бити лист ма какве групе ни ма ког ограниченог и уског круга _ књижевника. _Мишљења смо да је слободан разговор слободних људи основни предуслов и јамство пунијем развоју књижевног и уметничког живота и правилнијем решава њу свих питања. _

Остављајући, коначно, самим писцима одговорност за оно што пишу и како пишу, редакција „Књижевних новина“ жели само да тон и квалитет тих написа, буду такви да пи у једном случају не доведу у питање ни углед књижевника, ни _ достојанство _— писане речи.

на песак садашњице и садашње и наше (да, наше, југословенске и социјалистичке!) реалности! Или су, можда, и ово искривљени цитати, „истргнути из својих лежишта и жљебова“, „лажно протумачени“ им „примитивио монтирани“ :

Михајловић тврди да ће се још наћи у овој земљи „људи који се неће устручавати да кажу шта мисле“, о мом незнању, примитивизму, а можда и великој подлости., Вероватно да таквих људи има, јер им и порекло и боју знам, а и ћуд и навике помало. Но, нека Михајловић не живи дуго У уверењу да је и моје мишљење о последњој Давичовој књизи само моје. Читав низ интелектуалаца, и то врло високих интелектуалаца, књижевника, јавних, културних и политичких рад ника имају у длаку исти утисак, исту импресију о „Човековом човеку“. Ме» Ђутим, врло је вероватно да су по Михајловићу-Михизу и то примитивци који не умеју да читају литерарне текстове, те немају ни појма ни о поезији ни о политици.

Правећи се као да нико није пратио и ме прати његов властити рад и активност у последњих бар дванаест месеци, Михајловић се, на крају свог памфлета храбро позива на морал. Али, »0о том потом“. Јер, не може бити да један морал важи у време „Нове ми« сли“ а сасвим други данас. Морал ја јединствен и важи за све, а за јавне раднике пре света. Чак и за оне „изузетне“, за које Михиз тражи некакву неприкосновеност и некакав „имунитет“. А надам се (или се бар усу.= Ђујем да изразим ту наду) да, ваљда, самог себе не убраја у те „изузетне“,

По читавом начину свог наступања, и пре свега по неучтивом и увредљивом тону, Михајловић није заслужио ни да му се горњи памфлет објави, акамоли да се с њим било полемише било озбиљније разговара. Утолико пре, што је Оскар Давичо, У тренутку објављивања мог написа, отпутовао за иностранство. А: он је, ваљда, најпозванији да каже своју реч и о мојој критици књиге и о самој књизи и њеном правом карактеру, што ће, надам се, по повратку и учинити, овде и на овом месту, у „Књижевним мовинама“, чији су му ступци отворени. Разуме се, без михизовског и сличног адвокатисања које има тачан и прецизан циљ и намену: да повиком о ждановизму унесе забуну у редовима књижевника и уметника,

Толико застао 20

Што се пак самог Миајловива тиче, слободно му је да и даље „звижди“ из, пуног Трла и пуних труди. Или нека и »урла“ У ритму стихова из „Човековог човека“ који су му толико прирасли за срце. На вољу му је.

Наш разговор је, у вези са овим предметом, у сваком случају завршен.